Komentara: 7
Pregleda: 8601

SUgrađani: Mira i Rade Kovačević - "Možeš da napraviš novu, ali ne možeš staru kafanu!"

17.05.2020. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Mira i Rade Kovačević - "Možeš da napraviš novu, ali ne možeš staru kafanu!"
Zakoračiš unutra i kao da je vreme stalo! Karirani stolnjaci “prošarani“ rupama od pikavaca, čaše za vino i rakiju koje više ne mogu da se kupe ni u jednoj prodavnici, na zidovima fotografije, karikature i stihovi, u vazduhu duhovi gostiju... Znanih i neznanih. Zaljubljenika u umetnost, pero, sport, muziku, daske koje život znače... Ništa ili sve od toga. U dobru kapljicu. Opuštenu atmosferu. Domaćine. Mira i Rade Kovačević ponosni su vlasnici poslednje i jedine boemske kafane u gradu, nazvane „Majo“ po nadimku Radetovog oca.

- Moj otac, ratni vojni invalid Marko Kovačević i moja majka su 1954. godine, u okviru Kluba za gluvoneme, koji se nalazio u današnjoj zgradi “Jadran”, nekadašnjem Sokolskom domu, otvorili malu kantinu - tamo su bili dizači tegova, prekoputa bokseri. Mama je krenula sa tom malom kantinom koja se zvala “Velež”, pa su se preselili ispod stepenica bioskopa. Nekoliko godina bili smo tamo i prešli ovde, gde se i danas nalazimo – priseća se čika Rade (kako ga gosti od milošte zovu).

RADE IZBACIVAČ - “Ako kafani treba izbacivač, to sam ja! Kažem ja jednom pripitom tipu – ‘ajde da se mi upoznamo. Šta ti hoćeš? – pita me pijanim glasom. Je l’ ti vidiš ovu ruku? Vidiš da je grbava? On - Vidim. E, kažem, nije slučajno! Onda se pokupi. I dobije kaznu! – dodaje Mira. Ne može da dođe mesec dana!”.

I dok pokušava da se, uz pomoć supruge, seti koje je godine to bilo (da li ‘66. ili ranije), uz opasku: “Ne, Miro, više ima!”, sa sigurnošću tvrdi: “Tu smo preko 60 godina!”. Za sve to vreme, kafana je radila bez prekida (ukoliko ne računamo nezvanu gospođu Koronu koja ju je zatvorila na mesec i po dana). Radetovi roditelji u međuvremenu su se razveli, ali je ime ostalo. Mama je držala kafanu do penzije, a posle je preuzima sin.

- Bavio sam se sportom, bio prvak Jugoslavije u odbojci! Kada je majka držala kantinu, sve sportove sam probao da treniram, i rvanje i boks. Kao klinac bavio sam se i gimnastikom, atletikom, bio svestrani sportista, omladinski reprezentativac. U porodični posao najviše sam se uključio posle srednje škole, maltene već počeo i da radim, uveče da pomažem majci. Da li sam mogao sve? E, to je ta disciplina bavljenja sportom – ja sam svaki dan pripremao program za nedelju dana unapred! Ujutru sam ustajao, imao treninge pre škole...

GUZONJINI SINOVI - “Neko dođe na vrata, malo pogleda, vidi da ne pripada ovde. Naročito ako je Guzonjin sin – pije viski, ima džip... Ovo se razlikuje od onoga gde oni idu. I desi se ili da više nikada ne dođe ili da posle dolazi stalno! I veruj mi da im prija. Takva je atmosfera. I oni dolaze u neku normalu...”. 

I pored svih obaveza, uspeo je da završi Ekonomski fakultet, a kafana je “iškolovala” i njegove dve sestre koje danas žive u Americi. Sa suprugom, takođe Subotičankom, “upoznao” ga je – sport. Rade je trenirao odbojku, Mira košarku. Dovoljno zajedničkog za početak veze koja traje od 1975. Usledilo je i ono što će ih povezati za ceo život – “Rodile su se tri ćerke, tri muškarčine!” – ističe čika Rade, ponosan otac, i donosi fotografije svojih mezimica – Biljane, uspešne košarkašice, koja je zahvaljujući stipendiji, igrala za jedan univerzitet u Čikagu, obišla celu Ameriku, zaposlila se u banci, živela 20 godina u Americi, i vratila se pre tri godine. “Njen doktorat je spreman!” – dodaje. Gimnastičarka Bojana, viceprvakinja Jugoslavije, želela je da ode za sestrom, dobila zeleni karton i već 20 godina živi u Americi, gde radi kao profesionalni trener u velikom gimnastičkom klubu. Prethodno je završila Ekonomski fakultet, radila kao novinarka, intervjuisala poznate ličnosti. Između ostalih, gostima se sa zida smeši i njena fotografija sa čuvenim glumcem Dastinom Hofmanom...  Jovana je igrala košarku, “odradila” master studije, a usput se bavila manekenstvom. Već šest godina je u Dubaiju, radi kao menadžer u jednom poznatom trgovinskom lancu.

