Komentara: 9
Pregleda: 4037

SUgrađani: Mihalj Buza - "Nije bilo ni - moraš, ni - ne smeš!"

28.02.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Mihalj Buza - "Nije bilo ni - moraš, ni - ne smeš!"
Čuti da u današnje, instant vreme, kada se brzo živi, misli i radi, a put od posla do posla meandrira gušće od Dunava, čak tri generacije iste porodice ostaju verne jednom zanatu – vest je koja zaslužuje prostor u novinama! A kada se tome doda posvećenost poslu, neraskidiva veza sa umetnošću i umetnicima, i celoživotna strast prema motorima i putovanjima – stižemo do imena (i prezimena!) Mihalja Buze, poznatog subotičkog uramljivača i pozlatara, koji je, koračajući stopama majke i dede, postepeno prokrčio i svoju stazu. I dao joj prepoznatljiv šmek.
U radionicu, koja se nalazi u dvorištu porodične kuće, ulazimo iz pravca Kvantaške pijace. Rekli bismo – uobičajena slika: majstor Gergelj Farago (koji već punih 30 godina prvi dođe i poslednji ode!) - za cirkularom, mlada podrška Anita Vračarić za svojim stolom i gazda - Mihalj Buza. U rukama mu oštećeni ram na koji pažljivo lepi listiće zlatne folije... Dobijamo jednu, za uspomenu. Dok strpljivo čekamo da završi, ne postavljajući pitanja pre vremena, spontano počinje priča...

- Ovo je ono što čini zanat zanatom. Dok ću stari ram da popravim, mogu u najmanju ruku, dvadeset ostalih da uradim! Nemam neke koristi od toga, ali to radim za svoju dušu. Pripada jednoj baki - pao joj je između dva zida i oštetio se. Neki su ljudi sentimentalno vezani, ne samo za sliku, već i za okvir, kao ova baka - jednostavno vidiš na čoveku da mu je stalo. Ali ako je neko došao zato da bude jeftinije, to nije jeftinije, to je skuplje. Onda kažem - bolje uzmi novo! A ovi kojima je stalo, kažu - ne interesuje me cena, popravi mi stari! I onda popraviš, iako ne možeš da naplatiš. Nije sve u novcu...

SUPRUG, OTAC I DEDA - U skladnom braku sa suprugom (takođe Subotičankom) rođeni su blizanci – sin i ćerka (majka dvogodišnje devojčice), danas odrasli ljudi, od kojih će, bar jedno, nada se naš sagovornik, nastaviti porodični posao. „Problematiku znaju, tehnologiju znaju, a u porodičnom zanatstvu isti je fazon kao sa jezikom – ako si u jednoj sredini, makar i ne pričaš, ako ti treba, propričaćeš za mesec dana“.

I tu životnu istinu, između ostalog, naučio je, učeći zanat u porodici. Već od malih nogu znao je šta će biti njegov poziv, iako u jednom momentu otkriva da je nesuđeni difovac (upisao DIF, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, koji je, kako kaže, najlepši na svetu, ali sve je ostalo samo na tome, na – upisu).

- Završio sam za grafičara – četvorogodišnju srednju u Subotici, i to nema apsolutno nikakve veze sa poslom kojim se bavim, ali i te kako ima veze sa tim da sam ja u ovom odrastao! U našoj porodici radnja postoji od 1934. godine – otvorio ju je moj deda po majci Dragan Trišić. Mama je svoju otvorila 1971, a ja 1983. Jedno vreme sve tri radnje radile su paralelno, na tri lokacije – dedina je bila na Mlečnoj pijaci, mamina tu gde je sada radionica, a moja od prvog dana na uglu ulica Maksima Gorkog i Matije Gupca. I nismo radili jedan za drugoga.

