Komentara: 11
Pregleda: 4383

SUgrađani: Milanka Stankić - "Ne može ništa da bude sad i odmah!"

16.05.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Milanka Stankić - "Ne može ništa da bude sad i odmah!"
Ona je doktor nauka, a predaje u osnovnoj školi. I ne žali zbog toga. Jer samo tamo može da uhvati onaj dragocen trenutak stasavanja deteta u čoveka... A privilegija je prisustvovati tom činu. Opredelila se za jezik, književnost, ali i predmetu, i životu uopšte, pristupa kroz primenjenu korelaciju, spajajući i ono naoko nespojivo: lepu reč i modu i muziku i putovanja i nutricionizam i reciklažu i ekologiju... Spisak dopunite sami. U tome je majstor. Majstorica sa titulom! Prof. dr Milanka Stankić, zaposlena u OŠ „Sveti Sava“, u ovom momentu završava dve knjige, piše projekat i zna da je došlo vreme da sadi u bašti ono što će da rađa! Upravo ovaj odgovor dobili smo od nje na pitanje šta je ovih dana aktuelno, i - ostali bez teksta. A zaneme i svi koji čuju da neko sa njenim kvalifikacijama predaje (naj)mlađima.

- Radila sam u OŠ „Ivan Milutinović“, pa u „Osmoj vojvođanskog udarnoj brigadi“ (kako se zvala), da bih prešla u „Sonju“ pa u „Sečenji Ištvan“ i odatle u „Svetog Savu“, gde sam od 2006. godine - dovoljno dugo da bih mogla razmišljati o tome šta je sledeće (smeh)! Preporuka je psihologa da na svakih sedam godina treba menjati, ako ne samo zanimanje i posao, onda bar mesto gde se radi. Ali kao i sve u životu, ima to svoje prednosti i mane. Doktorsku disertaciju odbranila sam 2016, na matičnom fakultetu (Filozofski fakultet Novi Sad) i jeste neobično da i dalje radim u osnovnoj školi. Sećam se, kada sam počela da pripremam moju aplikaciju o padežima, konsultovala sam se prof. dr Sretom Tanasićem, predsednikom Odbora za standardizaciju srpskog jezika, koji mi je rekao – pobogu, ženo, doktor nauka pa u peti razred?! Kažem - dragi moj profesore, ne znate vi kakav je to rudarski posao! I sama nemam jasno objašnjenje zašto nisam odlazila bar u srednju školu, mada moram priznati da sam pokušala da se prijavim za mesto asistenta na našoj Visokoj školi strukovnih studija..., ali nisam bila dovoljno dobar kandidat (?!). Možda je čovek u nekom momentu i malo konformista pa mu se čini da je to sad neki veliki zalogaj. A ono što je, čini mi se, prevagnulo u ostajanju u osnovnoj školi, taj je fascinantni skok u načinu komuniciranja i razmišljanja od učenika petog do učenika osmog razreda! Ta linija koja se može golim okom ispratiti - meni je dovoljno veliki motiv da ostanem.

REKORD ZA GINISA? - „Ako krenem da se bavim matematikom, mislim da sam odavno zrela za jedan Ginisov rekord – žena koja će još malo proslaviti 57. rođendan, a imam jedno 120 godina radnog staža! Ukupno 32 godine u školi; Udruženje „Mladi i igra“ postoji 24 godine; „Korak“, čiji sam generalni sekretar, 22 godine; a akreditovani seminar „Korak ka kulturi“ od 2001. I kada sve zbrojim, onda je to baš puno godina radnog staža zato što sve te pozicije zahtevaju potpunog čoveka sa inicijalnom idejom koja se pretvara u projekat koji mora da se realizuje, pa se pišu izveštaji i sve to zaista podrazumeva jedan temeljan pristup. Ponekad mi se čini da sam možda išla široko, možda je trebalo ići duboko. Da li bi rezultati bili drugačiji, ne znam. Nikada ne znamo šta bi bilo da je bilo, ali ja sam ovako navikla“.

I odjednom, od učenika koji postavljaju pitanje da li da tekst podvuku crvenom bojom (a ona im odgovara – ne, već žutom sa zelenim tufnama, na šta oni odgovaraju da nemaju takvu!), postaju ravnopravni sagovornici. Učesnici u diskusijama. Razmenjuju ideje. Analiziraju književni tekst. Formiraju stav i brane ga. Upravo na ovom nabrojanom insistirala je i za vreme nastave na daljinu.

