Komentara: 12
Pregleda: 12328

SUgrađani: Mohamed Badavi - "Pomogao sam ja njima, ali i oni meni"

19.03.2023. u 15:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Mohamed Badavi - "Pomogao sam ja njima, ali i oni meni"
Doktorski beli mantil ne oblači (čak) ni za potrebe fotografisanja. Otkriva da ga nikada nije ni nosio - zbog dece, da ih ne (u)plaši... Nebrojene fotografije na zidu njegove ordinacije, to i dokazuju – na njima su mališani sa doktorom, zagrljeni, nasmejani. Izlečeni. Neke kao da su tek juče stavljene, a neke već odavno izbledele... Svedočanstvo jedne duge i lepe karijere. Specijalista – pedijatar, dr Mohamed Badavi, ponosan je na ovu šaroliku foto-izložbu – više nego dovoljno za početak priče.

- Sve je tu - moji mali pacijenti! Često se slikam sa njima da bi osetili bliskost sa mnom, toplotu. I srećan sam što mi mnogi sa ovih fotografija i danas dolaze jer dovode svoju decu, pa onda majka ili otac kažu sinu ili ćerki – vidi, ovo sam ja! To je interesantno, generacijski... Ako me pitate koliko sam za sve ove godine imao (malih) pacijenata, to se ne može izbrojati, ali mogu da kažem da mi je jako drago što sam mogao da pomognem. Ja njima, ali i oni meni – od njih „uzimam“ mladost, rad sa decom me održava, i čini (još uvek) vitalnim.

SUgrađani: Mohamed Badavi - "Pomogao sam ja njima, ali i oni meni"

DOKTORSKA PORODICA - „Marija je lekar opšte prakse, Jaser stomatolog, Katarina lekar opšte prakse i kineske medicine, a ja specijalista pedijatar. Meni je to lepo i drago mi je zbog toga. Porodični biznis uvek ima i dobrih i loših strana, ali moram da napomenem da deci nismo ništa nametali – ona su apsolutno sama birala svoj poziv“.  

Iako je već odavno „naše gore list“, sugrađanin i Subotičanin, osim za ove prostore neobično prezime (Badawi), strano poreklo otkriva i uobičajena „muka sa padežima“ za one kojima srpski nije maternji jezik. Ipak, ovu malu jezičku barijeru uspešno nadoknađuje komunikativnošću i neposrednošću. A sav naš fokus seli se na jednu neobičnu životnu priču, u kojoj je on glavni akter.

- Ja sam Palestinac - moji preci su tamo rođeni, ali smo zbog ratnog stanja izbegli ’48. godine. Moj otac je poginuo pre nego što sam rođen – moja majka (koja je bila trudna) uzela je šestoro dece i otišla u Siriju - ja sam tamo rođen. To je jako težak period, možete zamisliti sadašnju situaciju kada je Siriju pogodio zemljotres pa ljudi izbegnu, ali kada je ratno stanje... I jedna žena koja vodi sa sobom decu (i jedno u stomaku)... Jedna sestra mi je poginula na putu... Spavali smo gde smo stigli, bili smešteni u školama i džamijama dok se nismo malo sredili. Snašli. Tamo sam uspeo da završim gimnaziju.

I onda je došao ovde.

-    Preko nekih drugova koji su ovde studirali saznao sam za Jugoslaviju, pa došao i ja, sa voljom i željom da studiram baš medicinu - zato što volim brzo da vidim rezultat mog posla. Zato sam i izabrao pedijatriju: tu najbrže može da se vidi rezultat! Dođe ti dete sa temperaturom od 40 ili se guši; ti ga pregledaš, daš odgovarajuće lekove, i gotovo!

