SUgrađani: Nada Vasković Maravić - "Čoveka treba gledati i - slušati"

Kraj je godine; podvlačimo račune, sumiramo rezultate, brojimo koliko je puta bilo ZA, a koliko PROTIV, stavljamo na vagu dobro i loše i pitamo se šta preteže... Jurimo za vremenom, za parama - kasnimo, trčimo za obavezama - sustižemo se i prestižemo, a kao da u mestu stojimo! Čekamo autobus – opet kasni, tragamo za mestom za parkiranje – nemoj u blato, skreni levo; otvaramo rernu, pitamo se da li je dovoljno pečeno; nerviramo se i trošimo, premalo spavamo, s nogu jedemo... I u tom magnovenju od poslova, obaveza, pitanja - šta još mogu danas, šta me čeka sutra, a tek prekosutra... još jedan kalendar ode sa zida. Ako je za utehu, doći će novi, a – gde smo tu mi, gde sam tu JA? Možda na prvi pogled (tačnije, prvo čitanje) uvod nema konkretne veze sa našom divnom sagovornicom dr Nadom Vasković Maravić, neuropsihijatrom, dugogodišnjom načelnicom Odeljenja psihijatrije u subotičkoj Bolnici (danas u penziji), ali itekako ima sa njenim pitanjem i savetom upućenim svima nama. I prenosimo ga na samom početku razgovora, in medias res, pravo u lice i bez rukavica. Kao simbol – za kraj i početak (godine, dana, sata i minuta): 

-    Puno puta sam za vreme godina i godina prakse pitala ljude, pacijente - volite li vi sebe? Jako je strašno to što ljudi ne znaju da odgovore na ovo pitanje. Ne znaju uopšte, nisu o tome ni razmišljali! Treba voleti sebe, ugađati si, biti dobar i nežan prema sebi. Iz toga proizilazi sve ostalo - jedno dobro osećanje koje ostaje u nama. To je jako važno. 

Stručnjaci ističu da su praznici vreme kada je svaki osećaj preuveličan - onaj dobar, ali i onaj loš. I dok oko nas sve sija i blješti, da li je legitimno (ne) osećati euforiju, već suprotno od toga. Ako je tako, kako pomoći sebi i drugima?

-    Praznici jesu krizno vreme, pogotovo za onog ko je usamljen ili se oseća usamljen. Jer nekada čovek može biti u društvu, ili imati porodicu, a osećati se usamljenim! Postoje mesta, postoje osobe koje se isto tako osećaju usamljenim, a koju vi niste pozvali ili niste se dugo čuli i samim tim ćete ih obradovati ako im se javite. Subotica je divno ukrašena za praznike, nekada je dovoljno izaći napolje (i sami, naravno), prošetati, udahnuti vazduh, udahnuti tu prazničnu atmosferu. Samim tim ćete se na neki način osloboditi bar dela teških misli.

HOD PO ZEMLJI I - OSMEH Kada je odlazila u penziju, od kliničkih psihologa (mr Biljana Đuketić i Sandra Janić) sa kojima je radila, dobila je (dirljivo) pismo naslovljeno sa “Našoj dragoj načelnici Nadi (za sve zajedničke trenutke koje ćemo pamtiti”), koje joj danas stoji uramljeno na zidu, i gde, između ostalog, piše: “Dostojanstvenost, umerenost, odmerenost, profinjenost, poštovanje drugih i različitih, spremnost da se pomogne uz lično zalaganje, otvorenost za komunikaciju, razmenu, profesionalne i lične savete, a sve to uz hod po zemlji, eleganciju, pristupačnost, osmeh i šalu, od samog početka poznanstva...”. 

Nažalost, naše podneblje godinama zauzima neslavno visoko mesto na stranicama crne statistike, jedan smo od gradova sa najviše suicida. Ako je za utehu (a jeste!), nismo (više) prvi na toj listi. Šta je lek, ima li ga?