- U celoj ovoj priči učinilo mi se da bi idealna varijanta učenja bila ono što zovu hibridnom nastavom - varijantom da se nedelju dana kod kuće dobijaju zadaci, mali projekti, gde decu puštaš da imaju razvojnu liniju od nule do krajnjeg rezultata, a da sledeće nedelje, u učionici, u živom razgovoru, razjašnjavamo, dopunjujemo, objašnjavamo... Jer ja sada imam 30 minuta u učionici, što znači dok pripremim tehniku za čas, prođe deset minuta! A ne mogu ja da pričam sa đacima o renesansnoj književnosti, a da oni ne čuju muziku, ne vide sliku. Ali ako sam ih prethodne nedelje u tom onlajn sistemu pripremila za čas, kada dođem u školu, mogu da imam kompletnu integrativnu sliku. I čini mi se da je ovo idealan momenat da svi – nastavnici i đaci, roditelji, bake i deke, ministar i svi ostali, kao krajnje svetlo na kraju tunela postave ZNANJE. Jer svi su jako brzo shvatili da je ovo idealan teren za to kako prevariti – da li nastavnika, roditelje ili samog sebe?! A ja, kada god uđem u učionicu, pred sobom nemam đake, već buduće lekare, vozače autobusa, mašinovođe... I ja sam svedok njihovih malih prevara i ta koja zna koliko oni ne znaju! Pa kako da budem sigurna da će moj đak - budući lekar, biti dovoljno kompetentan kada sutra bude svoj čovek?! Znanje treba postaviti kao jedinu važnu stvar u celom sistemu. Mi smo 16. marta prošle godine dobili informaciju - od danas ništa nije kao što je bilo, i bez obzira na naše kompetencije i veštine i sve što smo imali, sve je odjednom došlo na ispit! Zato je ovo idealna prilika da se baš to odradi na valjan način. Ali ne može ništa u životu da bude urađeno sad i odmah! Pravi život jeste kontinuitet, traganje, traženje...

TESNO MI JE! - „Meni je tesno, u bukvalnom smislu, kada odem na neki seminar, gde se, iako se priča o jako zanimljivoj temi, osam sati sedi u jednom prostoru! Tada prestanem biti dobar đak... Zato sam, prema svojoj meri napravila program „Korak ka kulturi“, namenjen svima koji su u obrazovnom procesu, a koncipiran tako što ćemo malo da pričamo u učionici, postavimo temelje, a onda sednemo u autobus, i slušamo predavanja da bismo se upoznali sa onim što ćemo na licu mesta videti! Zahvaljujući tom seminaru i programu Akademije „Korak“, kročila sam u skoro sve evropske zemlje“.

Ove dragocene životne lekcije naučila je vrlo rano, u mestu u kome je odrasla - Aleksi Šantiću kod Sombora.

- Aleksa Šantić tada je imao sve što je potrebno čoveku trećeg milenijuma! Mi smo '76. dobili školu koja je bila kabinetska (ja sam časove ruskog jezika imala preko slušalica!), kroz prozor kabineta za srpski gledala olimpijski bazen! Napolju igralište i teren sa atletskom stazom i veštačkom travom koje je bilo pre, čini mi se, nego na „Zvezdinom“ stadionu! Miljan Miljanić dovodio je reprezentaciju na pripreme - u selo! Dokaz da se čovečanstvo razvija na entuzijazmu jednog čoveka, jeste naš predsednik opštine Čvoro Dobrica, koji je video dva veka unapred! Imali smo i arboretum, park sa autohtonim biljnim vrstama, i svake subote išli da ga sređujemo ili da beremo kukuruz, i sav taj novac se slivao u đačku zadrugu. Zato smo na ekskurzije išli – svi, a najveći je problem bio - kuda ćemo! Ovo što danas predstavlja različite države, to su tada bile naše destinacije... Mi smo danas u nekom retrogradnom programu jer ja u 21. veku, kao nastavnik svojim đacima ne smem da kažem – hajde, molim te, da pokupimo ovo smeće, zato što ću na taj način kršiti nekakvu demokratski određenu varijantu prava! Ili, recimo jedno odeljenje da ide u Tavankut da bere jabuke... Tada je bilo sasvim prirodno i normalno da dete u petom razredu naučiš da ne može nešto pasti s neba! Koliko si uložio, na toliko možeš da računaš! Ja sam u zakonskoj obavezi da decu pripremam za život, a pritom su mi izvučeni svi instrumenti za to.

