Komentara: 15
Pregleda: 7236

SUgrađani: Mirko Kiselički - "Hteo sam da budem (kao) robot!"

27.11.2022. u 15:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Mirko Kiselički - "Hteo sam da budem (kao) robot!"
On je sinonim za gimnazijskog profesora starog kova. Strog ali pravedan, opsednut objektivnošću. Na kontrolne zadatake, kao na svečanost, dolazi sa neizostavnom leptir mašnom. Ne pamti imena učenika, ni njihovu porodičnu genezu, ali zato - pamti rezultate. Profesor fizike Mirko Kiselički, danas je penzioner, ali aktivan. Kao sagovornik duhovit, lucidan, elokventan. Zaljubljen u muziku, Tisu i jednog Nosoroga (doduše, bivšeg :-).

-    U penziji sam pet godina, ali i dalje radim u „Gausu“ - to još mogu da izvedem, ostale stvari me polako napuštaju... I prijatelji. Ne u pravom smislu reči napuštaju, nego odvađaju se... Valjda je tako u ovom periodu života, nedavno sam napunio 70. A kada krene ta sedmica da se računa... Mada činjenica je da smo do sada imali sreće (mislim na moju familiju) - velike stvari su nas zaobilazile. Tokom rata niko nije nadrljao, negde smo se krili po ćoškovima, ali sad je moj rođeni brat umro od korone, imao 71...  Kada pogledam groblje, tamo su uglavnom svi sa 70 - jeste da su ovi naši (u familiji sa očeve strane), svi dobacivali preko 80, i 85, onda otići sa 70 godina ispada neka preuranjena stvar, a u stvari baš i nije tako...

SUgrađani: Mirko Kiselički - "Hteo sam da budem (kao) robot!"

Crnohumornu uvertiru prekidamo željom da „odvađanje“ još (dosta) sačeka, a šta će najbolje skrenuti misli sa ove teme, nego – povratak u mladost! Makar i u mislima. I to se računa.  

-    Ja sam učiteljsko dete - roditelji prosvetni radnici, otac nastavnik, mama učiteljica, upoznali su se u Somboru, praktično u Učiteljskoj školi, zbog toga sam i ja rođen u Somboru, ali u Novom Bečeju završio osnovnu školu i gimnaziju. Cela moja geneza je odatle - svi Kiselički su, kada se povuklo Panonsko more, ostali u Novom Bečeju! I mama Somborka odlazi sa tatom u Novi Bečej. Jeste Sombor blizu Dunava, ali mi smo bili ludi za Tisom – ona nam je tamo bila sve i sva! I danas je tamo kuća mojih roditelja, blizu reke... Odlazimo. I moja supruga Ljubica je odatle, išli smo u isti razred - mi smo takvi mačo tipovi da ako ne nađemo nekog iz razreda, ostaćemo bez bračnog para (smeh).

LEPTIR MAŠNA – IZ HORSKE PRAKSE „Leptir mašna? To sam ja izvodio kerefeke! Mi, horski pevači, navikli smo na leptir mašne! To je iz horske prakse. I danas, ako bih imao nešto jako svečano, ja bih je stavio. I na kontrolnim zadacima sam je nosio.  Poslednje generacije su ukapirale, dođu na kontrolni pa i oni stave mašnu! I to maltene na golo telo, to im je bio kao neki fazon...“.

Sama gospođa Kiselički (koja je takođe bila gost ove rubrike), priznala je da ju je tada budući suprug u školi zvao Nosorog.  Pitamo ga - zašto, primećujući da ona nema (baš) veliki nos...

-    Kako da ne, tada je imala toliko veliki nos, ceo život nisam video veći! Vremenom se smanjio. Onda je bila mršava pa joj je dolazio do izražaja, posle je malo nabacila mesa na lice, verovatno je to razlog (smeh).

SUgrađani: Mirko Kiselički - "Hteo sam da budem (kao) robot!"