-    Uvek mi je bilo teško kada su govorili da je ova naša sredina patogena. Jeste, ima samoubistava, ali toga ima i na drugim mestima. Statistika (kao nauka) se poboljšala, došlo je do evidentiranja svih pojedinačnih slučajeva i onda se više obraća pažnja na to. Tačno je, pri vrhu smo, ali neću reći - na prvom mestu. Ima toga i u Evropi, u svim evropskim gradovima! Psihijatrijski poremećaji, odnosno mentalne bolesti - taj broj je otprilike konstantan, ne samo kod nas, nego i na svetskom nivou. Kako kod nas, u Evropi, tako i u Americi... Tempo života, način života, ove naše krize, one su sigurno odrazile, neću reći na mentalno zdravlje, ali na osetljivost populacije. Stavljanje u fokus materijalnog, po svaku cenu, to takođe frustrira ljude. Znači, postavljati pred sebe prevelike cijeve, to nije dobro. Treba malo po malo, da postavite dostižne ciljeve, i onda ih rešavati, dostizati. Jer ako se postave preveliki ciljevi, onda to kasnije izaziva nezadovoljstvo, napetost, frustraciju... 

Dok slušamo i pamtimo dragocene reči i savete stručnjaka, okrećemo se ženi koja se “krije” ispod titule, zvanja i diploma – supruzi, majci, sestri, sugrađanki... Onoj koja sve nabrojano jeste, može i hoće. I uživa u svakoj ulozi. Počinjemo sa širim planom - od grada u kom živi i radi. U kom je odrasla. I koji voli.  

-    Svaki put kada se vraćamo iz inostranstva, srce brže zakuca! Vraćamo se u svoj grad, gde je naš dom, naši prijatelji, naše uspomene. U Subotici živim od svoje desete godine, kada smo se preselili iz Kanjiže. Zahvaljujući Kanjiži, gde je mađarski živalj većinski, perfektno sam naučila mađarski, što mi je kasnije u radu mnogo pomoglo jer moj stav je da čovek koji ima duševnih ili psihičkih problema, teško govori na tuđem jeziku. Potrebno je sa njim nastojati razgovarati na njegovom maternjem jeziku. To je meni bila prednost. Sada se bavim sudskim veštačenjima, i tu isto isključivo na mađarskom pričam sa ljudima koji su Mađari, kojima je to maternji jezik. Tu se lako dobiju nijanse koje su potrebne da bi se nešto procenilo, stanje mentalnog zdravlja, način razmišljanja...

U Subotici završava OŠ “Ivan Goran Kovačić” i Gimnaziju “Moša Pijade” (prirodno-matematički smer) - najlepši period!  

-    Bili smo dobar, kompaktan razred, lepo smo se slagali. Razrednica mi je bila profesorka fizike Dragica Maravić. Tu su bili i ti veliki profesori kao što je Rafajlović, matematičarka Marta Skenderović (sretnem je ponekad, kaže mi - Vasković, hvala vam što ste me prepoznali!)...  Naša generacija (odeljenje IV/g) u početku se nalazila svakih pet godina, kasnije svake tri, a sada, kako smo počeli polako da se osipamo (biologija radi svoje), nalazimo se svake godine. Dolaze i sa strane, ima dosta ljudi koji su otišli iz Subotice, ali ovo nam je baza. Jedno vreme dolazila je i razrednica, kaže - kakve su današnje generacije, boli me svaka vaša trojka! 

I sama potiče iz porodice prosvetnog radnika – otac je bio profesor pedagogije, majka domaćica. Lekar, medicinski radnik – niko. Ni u bližoj, ni u daljoj porodici.

-    U srednjoj školi poželela sam da budem medicinar, i kada je došlo vreme da se upisuje fakultet - e, to je interesanta priča... Sretnem druga Marina Skenderovića, on me pita - šta si upisala, Nado. Odgovorim - još se razmišljam između Novog Sada i Beograda. Kaže – ja idem za Zagreb, da predam dokumentaciju za svoj fakultet; daj mi i svoju, nosim! Odneo on, i ja sam u Zagrebu završila medicinu. Nisam gubila godinu, nisam padala na ispitima – znači, sve u roku od pet godina. 