SUgrađani: Mohamed Badavi - "Pomogao sam ja njima, ali i oni meni"

I kao da neko nevidljiv prisustvuje razgovoru, upravo u tom trenutku zazvoni telefon u ordinaciji, a on prekida intervju i javlja se. „Dobar dan, doktore, jedno pitanje – ćerka mi je sad došla iz vrtića, ima temperaturu, da li joj mogu dati „Nurofen“?. Uz nekoliko potpitanja, doktor odgovara - da, naravno, i razgovor se nastavlja...  

-    Na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu (gde sam studirao), upoznao sam i moga druga, moju ženu - doktoricu Mariju. Znamo se od prvog dana, od samog upisa na fakultet! Ja na šalteru, predajem papire za upis, a ona isto, upisuje se. Onda smo se opet videli u amfiteatru, i od tada, ko dolazi prvi na predavanje, zauzima mesto za drugog! Tako je bilo od prvog dana! Sudbina. Priznajem da sam ja njoj prvi prišao, komunikativan sam pa mi nije predstavljalo problem. Odmah sam video da je dobar čovek i moja budućnost. Na predavanjima smo svi hvatali beleške, a pošto ja nisam najbolje stajao sa jezikom, nisam mogao da stignem. Onda mi je rekla - ostavi praznine tamo gde ne možeš da stigneš, i posle sedela sa mnom...  

TA VUKOVA PRAVILA... - „Moj maternji jezik je arapski i kada sam došao u Beograd, prvih šest meseci samo sam učio jezik. Priznajem da nije lako, ali i sad i ranije nisam smatrao da je srpski težak - ta Vukova pravila pomažu... Vi pišete kao što govorite, čitate kako je napisano – ta pravila su mi jako pomagala“.

Prijateljstvo je ubrzo preraslo u ljubav.

- Sve vreme studija učili smo zajedno - počeli i završili istog dana, istog trenutka! Diplomski ispit - jedno pitanje za mene, jedno za nju. To je bio izazov. Sećam se, jednog dana, između dva predavanja, kaže ona - vi ste stranci, došli ste ovde da se malo provedete, neće biti baš nešto od vas… (a to je bilo zato što mnogi nisu dolazili, a ja nisam ni jednu vežbu, ni jedno predavanje propustio!).Tada sam joj rekao - ja ću biti bolji od vaših! Ona me je stimulisala, bila toliko vredna da sam morao ići u korak sa njom. Pošto, zbog specifične situacije, ja u pasošu nisam imao datum rođenja (pisala je godina, ali ne dan i mesec), na fakultetu su mi rekli da zbog indeksa moraju da napišu datum rođenja, pa sam izabrao dan kada smo se Marija i ja upoznali! Pitate kada mi je „rođendan“ – 25. oktobra (smeh) i tada ga i slavim. Marija je Subotičanka, sećam se prvog susreta sa njenim roditeljima – bilo je jako prijatno, prošao sam! Prihvatili su me kao sina, bilo je fantastično. I ceo naš zajednički život je jako lep. Od samog početka.

SUgrađani: Mohamed Badavi - "Pomogao sam ja njima, ali i oni meni"

NE MOGU BEZ RADA - „Zvanično sam u penziji, ali i dalje aktivan, volim da radim, i tu ne mislim na materijalno. Rad stvara čoveka, ne mogu bez rada. I dok mogu, dok me služi zdravlje, moram da radim. Ali imam vremena i za sebe. Žena i ja planinarimo, kopamo, tragamo za dragim kamenjem - to je naš hobi. Ono što nađemo, stavimo za ukras, poklonimo... Idemo i u banje - ovde i u Mađarskoj, šetamo... Dok smo mogli „biciklovati – „biciklovali“ smo se, sada ne, sad vodimo računa o unučićima, idemo sa njima... Volim to zajedničko vreme“. 

Venčali su dan pre nego što otišli da rade.     