- Biljana mi je pomagala kada je trebalo, ali ne vidim ja svoju decu ovde. Teško je ovo, zahteva celu porodicu, ne znaš kada će ti radno vreme iskočiti, kada će se nešto pokvariti, kada će nešto iskrsnunuti, da li će roba stići, neće... – i dok Mira nabraja sve teškoće sa kojima se suočavaju, u pogledu i glasu ipak prepoznajemo ljubav prema prostoru, prema gostima.

ZID ZNOJA - Ponosni na mnoštvo fotografija koje krase zidove kafane, pričajući sto i jednu priču, domaćini objašnjavaju: “To je ta kultura i bogatstvo koje se stvorilo radom, znojem – za ove fotografije prolivene su na tone znoja – od sporta do umetnosti. Zato ovaj zid zovemo Zidom znoja. Na primer, dođe dete i kaže društvu - dođite da vidite, tu je moj tata na slici! Ili tu je moja mama. Sada su se svi zidovi popunili, a krenuli smo od dva postera braće Grbić - to nam je neko poklonio i to smo stavili. Kada sam ja počela da dolazim, rekoh, hajde prvo da uramimo fotografije ćerki, pa Radetovu kada su bili prvaci države. I tako, jedna po jedna, to se napunilo. Svaka slika ima nešto svoje” – naglašava Mira. 

Prepoznaju i znaju to i posetioci kafane koja je svojevremeno ugostila i Čkalju, Miju Aleksića, Radeta Šerbedžiju, Kemala Montena... i mnoge druge poznate glumce, pevače, muzičare, sportiste... Tihim glasom čika Rade otkriva da je Ištvan Pastor u “Majo” doveo čak i predsednika Mađarske – Viktora Orbana! Sa druge strane, u njoj se podjednako dobro osećaju i “obični”, “mali” ljudi. U čemu je tajna? “Boemski šmek!” – kao iz topa će čika Rade, i dodaje:

- Danas postoji drastična socijalna razlika, a ovde su svi ravnopravni! Sve nacije su iste, nema ko je Srbin, ko Mađar, ko Kinez, i nema ko je fakultetski obrazovan, ko nije, ko je mašinovođa... To je odlika boemštine. I svi ti ljudi su se zakačili za ambijent, laganu muziku.... Ja snimim pa pustim neku staru dobru muziku. Imam na hiljade pesama, evergrinova, mađarskih, južnoameričkih, naših, i kada vidim društvance, boemsko raspoloženje, lepe pričice, pustim im lepe muzikice iza ušiju! I kada su dolazili gosti iz mađarskog konzulata, pustim im malo mađarskog evergrina, a oni se tope! I pitaju me da li znam mađarski, kažem – Tudok kicsit! Čija je ova muzika, sa koje radio stanice? – nastavljaju. Kažem – moje!

DUŽNICI- “Bilo je i toga da su gosti ostajali dužni,  namerno ili nenamerno. Taj koji je namerno, pobegne i više se nikad i ne pojavi. Proba jedanput i i to je to. A desi se da neko naruči i nema da plati pa mu kažem – dobro, ovaj put ja te častim, doviđenja!” – priča Mira.

Supruga se nadovezuje:

- Imamo goste koji dolaze samo prepodne, one koji dolaze samo kada je penzija, one koji dolaze samo vikendom – petkom ili subotom. Ima onih koji samo nedeljom dolaze. Raznoraznih, različitih. Neki dolaze samo da pročitaju novine i popiju kafu, a neki... Nema pravila.

Jednog od brojnih druženja u kafani “Majo” oboje se rado sećaju, a čika Rade priča:

- Jedno vreme, dok je bilo života, dok je bilo i fabrika, i “Severa” i “Solida”, imao sam jednu strašnu garnituru gostiju! Vidiš tamo onaj deo, to je naš studio i tu je jednom sedeo poznati dečiji dramaturg, čika Mrkić. Pevao je fenomenalno! I Miki, harmonikaš, jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji. Bila je i jedna profesorica Branka i tako redom... Pravili smo druženje u stilu klape, pevanja, pevali starogradske pesme, šlagere, s tim da nismo pevali da se deremo, nego da složimo glasove! I te večeri nastala je pesma posvećena kafani, koju je napisao čika Mrkić - Sonet o svetom Trifunu!