(NEPRESTANA) EDUKACIJA - “Tokom svoje duge prakse, odnosno bavljenja psihijatrijom, išla sam na edukacije iz porodične psihoterapije, alkoholizma - to sam obavila u trajanju od godinu dana, pa tri godine psihoanalitičke psihoterapije... Iskoristila sam priliku da posetim evropske i svetske kongrese: Berlin, Barselona, Pariz, Sankt Peterburg, Istambul, Beč... Tu se moglo dosta naučiti. Psihijatrija mi je dala tu pogodnost da se edukujem”. 

Svoju prvu specijalizaciju (oftalmologija) odradila je u Puli, gde ostaje dve godine, radeći na očnom odeljenju, a treće – rađa ćerku (“moju Saru”). 

-    Lepo je u Puli, ali Subotica me je vukla, zato se vraćam nazad. I kada je prošla godina porodiljskog, javljam se na očno odeljenje gde su u tom trenutku imali dovoljno kadra i nije bilo mesta, pa konkurišem za drugu specijalizaciju – neuropsihijatriju, koju završavam u Novom Sadu. Na odeljenje psihijatrije u subotičkoj Bolnici (gde sam radila 30 godina, od kojih poslednjih 15 bila načelnik), primili su me legenda subotičke neurologije, doktorica Nedeljka Bosnić, i veliki stručnjak - doktor Sič. Uvek je rad bio na prvom mestu, sve je moralo da bude u funkciji pacijenta, pacijent u fokusu. I svaki se posao uvažavao - smatram da je svako neotuđivi deo kolektiva, počev od higijeničarke, preko tehničara do psihologa - ceo lanac. To je jako važno. Danas doktori imaju mogućnost, ne samo iz oblasti psihijatrije, da upotrebe nova sredstva, dijagnostike, testove, aparate i sve ostalo. Još uvek mislim da treba gledati u čoveka i slušati šta govori, da je to na prvom mestu, a onda dolazi sve ostalo. Znači u fokusu da bude - čovek!

PORUKA UMESTO ČESTITKE - “Svojim sugrađanima u novoj godini želim sreću, da im se ispune želje koje imaju. Da uživaju u svome gradu, u svojoj porodici. Da budu nežni prema sebi, prema svojim najbližima. I da ih prepreke ne obeshrabre, nego da misle pozitivno i da gledaju (u) budućnost sa optimizmom”.

Baveći se psihijatrijom, osetljivom i važnom granom medicine, često je nastupala i u medijima, pokušavajući da destigmatizuje psihijatrijske bolesnike, odnosno psihijatrijske bolesti - da ih približi ljudima: “Ljudi treba da znaju da prepoznaju simptome (na sebi, ili da ih okolina prepozna) i da se na vreme jave stručnjaku, jer se pomoći može”. Kao i u svakom poslu, ima tamnih i svetlih trenutaka... 

-    Bilo je teških momenata, teško sam podnosila zlostavljanje dece - na to nisam mogla da se naviknem, dogodilo se da se i emotivno angažujem... Teško se podnese i gubitak nekog poznatog u samoubistvu... Sa druge strane, bilo je čak i komičnih momenata, recimo, procenjivala sam stanje mentalnog zdravlja jedne gospođe u domu, i pitam je, između ostalog, koji je sada mesec. I ona kaže – avgust. Kažem - gospođo, pogledajte krovove, sneg je, otkud sneg u avgustu?! A ona meni - i ja se pitam! Znači, ne odustaje ona od avgusta, nego se i ona pita! Tako da ima i interesantnih stvari, a najlepše je kada vidimo rezultate svoga rada - da je nekom bolje. Recimo, jedna divna dama, imala je dvoje dece, i malo “nestašnog” supruga; u kriznom momentu popila veću količinu lekova, i dospela kod nas. Kažem joj - gospođo, vi niste dobru poruku poslali svojoj deci; vaša deca će jednog dana, kada budu pred nekim teškim problemom, misliti da je nerešiv! Misliće - naša mama je to uradila, možda se to tako razrešava... I kada smo se posle izvesnih godina srele, ponovila mi je tu rečenicu. Kaže - jako sam dobro zapamtila šta ste rekli. Znači, jako je važna poruka koja se ostavlja svojoj deci i okolini. Zbog toga  treba razmišljati, odnosno, zatražiti pomoć - ako je neki problem jako složen, rešavati ga  deo po deo, a ako je nemoguće rešiti (a ima i takvih problema), prihvatiti to tako kako jeste. 