-    Praktično već iz studentske klupe, neposredno po završetku studija, našli smo posao na Kosovu – kao lekari opšte prakse. To je početak naše karijere. Venčali smo se dan pre polaska, tako da smo „medeni mesec“ proveli u Kosovskoj Kamenici. Venčanju u Gradskoj kući u Subotici prisustvovala je njena porodica. Na Kosovu smo bili pet godina, tamo su rođena i naša deca: Jaser i Katarina. Onda sam ja otišao na specijalizaciju, u Institut za majku i dete, Novi Beograd. Vratili smo se u Suboticu, hteli i ranije da dođemo, ali nije bilo radnog mesta za nas – navraćao sam više puta u subotičku bolnicu da tražim posao, makar za Mariju, zato što ja tada nisam imao državljanstvo, već samo privremeni boravak. Dugo je bilo ništa, ništa, samo su mi jednom rekli – ima jedno mesto, ali doktor treba da zna mađarski zato što je posao u Čantaviru. I pre nego što su završili rečenicu, kažem - pa moja žena odlično zna mađarski! I mi odemo u Čantavir.

U međuvremenu završava specijalizaciju, i dobija državljanstvo.

-    Tako ja izvod iz matične knjige rođenih donesem iz Čantavira! Tamo smo dobili stan, deca išla u vrtić, i sve je bilo dobro, osim što ja nisam mogao da nađem posao kao pedijatar. I preko mojih prijatelja nalazim posao u Abu Dabiju, gde odlazim ’85. godine, prvo sam, a posle nekoliko meseci priključuje mi se i porodica. Tamo smo bili nekoliko godina, ja sam radio, deca išla u školu. Kada smo skupili neki novac, došli smo ovde i 1991. otvorili ordinaciju „Badawi“.  

SUgrađani: Mohamed Badavi - "Pomogao sam ja njima, ali i oni meni"

Ordinacija je prvobitno bila smeštena u prizemlju porodične kuće u Aleksandrovu, a danas, 32 godine kasnije, to je moderna poliklinika, smeštena na istoj adresi, ali u zasebnom objektu, dok vlasnici žive u kući prekoputa – pored je sin i njegova stomatološka ordinacija, a samo dve kuće dalje stanuje i ćerka.

-    Svi na jednom mestu! Prošli pola sveta i vratili se. Jako mi je drago što smo blizu jedni drugima, ali ne mešamo se u život svoje dece, meni je drago da su živi i zdravi i da se slažemo i da smo tu kada trebamo jedni drugima. Sada su tu i unuci (imamo ih četvoro: Maksim, Lejla, Adam i Atina). Deca pitaju za savet, odgovorimo, ali ne namećemo svoje mišljenje, smatramo da su dobri i pametni i da mogu sami doneti odluku.

SUgrađani: Mohamed Badavi - "Pomogao sam ja njima, ali i oni meni"

I sin i ćerka srednju školu (gimnaziju) završili su u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, gde se porodica još jednom odselila za vreme ratnih devedesetih. Doktor Badavi tamo je otvorio privatnu praksu i radio sve dok deca nisu otišla na studije.

-    Oboje su studirali u Novom Sadu, i to je period kada smo se konačno vratili. Od tada smo tu. Da li sam zažalio? Ne! Tamo je drugačije - i društveni život i klima (radili smo na temperaturama od 50 stepeni, nema ovih godišnjih doba). Više volim ovo. Ova leta. Ovaj komšiluk. Ljudi su ovde fantastični, naša ulica - ustanem ujutru, izlađem, gledam desno – Jó napot kivánok, gledam levo – Dobro jutro, gledam preko – Zdravo, komšija! Stvarno kao da smo jedna porodica! Stvorila se takva atmosferu da sve komšije zovemo i na rođendane i na slavlje i na balove, tako da su me prozvali ministrom za spoljne poslove Šandora (smeh). Skupim komšije levo, komšije desno i idemo! I sve praznike poštujemo i slavimo.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 godinu i 3 meseca
Komentara: 12
Pregleda: 12328
Povezane teme

badawi

sugrađani

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.