Nameće se utisak da je neko drugi pravio izbore umesto njega, ali on nas demantuje:

- Nije bilo ni - moraš, ni - ne smeš! I bio sam maksimalno podržavan kada sam rekao da hoću da se osamostalim. A oduvek sam voleo da budem svoj... I u vezi sa zanimanjem imao sam izbor i nikada nije bilo pod moranje, ali negde su postojala dva glavna pravca – jedan i(li) drugi deda! Tatin tata bio je štampar. I tata takođe, pa je bila varijanta jedno ili drugo, ali definitivno je presudilo to da početkom osamdesetih nisi mogao imati privatnu štampariju, samo neke osnovne stvari, tipa sito-štampa. Presudilo je, ali nije mi žao – bliže mi je ovo.

OD „TOMOSA“ DO „BMW“-A - „Prvi motor kupio sam sa 14 godina – TOMOS APN 4! Punih 16 godina išao sam njime na Balaton. Sada vozim BMW i idem na putovanja sa ženom! Na poslednje putovanje išli smo 2019, do Maroka. Prevalili smo više od sedam hiljada kilometara za 21 dan; spavali na 14 mesta i prošli kroz 12 država - od nadmorske visine 0 do 2.100 metara, sa temperaturnom razlikom od plus 43 do 1,5 po snegu! Motor je izdržao bez kvarova. A godinu dana ranije išli do Jermenije, Gruzije, iranske granice... Ne volim klasična turistička mesta, gužvu, velike gradove, volim prirodu i ljude! I zanimljivo - što siromašnija zemlja, time sigurnija i lepša. U sred pustinje žena koja živi sama na takvom mestu koje ne možeš zamisliti - dođeš, ona ti sa osmehom ponudi čaj, a ne znaš ni odakle je vodu donela! Pa Gruzija, Jermenija – na granici ti požele dobrodošlicu, osmehnu se, rukuju se, a odeš u zapadni svet, tamo je... Kontrasti... Nisam član ni jednog moto-udruženja, ali imam prijatelja od rođenja – sportistu Čabu Ladockog, i sa njim i njegovom suprugom Čilom svake godine idemo na putovanja."

Seća se kako nikada nije išao kod dede kući, nego samo u radionicu ili radnju („Posećivali smo se po radionicama, a ne po kućama!“), kako savete nije dobijao i kako ga deda nije posebno učio.

- Zanat si krao očima i nikada reč pohvale od dede niko nije dobio! I ove stolice na kojima sedimo, uveli smo nedavno, jer u radionioci je bila zabranjena! To je bio greh - imati stolicu. Mogao si predahnuti, al' - stojećki.

Na red, rad i disciplinu deda je naviknut još u mladosti, kada se rodom sa Tare, kod Bajine Bašte, kao dečak obreo u sabirnom centru za šegrte u Beogradu.

- Poređali su klince, došli su razni majstori iz Jugoslavije i svako je uhvatio nekog za sebe. Njega je uzeo jedan Nemac Bahinger, koji je imao fabriku, i doveo u Suboticu za šegrta. A deda pojma nije imao, nikada ram u životu nije video! Ali naučio je, osamostalio se. U to vreme jedina konkurencija bio mu je Janoš Franzer, ali koliki su bili konkurenti, toliki su bili i prijatelji! Nenormalni!

NEKAD I SAD - „Mama i deda više su radili na veliko, posebno ramove za goblene, za čim danas slabo ima potražnje. U to vreme samo za jednu mušteriju izrađivalo se stotinu ramova mesečno, a sada imamo dve-tri takve narudžbe. Sa druge strane, puno stvari ima sada što onda nije bilo, recimo printovi na platnu. Dešavalo se da mama završi goblen kada nešto fali, ili kada donesu slike od slame pa nešto otpadne... Te sitne popravke umemo i mi da uradimo. U jako sam dobrim odnosima sa restauratorima, recimo sa Žužanom Pap Korhec, Goranom Bolićem, pa kada imam neki problem, pozovem ih, a oni mi, ako ne mogu da dođu, kažu - uradi ovako, onako...“.