OD KLUPKA – MREŽA - Iza nje je bezbroj projekata, brojne nagrade i priznanja. Pre dve godine proglašena je za najboljeg nastavnika na prostoru bivše Jugoslavije. Njena zbirka priča „Nosogor Pilu“ (nije greška u kucanju pošto je reč o jednom disleksičnom i disgrafičnom - nosorogu!) nedavno je nagrađena na Međunarodnom takmičenju „Drinski susret“, a pre dve nedelje iz Bijeljine stiglo je obaveštenje o prvoj nagradi za lutkarsku sekciju i diploma za tekst predstave „Klupko i klupčići“. „U obrazloženju je članica žirija rekla da sam tekstom dotakla suštinu ljudskog postojanja, što je baš duboko, a tekst je nastao kao potreba da se učenik četvrtog razreda isprati u život - on odlazi od učiteljice i od tog klupka koje ona zaveže na početku. Ali niti se šire i tokom celog života pravi jedna mreža...“ – objasniće, toplo.

Njeno školovanje razlikovalo se od današnjeg. Prve dve godine (čuveni deveti i deseti razred) u Somboru, nastavak u Subotici. Ponosna je na diplomu organizatora kulturnih aktivnosti, i rado se seća subotičke Gimnazije i njenih profesora.

- Svi su bili zaista posvećeni, a jedan od ljudi koji je baš uticao na mene jeste Mladen Krstić, profesor koji je držao predmet sredstva masovne komunikacije - šest časova ponedeljkom. Možete da zamislite kakva je to veza između đaka i profesora, kada ga oni zadržavaju i sedmi čas! Pamtim i profesorku Svetlanu Svilenković koja nas je uvela u svet neposrednog dodira sa kulturom i umetnošću jer smo odlazili na koncert Ive Pogorelića, sedeli u prvom redu, vodila nas u Beograd, na izložbu ruskog enformela... Milka Mikuška predavala je muzeologiju i zahvaljujući njoj imala sam priliku da upoznam Milana Konjovića u njegovom rodnom Somboru, u njegovoj galeriji... Tako da je tu zaista postavljen temelj. A u Somboru je profesorka Rosa Babić, koja je predavala marksizam, vidno uticala na moje poimanje preduzetništva kao bitnog elementa u stvaranju platforme za život – postigla sam uspeh na takmičenju radom čija je tema bila ekstraprofit i kako ga stvoriti. Sad, iz ove pozicije, znam da je to jako važno za “ravnotežu među zvezdama”, da čovek ne može da bude “odzemljen” i da mora da se “uzemlji”...

PORODICA – STUB I PODRŠKA - „Sin Stefan završio je Filozofski fakultet - književnost. Maminim stopama... Sa suprugom Ljubomirom Stankićem uskoro ću proslaviti srebrnu svadbu. On je vlasnik Akademije „Korak“ i to je njegov životni projekat“.

Pri kraju studija doživela je krizu u smislu želje za učenjem, pa odlazi na Sveti Stefan, gde radi u jednom restoranu, a u pauzama, na plažu nosi knjige iz opšte lingvistike! Zatim more menja planinom, i na Kopaoniku, u čuvenom Hotelu „Bačište“ (koji je za vreme bombardovanja sravnjen sa zemljom), skuplja posuđe u kuhinji i traži slobodan dan da ide da polaže ispite!

- Kada sam diplomirala (treća u klasi) imala sam već osam meseci radnog staža, i iako mi je bilo ponuđeno mesto šefa recepcije u Hotelu „Bačište“, činilo mi se bahatim da četiri godine učenja podredim nečemu (a zaista mislim da nam bog vodi sve puteve), pa se odazivam na otvoren konkurs nastavnika u Subotici, i tako je počeo moj pravi subotički život i od tada sam Subotičanka.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 1 nedelju
Komentara: 11
Pregleda: 4383
Povezane teme
sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 5 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.