Komentara: 36
Pregleda: 11477

SUgrađani: Mirsad Maljanović - "Svu sreću našao sam ovde!"

04.12.2022. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Mirsad Maljanović - "Svu sreću našao sam ovde!"
Došli smo na razgovor sa doktorom, a završili sa umetnikom, književnikom – pesnikom. Jer on je (sve) to. Bivši gimnazijalac, svestran i otvoren za novo. Prirodnjak po opredeljenju, društvenjak po elokventnosti, umetnik po vokaciji. Iza njega silne titule, neke važne funkcije, a on - prirodan, nenametljiv, nasmejan. Kao drug iz klupe. Prema novinaru. Prema pacijentu. Dr Mirsad Maljanović, specijalista ortopedije i traumatologije, načelnik Odeljenja za ortopediju u subotičkoj Bolnici, jedan je od onih ispod čijeg imena retko možete da pročitate negativne komentare. “Najbolji doktor na svetu”, “Za ministra!”, “Genije”... -  glase neki od nasumice odabranih komentara sa društvenih mreža, koji su nam poslužili kao uvertira u razgovor. “Stvarno?! Nisam video, drago mi je” – reći će, uz osmeh. I objasniti:

- Možda je to zbog posvećenosti. Trudim se da negujem sve te opšte, univerzalne vrednosti. Uvek je dobro kada nekog uvažavate. Treba da budete lepo vaspitani, pristojni , skromni i da pružite maksimum ukoliko želite da pomognete ljudima. Tako prilazim svakom pacijentu – nekada i do granica sopstvenog zdravlja. Koliko god imam vremena, toliko posvetim pacijentu. Naravno, nekada smo zaista preopterećeni poslom, ali želja da se pruži maksimum uvek postoji.

OPTIMISTA - “Da bismo gradili lepu budućnost, trebalo bi da se više okrenemo čoveku kao najbitnijoj vrednosti. Moja generacija, generacija koja je sada stasala, ima taj težak zadatak da pruži sve od sebe i izgradi društvo u kojem će čovek biti najveća vrednost, društvo koje će svim ljudima omogućiti da ispune svoje pune potencijale i sve svoje talente, bez obzira na to ko su, odakle su, kojeg su pola, nivoa obrazovanja ili bilo čega. To je ono čemu stremim i tu sam veliki optimista i nije mi teško da se svakodnevno angažujem”.

Upravo ta želja za postizanjem maksimuma učinila je da već godinama vodi izuzetno dinamičan život u kom posvećenost poslu zauzima važno mesto.

- Tempo je uvek dinamičan jer posao kojim se bavim zahteva posvećenost, trud i požrtvovanje i jedino se tako i može raditi. Ne može se biti ortoped, ortopedski hirurg - pola radnog vremena! Uvek morate davati sve od sebe, biti dostupni i uveče i vikendom i praznicima. Kako je - tako je, to je neki život na koji sam navikao i koji mi je normalan. Od kada? Oduvek! (smeh) Tako je praktično od ulaska u medicinu, jer to je neki put za koji smatram da je korektan. Čovek mora da se posveti ako misli da nešto radi kako treba. Uspeva to da se izbalansira - ukoliko imate okruženje, pre svega porodicu koja vas podržava, onda to i nije tako teško raditi...

U svakoj rečenici, u svakoj misli, provejava misao i emocija o porodici koja je njegova tačka oslonca, stožer i kamen temeljac za sve prošle, sadašnje i buduće pobede. Pa i poraze – ako ih bude bilo. A neće.

-  Sav taj napredak, otkada sam postoa lekar, dugujem (i) svojoj porodici, pre svega svojoj voljenoj supruzi Oliveri koja je svojim likom i delom stub naše porodice, stub oko kojeg se svi okupljamo i od kojeg zapravo sve zavisi. Ona je iz Bačke Palanke, studirala je ekonomiju u Subotici, gde smo se mi kao studenti upoznali (kada sam ja dolazio kući iz Novog Sada). Od tada smo praktično nerazdvojni. Ona je ekonomista, bavi se knjigovodstvom i radi taj posao vrlo predano. Imamo dvoje dece: Novaka i Nevenu, koji su osnovci, dobra i pametna deca, ponosimo se njima, i sve što radimo, radimo zbog njih, njima smo okrenuti. Trudimo se da budemo što više zajedno. Iako je takvih trenutaka nekada malo, svi znamo da ih cenimo – porodični ručak, pravljenje kolača, zajedničko gledanje filma, druženje sa najbližim prijateljima... To je ono što nam svima najviše prija.