A koliko on sam ima prijatelja među (subotičkim) umetnicima, teško je izbrojati! Oni su njegove mušterije, ali i mnogo više od toga. U razgovoru sa njima saznali smo da izuzetno cene Buzino mišljenje i često ga konsultuju kada je opremanje slika u pitanju. „Vi ste onda polu-umetnik!“ – zaključujemo, a skroman sagovornik negira i brže-bolje odgovara:

- U bilo čemu, stvar je pristupa, ljudskog pristupa – ako se u nešto razumeš, zašto ne posavetovati nekoga, pogotovo kada je došao kod tebe. Ja volim ovaj posao i ti očigledno voliš svoj – znaš šta ćeš pitati da bih ti ja odgovorio, ili odneseš kola kod automehaničara i ne treba ja da kažem šta da mi promeni, nego on! Tu dolazi razlika da li je dobar majstor ili ne. Sa umetnicima je lepo raditi, treba učiti od njih, ali tu ima jedna velika istina – nemoj se mešati u nešto što ne znaš. To je odgovor na pitanje da li sam se i sam bavio slikarstvom - ne daj bože! Tu sam nenormalno loš! Kada deca kada su mala kažu – tata, nacrtaj konja, neću, nazvaću prijatelja slikara koji će nacrtati, nemoj mene!

Ipak, umetnost voli, njom je okružen. I u kući, u svakoj prostoriji slike... Priznaje da mu je lično „naj“ - jugoslovensko slikarstvo između dvadesetih i osamdesetih godina. A uživa i u savremenoj umetnosti. Zato je jedan zid u radnji rezervisao za „Izložbu za jedan zid“. Tu su izlagala najveća imena subotičke likovne scene, a posebnost se ogleda u tome što je tu svaki autor ono što zaista jeste.

- U tome je caka. Hoćeš zid? Hoću! Šta da radim? Šta hoćeš! Predstavljaš SEBE, moje je samo opremanje. Izložbe se održavaju od 2007. godine, povremeno su aktuelne i to nije ništa pod morati, da mora biti jedna ili deset godišnje, nego kada se steknu uslovi. A zahvaljujući saradnji sa moćnim galerijama i van Subotice, imamo mogućnosti da dođu i stare slike, mesečno dva-tri vrhunska umetnička dela.

MAJSTORE, SAMO OVO... - „Ne govorim samo o sebi, već o svakom majstoru, u bilo kom zanatu, reč SAMO je ona od koje vam se diže kosa na glavi! Nemoj ti meni kazati SAMO! Kaži – ovo treba uraditi i gotovo! Jer mušteriji je to SAMO deset minuta, a majstoru sat vremena!“.

Pominjemo i izložbu „Uokvireno“, održanu 2013, u Likovnom susretu, kojom je obeležen lep jubilej – 25 godina njegovog rada. Autori različiti, a spaja ih – uramljivač. Tuđe slike, njegova platna i ramovi. Na molbu da izdvoji neke od umetnika sa kojima je sarađivao i sarađuje, odbija, uz smeh, jer „jednom sam rekao pa sam loše prošao, nisam sve spomenuo“. Zato nećemo ni mi, ali ne možemo da ne ponovimo reči Bele Durancija i Miroslava Jovančića, koji su upravo na pomenutoj izložbi istakli vrednost njegovih ramova i uramljivačke radionice.

- Odaću svoju taktiku, a to je da u životu nisam dao oglas, reklamu! Da pišem o sebi - najbolji sam, najjeftiniji, najbrži... što se obično stavlja u novine. Ali napravim jednu izložu i usput javnost mnogo više dozna! I mnogi misle da ja to pravim za druge, ali ne – ja to za svoju dušu, da sebi ugodim! Sad, ko upadne u taj krug, njemu je lepo, a ko ne upadne, njemu nije...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 3 nedelje
Komentara: 9
Pregleda: 4037
Povezane teme
mihalj buza
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 5 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.