Komentara: 1
Pregleda: 2694

SUgrađani: Miodrag Varo - "Nisam čovek koji računa - ja volim da delujem!"

13.09.2020. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Miodrag Varo - "Nisam čovek koji računa - ja volim da delujem!"
Ako otvorite vrata ormarića u kom zaposleni drže svoju garderobu, u njegovom ćete naći: kravatu, odelo, par gumenih čizama i kostim Betmena (kada deci deli paketiće). Čik pogađaj čime se dotični bavi! I ne, nije Betmen, ali nekada su neophodne supermoći da izađe na kraj sa svim zahtevima koje posao svakodnevno donosi - da u roku od nekoliko sati obezbedi, nabavi, isporuči i uruči pomoć koja je često pitanje egzistencije. Za neke ljude oko nas... sasvim blizu. Upravo oni, za naše oko često nevidljivi, u centru su pažnje zaposlenih u Crvenom krstu Subotica, gde naš sugrađanin Miodrag Varo obavlja funkciju stručnog saradnika za socijalne programe i koordinatora programa narodne kuhinje.

-    Koliko ima brojeva na brojčaniku sata, toliko traje radni dan u Crvenom krstu! Nema početka i nema kraja. Ne možemo da dođemo, sednemo, odradimo osam sati, odemo kući i završimo – ne radimo u fabrici, ne otvori se kapija u šest, a zatvori u tri. To su ljudi i vi ne znate da li će nekom, ne daj bože, da se desi nešto, zapali kuća u sedam uveče pa ćete morati da ih zbrinete, hoće li biti zemljotres u četiri ujutru, ili će da stigne tri autobusa migranata u prihvatni centar u šest časova izujtra! Vi morate da nađete hleb, konzerve, vodu, osnovne životne potrepštine, da u što kraćem vremenskom roku odgovorite na potrebe tih ljudi. Sedam principa i misija Crvenog krsta jednostavno to diktiraju i ne dozvoljavaju spuštanje garda, tempa i neko opuštanje, pogotovo u kriznim vremenima. Zato su u mom ormanu i trenerica i patike i kravata i košulja i odelo – na sve moramo biti spremni - 365 dana! Jednog momenta na terenu razgovaram sa čovekom bez škole, za deset minuta stiže poziv od gradonačelnika!

KRSTIĆI NA SVE STRANE - “Ponosni sam otac jedne devojčice od četiri godine koja kada crta tatu kako radi, crta crvene krstiće na sve strane i gleda filmove i flajere Crvenog krsta! To je jedan od pokazatelja da sve ovo što radim ide u dobrom pravcu i da će to moje dete, koje izuzetno i neizmerno volim, jednog dana možda krenuti nekim mojim stopama, da će je možda zaintrigirati delatnost Crvenog krsta – da li je to prva pomoć, da li delovanje u nesrećama, bilo šta. Sa druge strane, to je jedan od signala da još uvek znam da isključim ono loše i teško, i posvetim se lepšim stranama posla...”.

Ne znajući da se sprema za izuzetno odgovoran posao, koji podrazumeva hvatanje ukoštac sa najdubljim problemima sa kojima se čovek sreće, kroz školu je prošao lako. Popularni MEŠC pa  Viša tehnička, gde završava industrijski menadžment. Ali ga je život odveo u nekom drugom pravcu u odnosu na ono što je učio.

-    Nisam se pronašao u tim silnim matematikama, brojevima, fizikama, kvantnim naukama, Njutnovim računicama – ja nisam čovek koji toliko računa, ja volim da delujem! Naravno, ne da odigram na prvu loptu, volim da sagledam situaciju, ali da je ne komplikujem mnogo i da što brže i što konkretnije odreagujem.  To u ovom poslu mnogo pomaže, iako je to posao koji ne mogu ja sam da iznesem, već je potreban tim ljudi. Imam sjajnu ekipu saradnika koji rade na socijalnim programima - dižemo lestvicu, ne spuštamo gard, uvek idemo, jednu prepreku pregazimo, često i dve odjednom! Kad vidim da je problem u porodici, socijalni problem, već znam koga ću kontaktirati u Centru za socijalni rad. Ali isto tako ne mislim da čekam regulative i pravne finese  jer jedna je stvar zadovoljiti formu, a to ne pije vodu u ovom našem poslu – potrebno je delovati što pre! Nama će se za pomoć obratiti ljudi koji imaju urgentan problem – gladni su, nemaju krov nad glavom, nemaju šta da daju deci da obuku... To ne može da čeka! Ne može on da dođe u Crveni krst i kaže - ja sam gladan, a ti čekaš, zoveš... pa je neko na godišnjem odmoru, pa mu kažeš - dođi tako gladan za jedno sedam dana, malo se strpi...

A, nažalost, mnogo je takvih. Trenutno 1.200 korisnika narodne kuhinje - od toga 600 preko 60 godina, 250 dece. Za neke jedini obrok u toku dana...