Iako potiče iz porodice matematičara, opredelio se za fiziku, za koju neki tvrde da je upravo ona – kraljica svih nauka.

-    Kada smo bili maturanti, fizika je bila glavna, a sada se skroz urušila sa pijedestala. Niko neće da upisuje fiziku, mislim da Fizički fakultet ima najveći problem da navuče maturante... A ona je bila moj izbor! Moj otac je bio nastavnik hemije, ali uglavnom predavao matematiku, moj brat je bio profesor matematike, moj teča iz Vršca bio je čuveni profesor matematike, moja snajka, neka moja sestra i brat, su takođe matematičari, svi su oko mene bili matematičari! Mislio sam da ću i ja studirati matematiku, bio „brze pameti“, međutim, grešio sam stalno. I onda, na nekom pismenom iz matematike, sve izgrešim! I dobijem jedan. Na pismenom! I shvatim da je to zato što sam pogrešno prepisivao sa table - umesto minusa stavim plus ili zaboravim nešto. A fizika je takva da ako pogrešiš, možeš da vidiš - ako dobiješ negativnu masu, onda nisi dobro uradio. I tako sam, negde u trećem razredu gimnazije, odlučio da idem na fiziku.

NADIMAK - „Nadimak Kiseli ne smeta mi ni najmanje. Nema Kiseličkog koji nije Kiseli ili Kisa! U Novom Bečeju bio je i Kisa i Kiseli, neke dve grane - ja sam bio Kiseli“. 

Završava Prirodno-matematički fakultet u Beogradu, i pošto za njega nije bilo (radnog) mesta u Novom Bečeju, spletom okolnosti dolazi u Suboticu.

-    I bio sam očajan u početku, ali, naravno, već posle mesec dana shvatio da mi je ovde sasvim dobro i kada se ukazala prilika da se vratim, rekao sam – neka, ja ću ipak ostati... Bilo je to 1980, već sam se oženio, završio vojsku, imali smo Anu, a i supruga je mogla vrlo lako ovde da nađe posao jer je matematičara uvek trebalo. Sećam se prvog dana - tu gde je sada tramvaj, bio je neki parking i jedno uniformisano lice. Pitam ga gde je ta i ta škola (tada „Moša Pijade“), on kaže - ima neka tu... Odem, vidim, uđem u zgradu gde je sad Gimnazija. Direktorska kancelarija, pokucam, pojavi se zamenica direktora Biserka Martinović, reko' - ja sam tu primljen, a ona kaže - pa gde ste vi, mi vas čekamo! Reko' - šta je ovo, ovi me čekaju! Imponovalo mi je to. Iz Gimnazije sam i u penziju otišao 2017.

SUgrađani: Mirko Kiselički - "Hteo sam da budem (kao) robot!"

Iako je bilo davno, seća se svoje prve generacije...

-    Dali su mi razred koji je bio problematičan, deset ponavljača! Dobio sam devetku (I-9) kao razredni starešina, i nisu oni bili loši, čak ni ti ponavljači, samo malo nestašni, više su se pravili da su opasni. Bilo je tamo nekoliko njih koji su bili jako dobri, ali u zapećku - dominirao je taj prilično negativan odnos prema obrazovanju... Nekako sam isplivao. Sećam se i prvih časova. Nisam ja u stanju da pravim nekakve uvode, kao fizika je lepa, bitna, šta ja znam... Moja želja je uvek bila da se bavim dobrim đacima, loši me nikada nisu zvanično zanimali, međutim, posle se ispostavilo da generacije često pamtim po nekim problematičnim đacima, što je na neki način poraz moje teorije.