Kao dete razvedenih roditelja (što ne krije) možda još više ceni i uživa u zajedničkim porodičnim trenucima koje mu donosi sadašnjost. Ali i prošlosti se seća sa neskrivenim emocijama.

- Otac građevinac, majka ekonomista, a ujak na koga sam se tokom života ugledao - poznati beogradski arhitekta. Svi su se bavili zanimanjima koja nemaju nikakve dodire sa medicinom, tako da sam ja prvi u porodici koji je pokazao interesovanje za ovu oblast. Moram da istaknem značaj majke i bake tokom odrastanja. Rastao sam u matrijarhatu i ta nežnost koju sam dobio, puno mi je pomogla u životu. Te prve naučene vrednosti pomogle su mi da izgradim neki altruistički, humani karakter. Majka i baka borile su se za mene ceo život - makar ne imali ništa, ali ja sam morao da studiram i moralo je da bude tako...

Definitivnu odluku da će studirati medicinu doneo je u trećem razredu srednje škole – Gimnazije “Svetozar Marković” koju, čini nam se, i danas nosi u srcu.

- Gimnazija je za mene jedna perfektna obrazovna ustanova, gde sam zapravo i najviše naučio, više nego bilo gde! Tamo sam upoznao mnoge dobre ljude, dobre profesore koji su me inspirisali, pružili široko znanje i probudili široka interesovanja. Često se u razgovorima sa prijateljima vraćam Gimnaziji i svima nam je ostala kao mesto sa lepim i dobrim uspomenama. Moramo spomenuti naše razredne starešine koje su imale težak zadatak da nas sve ustroje: profesorke Gardinovački i Zbunjak, kao i neke profesore koji su nas posebno inspirisali: prof. Nataša Kiš Sineš koja je predavala srpski jezik i književnost, legendarni profesor Željko Buljovčić... Često pričamo o njima i pamtimo to vreme provedeno sa njima kao jedno od lepših događaja u životu.

SAN – NEOGRANIČENO VREME - “Idejni sam tvorac koncepta rada specijalističke ordinacije za ortopediju “Ortomono”, gde se obavljaju pregledi i neke manje intervencije. Koncepta koji je pravljen po ugledu na neke inostrane sisteme, gde se pacijentu posvećuje više vremena i traži neki dublji ulaz u zdravstveno stanje pacijenta da bi se kvalitetnije lečio. To je uvek bio moj san - da kada dođe, pacijent nema neko ograničeno vreme koje se sa njim provodi, nego da mi možemo u zavisnosti od problema, to rešavati. I to ispunjava čoveka. Administracija je jako težak posao, ali deo našeg rada. Nezgodno je što je ortopedija, i u svetu i kod nas, jedna od najopterećenijih grana medicine, gde lekari često rade dvostruko i trostruko više nego što bi trebalo...”.  

U želji da se bavi nečim gde bi pomagao ljudima, upisuje medicinu (Medicinski fakultet Novi Sad), i nije se pokajao. Naprotiv – srećan je zbog toga i opet bi isto odlučio.

- Kada sam upisao medicinu, želeo sam da budem psihijatar jer sam iz gimnazije nosio neko široko znanje koje je obuhvatalo i filozofiju, sociologiju, umetnost... pa se to nekako lepo uklopilo i u medicinske okvire. Međutim, kada sam počeo da radim kao lekar, shvatio sam da mi više pristaju hirurške grane medicine - nekako je ortopedija bila tu. Prvo radno mesto – urgentno odeljenje Opšte bolnice Subotica. Bačen sam u vatru i svojom voljom, ali i uz pomoć tadašnje načelnice dr Gizele Palinkaš, koja mi je na početku puno pomogla. To je pravi put za učenje jer svako ko želi da se bavi nekim teškim poslom, i treba da bude bačen u vatru da bi na svojoj koži naučio sve što treba da nauči.

DOKTOR I(LI) PESNIK - Još uvek neobjavljena zbirka pesama dr Mirsada Maljanovića, uskoro će ugledati svetlost dana. Svoju poeziju opisuje kao slobodnu, delimično angažovanu, na nivou performansa – književna forma koja želi sa zabeleži trenutak. Zahvalni smo što je odgovorio na našu molbu, naš predlog, i poslao pesmu (“Doba radosti”) - sada ujedno i njegovu prvu objavljenu. Čestitamo mu na tome. “Kako godine prolaze, sve se više bližim tom trenutku kada će umetnost postati moja svakodnevna preokupacija...” – otkriva, i nada se. Verujemo mu na reč. Talenat je (već) tu.