Svojom prednošću smatra to što je sve ove godine ostala emotivna, što nije uspeo da je očvrsne previše težak posao. Iako više ne radi sa pacijentima, i dalje se (po)trudi... Nakon odlaska u penziju, pet godina radila je u privatnoj ambulanti (“Kuća zdravlja”), paralelno se baveći i veštačenjem iz oblasti psihijatrije, da bi se odlučila samo za sud – samostalni je sudski veštak iz oblasti psihijatrije: po pozivu radi za subotičke sudove (Osnovni i Viši), odnosno po imenovanju i za Sentu, Bečej, Bačku Topolu, Novi Sad kad pošalju (“Posla ima dosta, a ja ga sa voljom i lakoćom obavljam”). A kada se poslovne obaveze završe, sledi - zasluženi predah. 

-    Posle svega trebaju aktivnosti koje opuštaju. Ja sam iz porodice gde se jako negovala knjiga, mi smo poklanjali knjige za prigodne datume, i ja i sada mnogo čitam, i to obično ne samo jednu knjigu, nego u zavisnosti od raspoloženja. Recimo, jako interesantna knjiga koju sam sad nedavno pročitala je “Zapisi pred san” Sei Šonagon, a paralelno sa tim čitam od Ničea ”Putnik i njegova senka”. Osim knjiga, cveće je moja preokupacija. Živimo u kući koja ima veliko dvorište - puno cveća, ukrasnog drveća (japanska trešnja, Judino drvo, magnolije, ukrasne paulovnije, ceo zid prekriven ružama penjačicama...) Taj deo je moj. Imamo divnog psa koji je se nama osam godina - belgijski ovčar, pametan i živahan, sa pogledom sokola i nežnom dušom. Jako je privržen i uneo je radost u našu kuću.

HARMONIČNA ZAJEDNICA - “Suprug i ja smo skoro 40 godina u braku.To je jedna harmonična zajednica. Uvek je razumeo moj posao koji traži (velike) žrtve: dežurstva, putovanja, edukacije... A isto tako moje je bilo da razumem njegove potrebe i način na koji je on radio. Rad sa ljudima nije lak, ni njegov ni moj”. 

A još veću radost u njihov dom unela je unuka, “stara” - godinu dana.

-    Imam dvoje dece, Bojana i Saru. Bojan je diplomirani pravnik, radi kod javnog beležnika, inače strastveni padobranac, instruktor. Sara je diplomirani inženjer menadžmenta, trenutno na porođajnom. Ona nam je podarila divnu unučicu Sonju. Suprug Željko bavi se nekretninama (“Kastor”). Naša zajednička preokupacija su putovanja. Dok smo bili mlađi, išli smo i na daleka putovanja (sada već šta se može, godine su tu...). Najveći utisak na mene ostavio je karneval u Riju! Kako smo stariji, nećemo da izađemo iz zone komfora (naše tri destinacije su: Majorka, Krf i neverovatna Taormina na Siciliji). Da li sam poželela da živim u inostranstvu? Ne. Subotica je stari gospodski grad, koji ima svoje čari, svoj način zivota, tu se dobro osećam i nemam potrebu da prenesem svoj život - tu su mi deca. I kroz svoju praksu videla sam da mnogo pate oni ljudi čija su deca u inostranstvu i daleko. Još hajde ako je u nekoj bližoj zemlji pa se može za nekoliko sati stići do njih. Ali, recimo, preko okeana, to su patnje velike...