PROBLEM SA GODIŠNJICAMA? - „Jednom je na godišnjici mature (nas koji smo maturirali u novobečejskoj Gimnaziji) jedan počeo da priča o bolestima. Rekao sam - ne, ako počnu, dok svako ispriča šta ga sve boli, to će trajati celo poslepodne! Ja generalno sa tim godišnjicama mature imam neki problem. I svaki put kada me učenici pozovu, pitam - je l' vi sigurno baš hoćete?! Jer videće - obično će oni najlošiji biti najuspešniji, a oni najbolji često mogu da budu skroz skrenuti u ćošak života... Ima slučajeva da se najbolji đak nije našao u životu. Često se dešava da baš oni koji su svestrani, ne mogu da odaberu - i sviraju i pevaju i rade matematiku i sport i sve, i na kraju ih obično fakultet slomi“.

Bivši đaci pamte ga kao strogog profesora. A on za sebe kaže da je bio – objektivan.

-    Sada vidim da to nije bila dobra politika - hteo sam da ne poznajem nikog, da ne znam ko je kome mama, tata, ko se sa kim zabavlja, ko šta radi... Moja želja za objektivnošću ocenjivanja možda se nije isplatila jer učenici jako vole to intimiziranje sa profesorima, a ja sam hteo da budem kao robot! I verovatno je tako i ispalo. Eventualno ako su me negde videli da sviram, bili su iznenađeni jer robot - svira! Na kraju sam se zbog objektivnosti, zbog prepisivanja, zbog muvanja, izborio da u fizičkom kabinetu budu pojedinačne klupe - da niko ni sa kim ne sedi. Na kontrolnim zadacima nisu znali ko će gde sedeti, ja sam ih raspoređivao, torbe su svi ostavljali u ćošku, kontrolni je stajao ispod klupe, oni su uzimali papir, ne znajući ko je koja grupa. Pravio sam po šest grupa zadataka da ne bi bilo prepisivanja. Napravio sam neki sistem ocenjivanja koji sam im predočio, napisao na papir, podelio im da odnesu roditeljima da mi roditelji ne prave scenu zašto ti pitaš šta pitaš... Imao sam i arhivu sa dosijeima - svi kontrolni zadaci, i kada je neko došao, samo - izvol’te: piše ime, ostalo prazno. Šta biste vi dali na ovaj kontrolni?! To je bio neki moj sistem i dobro je funkcionisao, ali ja zbog toga slabo poznajem bivše đake, pogotovo poslednje generacije. A čak nisam ni siguran da sam uspeo u tom neprepisivanju jer jedanput su mi neki na pitanje - zašto ste tako loše uradili, odgovorili - jer ovaj nije bio tu! Znači TAJ KOJI NIJE BIO TU, na kontrolnom, taj je ipak njima nešto dobacivao... Iako ne znam kako je uspevao. Tu je cela nauka oko te prepisivačine. Dakle, moja opseija je bila ta objektivnost u ocenjivanju zbog čega sam možda bio strog, ali hteo sam da budem pošten.

SUgrađani: Mirko Kiselički - "Hteo sam da budem (kao) robot!"

Na pomalo izlizano pitanje vezano za razlike među generacijama nekad i sad, odgovorio je originalno.

-    Kada sam ja bio učenik, naš profesor fiskulture zacrtao je da se posle drugog razreda ide na logorovanje (sad bi kazali - kampovanje) i mi smo išli dve nedelje na Taru. To je bio glavni događaj, iz generacije u generaciju se prenosilo... I ja sam hteo to da uspostavim sa svojim odeljenjem (generacija '72). Odem u Čortanovce i tamo nađem neki teren, gde je bio i ferijalni dom, već napušten, pa neki restoran koji nije radio. Rekao sam - ko neće, neka ne ide, ko misli na toplu vodu i kako će biti čist, neka mi se i ne javi! Od njih 30, javilo se 20. I oni su tamo bili toliko dobri da to nije normalno! Sami su sve organizovali, da pale vatre, kuvaju  pasulj. Ja sam kao fol napravio nekakav raspored, podelio ih u dve grupe pa smo svaki dan pravili nekakva takmičenja, priredbe. To što je jedna grupa napravila za jedno poslepodne, bila je urnebesna komedija, nešto fantastično!  I sad ja hoću i sa sledećom generacijom ('76. godište) to isto, i doživim totalni debakl! Oni su se tamo opijali, plus je padala kiša, skoro smo plivali u vodi, pa smo se ranije vratili. Oni prvi su se sami javljali da bi bili požarni, da bi stražarili, ovaj s ovim, onaj s onim, vatre se nisu gasile, stalno se nešto događalo, a ove druge nisi mogao ni na šta da nagovoriš. To je ta razlika između generacija, ne mora biti nekad i sad.