Klinički lekar odeljenja za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, načelnik, jedno vreme obavlja i funkciju pomoćnika direktora za hirurški sektor, da bi od 2017. do danas, bio na mestu načelnika Odeljenja za ortopediju.

- Za sve ovo vreme, od prvog radnog dana, bilo je lepih i teških stvari koje su deo naše svakodnevice i svakodnevno se prepliću, i nikada ne znate šta vas sutra očekuje. A iskustvom se stiče to da naučite da na sve budete spremni. I da sa nekom mirnoćom podnosite. Kada biste porazgovarali i sa mojim kolegama, svi znamo da imamo mnogo neprospavanih noći, da previše radimo već godinama unazad, da je naš posao sam po sebi stresan i radi se nekad u teškim okolnostima. To utiče na zdravlje čoveka, kako na fizičko, tako i na mentalno. Ali naš posao nije takmičenje, nije ni individualni posao – ortopedija, kao i sve hirurške grane, zavisi od rada celog tima, cele ekipe, i ono na šta sam ponosan, to je zalaganje medicinskih tehničara sa kojima radim, koji su kao ljudi predivni, imaju sve te pozitivne ljudske osobine da taj posao, koji je težak i zahtevan, rade kako treba. Ponosan sam i na svoje kolege - već duži niz godina nas je značajno manje nego što bi trebalo da bude, a radimo ogroman posao, uz mnogo zalaganja. Mogu da kažem da ortopeda u Subotici nema puno, ali su veoma kvalitetni. Insistirao bih na tome – veoma kvalitetni.

DOBA RADOSTI
Ovo je doba radosti
Radosnice koje mi prožimaju cvetni šal
Ovo je ubistvo Smrti
Doba milenijumskog zagrljaja sa najdražom
Večnog slavlja sa potomstvom
Neprolaznog smeha sa svojom decom dok nam se obrazi dodiruju
Ovo je uspon bez napora
Osećaj neminovnog dostizanja cilja
Shvatanje života kao nagrade
Sve što volimo u modernoj umetnosti
Svi motivi ideje i eksperimenti kao mozaik
Utkani u jedan ljudski duh
Poigravanje i rizik sa maksimalnim osiguranjem
Glava koja raste puna inspiracije i krupnih konfeta a svaka je prijatelj i nova ideja
Miris morske pene rođendanske torte retkog palićkog rastinja
Zdrav otkucaj srca mladog kolibrija dobročinitelja
Raznobojni balončići u čistoj krvi ponosnog horskog pevača

Za bivše i sadašnje kolege, one od kojih je učio, i one sa kojima danas deli i dobro i zlo, ima samo reči hvale. Činjenica je da su mnogi (od njih) otišli. I on, koji se usavršavao u brojnim zemljama, sa znanjem engleskog i nemačkog jezika, imao je, i ima, mogućnosti za odlazak. Ali – ostao je. I ostaje.

-    Dilema: otići ili ostati, jeste postojala ranije, u mladosti, kada smo praktično svi želeli da radimo u inostranstvu, pa i ja, posebno zbog toga što je i moj otac proveo deo života u inostranstvu, i bilo mi je prirodno da odem, smatrajući da ću kada završim školu, sigurno živeti u Nemačkoj ili na nekom Zapadu... Međutim, svu sreću našao sam ovde! Vrlo rano spoznao sam šta je to sreća kada sam upoznao osobu koju volim, kada sam dobio posao koji volim, kada sam okružen ljudima koje volim, i to u gradu koji obožavam! Ja sam tipičan Subotičanin (ako se tako može reći), obožavam ovaj grad - od rođenja živim na Paliću koji posebno volim. U ovom gradu našao sam sreću koju drugde ne bih - sigurno. A sreća nije samo novac ili velika plata, to je kompleksni skup okolnosti, a može se naći praktično bilo gde. U mom bližem okruženju puno ljudi, naši prijatelji, razmišljaju isto kao ja. I tu se pronalazim. Lepo nam je svima – tu. Uživamo. Jako poštujemo ovaj grad, ovu sredinu, jer zaslužuje poštovanje.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 4 nedelje
Komentara: 36
Pregleda: 11477
Povezane teme

sugrađani

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.