-    To su kategorije na koje uvek pokušavamo da stavimo akcenat – ne kažem da one druge želimo da zaboravimo, ali to su ljudi koji i mogu nešto da rade, privremeno, povremeno, sezonski... da se snađu, ali ove dve su kategorije koje ne mogu da opstanu same, i bez neke sistemske pomoći toj vrsti socijalno ugroženih sugrađana, oni ne bi mogli da izvuku kraj s krajem, ne bi mogli da prežive. Obično se uvek urežu u pamćenje porodice sa velikim brojem dece, staračka samačka domaćinstva... ali ne bih mogao i ne bih želeo nikog da izdvojim, bojim se da bih se ogrešio o neke druge. Postoji jako puno domaćinstava van Subotice, ali i u strogom centru, koja su bukvalno na margini. Sela su nam u jako teškom položaju, ljudi koji su zavisili od zadruga ili velikih poljoprivrednih imanja, sada su na granici preživljavanja. Korona će samo povećati taj broj. Saglasni smo sa kolegama iz Crvenog krsta Srbije i Vojvodine  (a i kroz medije se sve više prožima ta tema) da će biti izuzetno teška jesen i zima. Mi smo za 53 dana vanrednog stanja prešli više od 9.000 kilometara! Samo prisustvo korone usložilo je, zakomplikovalo i ovako tešku situaciju - po tom pitanju socijalnih potreba i davanja.

KULTURA - USAĐENA Na kompliment da ga, gde god da krene, prate epiteti kako je kulturan, vaspitan, pristojan... skromno će reći: “Nekako je to do kuće iz koje kreneš, što kažu, iz kuće poneseš osnovno i onda polako nadograđuješ sebe i profesinalno i privatno i svakako, kako to već dolikuje u ovom ludom svetu u kojem živimo. Jedan sam od pobornika starih vrednosti, i to kulturno i fino i pristojno i tradicionalno... mi je usađeno, počev od drugarskog odnosa sa roditeljima, kada je bilo slobodno tražiti i dobiti bilo koji savet, a na kraju opet probati...”.

U takvoj situaciji dobro je da Subotica, kako kaže naš sagovornik, i dalje ima visok stepen socijalne svesti koji ispoljava kroz razne vidove davanja: novčana pomoć, ogrev, socijalni rad... Ipak, apel za donacije stalno je prisutan i upućen i pravnim i fizičkim licima, i ništa se ne odbija.

-    Znamo kome ćemo da ponudimo jabuku, a kome orman! Ove godine dobili smo ogromnu donaciju od kompanije “Ametek” – 25.000 dolara. I do zadnjeg dinara sve je transparentno! Kako krajnji korisnik oseti donaciju? Kada poljoprivredni proizvođač iz Tavankuta daje jabuke, mi ih podelimo, dok je 25.000 dolara  - deset kockica mesa više u gulašu! Program narodne kuhinje u Subotici ide od ’93. godine i pod stalnim je pokroviteljstvom gradske uprave u određenom iznosu. Fantastična strana Crvenog krsta je mnoštvo mladih koje dolazi, uči, vežba prvu pomoć, deca se smeju, igraju... Ali tu je i druga strana – kada neko zavisi od konzerve nareska od 150 grama! Slika na sajtu Crvenog krsta koja prikazuje beskućnika kako od volontera uzima tanjir toplog obroka, govori sve o čemu bih mogao da pričam satima! Taj pogled i taj momenat...

ZASTANI KADA BACAŠ HRANU! - “Posao me je naučio da drugačije sagledam stvari, to je drugi ugao gledanja. Postane ti jasno zašto ne treba fantazirati oko hrane, zašto ne treba bacati hranu, zašto ne treba kupovati sedam odevnih predmeta kada znaš da ćeš nositi samo jedan! Postane ti jasno da su neke stvari oko kojih smo se nervirali, minorne i beznačajne, shvatiš da život ima svoju vrednost i da nije sve u materijalnom. Kada te neko uhvati za ruku i počne da plače posle jednog predatog paketa, zahvaljuje se na ćebetu onaj koji se smrzao, ili te samo gleda posle šolje čaja na putešestviju od Pakistana do Evrope – ti momenti se ne mogu pretočiti u reči...”.

Kako sakriti empatiju, kako obuzdati suze, kako sagraditi štit kada se ode kući? Kako ne poneti sa sobom - taj pogled...

- Uh, jako je teško! Posao je prisutan i u svakodnevnom životu – ne možete da ga isključite u potpunosti, da ignorišete i zatvorite to odakle ste došli, to ostane uvek. Sa druge strane, u čoveku mora postojati granica jer ako se nama nešto desi, ako se mi razbolimo, ako smo tužni, nesrećni, mi nećemo znati i moći tim ljudima, kojima smo često jedini spas, da pružimo ono što oni od nas očekuju! Mnogo je kolega izgorelo i sagorelo i nestalo (govorim generalno) jer su krenuli sa takvim gasom, iz treće brzine, da su posle izvesnog vremena pali. Negde treba, mora da bude ventil - da li u nekoj kafi sa kolegama ili nekim drugim ljudima, u nekoj fudbalskoj utakmici, ili u nečemu petom, nebitno je, ali mora da postoji nešto gde će čovek početi da razmišlja o nečem drugom i podvući liniju jer jednostavno, postaćeš neupotrebljiv i to je to – poješće te!

Ornitologija kojom se bavi već duže vreme, jedan je od tih ventila. A kada nije u društvu  papagaja i drugih ukrasnih ptica, potražiće će i naći kvalitetnog sagovornika u kolegama sa posla, posebno sa dr Sinišom Trajkovićem. Izuzetno dobra saradnja samo je polazna tačka. Drugarski odnos – nadogradnja: “Nema dana da se ne čujemo po nekoliko puta, poslovno ili privatno”. I u teškim momentima. I kada nastupi predah od njih. Do novog problema. Koji treba rešiti. Što pre. 

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 2 nedelje i 3 dana
Komentara: 1
Pregleda: 2694
Povezane teme
crveni krst crveni krst subotica miodrag varo sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.