UJUTRU OTAC, UVEČE KĆI - “Otac, stariji čovek, dođe prepodne, a ćerka uveče. Pita nju otac – šta ćeš ti tamo, tamo su sve stariji ljudi... A mlade čuvamo, i to ne samo od drugih ljudi, nego i od njih samih – i oni znaju nekada da preteraju...”.

Domaćica Mira, kao po komandi, skida uokvirenu pesmu sa zida i počinje da čita, a mi prenosimo prvu strofu:

Otkud ti, sveti Trifune, od Boga sveče

Ovako pozno i iznenada banu

Ovde gde vinske čaše zveče –

Među nas, kod “Maje”, baš u moju kafanu!

ZNAK OD BOGA - “Dolazio je jedan kondukter. Napije se nekoliko puta i ja mu kažem - hajde da ti i ja porazgovaramo. Šta?! – pita pijanim glasom. Nemoj se sramotiti, što im daješ zicera da ti se smeju, ti si pijan smešan, ismevaju te. I nema ga jedno vreme. Dolazi posle mesec dana, ja vidim, splasnuo je, ne pije. Prepolovio se čovek! Sedne, popije kafu, ja namerno neću da prilazim. Kako si? Dobro. I prođem. Nakon određenog vremena, kaže mi – hajde, Rade, sedi. Kaži, druže moj! Rade, hvala ti, ko da sam bio kod boga! Ja sam sebi govorio to isto, ali nisam mogao da prestanem. Ali kada sam sa tobom razgovarao, dao si mi neku snagu! Evo ga, sad ne pije”.

Saznajemo da nije ovo i jedino delo posvećeno kafani “Majo”. Pred  očima se ređaju stihovi, karikature, posvete... Sve to domaćini brižljivo čuvaju. Ne zaboravljaju. Pamte ljude i reči. Osim što je opevana u pesmama, o kafani “Majo” pisale su i knjige. Mađarski pisac Ištvan Sotmari, poreklom iz Subotice, spominje ovu kafanu kao jedno od mesta koje vredi posetiti, i pošto je knjiga bila popularna, mnogi su je čitali, pa sada gosti iz Mađarske dolaze da vide koja je to krčma! “Majo” se pominje i u “prvom sajber romanu u srpskoj književnosti” – “Mi, izbrisani”,  prof. dr Slobodana Vladušića, rođenog Subotičanima. Osim u knjigama, o “Maji” su pisale i novine, a jedan članak dugo će se pamtiti. U proleće 2017, na naslovnoj strani “Subotičkih novina”, osvanuo je veliki naslov: ZATVARA SE POSLEDNJA KAFANA U GRADU? Znak pitanja na kraju naslova malo ko je primetio, pa je vest, kao bomba, odjeknula među gostima:

- Nakon što je uvedena restitucija, došlo je do toga da se i ovaj objekat gde se nalazi kafana, proda. Desi se da jednog jutra, u petak, osvane taj naslov u novinama. Izlazim napolje, otvaram vrata, i vidim - njih petnaestak ispred. Jao, tu ste, čika Rade, je l’ istina ovo? – pitaju. U međuvremenu ulazi jedan tip i tiho mi kaže – recite da je sve u redu! Tako je i bilo. E, sad, ako novom vlasniku dođe u glavu da mu ne trebam, dići će kiriju pa će me izbaciti. To svima visi nad glavom, ali za sada je sve u redu. Plaćamo kiriju, sada su nam i izašli u susret zbog ove situacije.

I dobro je što je tako. Jer Subotica je nekada bila puna kafana, i čika Rade otkriva da je za potrebe jednog intervjua probao da sabere i izbroji sve koje su postojale, ali jednostavno nije uspeo – “Uvek sam se dosetio još poneke!”. A danas sem kafane “Majo” – druge nema. Bar ne ovog tipa.

- Jedno vreme, u nekim udarnim momentima u toku nedelje, sve te kafane su bile pune. Strašno pune! Bilo je to 70-tih, 80-tih godina. Ljudi dođu u jutarnju smenu, posle prve smene, pre druge smene, pre treće smene, ili u međusmeni, i već ih ovde čeka viski, rakija... Popije s nogu i ide dalje, nema zadržavanja! Tako je bilo nekada. Za kafanu dobra vremena. Malo lovarniji ljudi interesovali su se koliko bi koštalo da im prepustim kafanu. Kažem da ne razmišljam još o tome, i dodam - ja znam da ti imaš puno para, i možeš da imaš još hiljadu puta toliko, ali nikada nećeš moći da napraviš staru kafanu! To je njena cena. Moraš se celoga života baviti. Ti možeš da napraviš novu, ali ne možeš staru kafanu!

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 4 meseca i 1 nedelju
Komentara: 7
Pregleda: 8601
Povezana vest
Povezane teme
kafana majo sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.