MAKSIMUM ONIMA KOJI MOGU - Njegovi đaci osvojili su veliki broj nagrada u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, a tu su i dve internacionalne olimpijade iz fizike. „Moja želja je bila da onima koji mogu, pružim maksimum – to je bio smisao mog rada u školi. Čuveni Igor Dolinka Igor, sada akademik, bio je moj đak, četiri godine sma mu predavao fiziku, a već u prvom-drugom razredu uspeo je da se plasira na državno takmičenje. On je bio prvi moj učenik koji je uspeo, video sam kako to izgleda i zainteresovao se. U istoj generaciji ('73) bio je Robert Firstenberg, čudo od brze pameti - dok ja njemu objašnjavam, on već izračuna! On je ušao u olimpijsku ekipu, ali uvedene su nam sankcije pa nije otišao u Helsinki. Još jedna izvanredna učenica bila je Paula Miklošević. I ona se plasirala na olimpijadu u Australiji i učestvovala“.

Muzika je od malih nogu (jedina) umetnost koja ga je „kupila“, u kojoj istinski uživa. Na ovaj ili onaj način.

-    Kao student pevao sam u horu „Iva Lola Ribar“, dugo bio član „Pro muzike“. Muzika se jednostavno lepila za mene! Bio sam loš izvođač, ali u stanju da jako brzo pamtim muziku. Ni anatomija mi nije odgovarajuća za neku svirku, prsti su mi debeli... Kada smo bili klinci, harmonika je bila sve i sva. U Novom Bečeju bio je nastavnik muzike Balaž Horvat, građevinski tehničar po struci, ali fantastičan muzičar! On je bio originalan, pisao note za šlagere i mi smo to svirali - starije generacije na harmonici, između ostalih i moj stariji brat, i ja sam jedva čekao da se dokopam toga, međutim, kaže mi nastavnik - ti si još mali za harmoniku, ti ćeš svirati melodiku! Jedanput sam seo za njegov klavir kad je on kod kuće ručao, pa sam probao da nabadam, on kaže - hajde ti malo, pa sam završio neka dva-tri razreda klavira, u Nižoj muzičkoj školi. Onda su se odjedanput u izlozima pojavile gitare, napravili smo neku grupu koja se zvala „52“, išli i na neku malu gitarijadu u Nvom Bečeju, bili poslednji, izblamirali se totalno! Kazali su - vi odlično svirate, ali onaj što peva, gadno peva. A to sam bio ja. Posle sam mislio - prošvercovaću se kroz hor, tu nema veze ko kako peva, kada je grupa, zakloniću se. Dugo sam pevao u „Pro muzici“ i uživao u tom pevanju. Što se tih umetničkih stvari tiče, mogu da gledam slike i da čitam knjige, ali kad slušam muziku, ako je to ono što baš jako volim, totalno se uključim.

SUgrađani: Mirko Kiselički - "Hteo sam da budem (kao) robot!"

Za muziku i pevanje „lepi“ se i njegov stariji unuk Kosta, i deda mu često peva i svira („Ma kako to zvučalo!“ – dodaje, uz smeh). Osim dvoipogodišnjeg Koste, tu je i Boris, rođen ove godine. Dva unuka, dve ćerke (jedna pravnica, druga arhitekta) i supruga Ljubica – porodica čiji je stub i oslonac. Ili oni njegov. Kako se uzme...
Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 godinu i 6 meseci
Komentara: 15
Pregleda: 7236
Povezane teme

sugrađani

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.