Komentara: 3
Pregleda: 6549

SUgrađani: Maja Stoparić - “Suština je da sve (ne) možeš sam!”

01.01.2023. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Maja Stoparić - “Suština je da sve (ne) možeš sam!”
Na razgovor je došla savršeno stilizovana, a poznavajući je, ništa manje nismo ni očekivali. Zeleni džemper, ogrlica, torba i rukavice, sve u istom tonu, usklađeno, s ukusom. “To je Maja!” – pomislimo, dok joj delimo kompliment. Ženski, iskren. Da raskošna spoljašnjost krije još bogatiju unutrašnjost, uverio nas je razgovor u kom smo uživali više od sat vremena, upijajući savete, učeći nešto novo... Jer kada vam se pruži prilika da kafu popijete sa psihoterapeutom i psihologom, sertifikovanim transakcionim analitičarem, kalibra kao što je Maja Stoparić, onda tih sat vremena treba dobro iskoristiti. Za sebe i za druge. A ovoga puta i za nju samu. Njenu priču. I nije važno ko sedi u fotelji, a ko na kanabeu. Važno je da priča teče...

- Nekada je bila sramota reći – idem kod psihoterapeuta. Više nije, i taj utisak imam već godinama. Dosta toga se promenilo. Neku vrstu savetovanja i psihološkog rada obavljam već 30 godina, i ogromna je razlika između vremena kada sam počela (već na fakultetu) i vremena današnjeg. Istina, i dan danas će polovina njih reći da idu na psihoterapiju, a pola neće - ne žele da se stiče utisak da im treba bilo koja vrsta pomoći. Ipak smo mi (mislim na ceo ovaj region) ljudi koji su navikli da budu jaki i onda se često kasno jave za pomoć - ZATO ŠTO IZDRŽE PUNO STVARI! Rekla bih da su sve naše dede, babe, prababe... (od kojih si nasledio te stvari) bile takve da - moraš da si jak, moraš da izdržiš! Problem je kada se ljudi kasno jave, a češće se kasnije jave muškarci jer su navikli na tu neku mušku ulogu, pa dugo trpe. Ženama je možda dozvoljenije da iz nekog razloga mogu da pate, i dodatno imaju tu socijalnu mrežu uživo - mogu da pričaju sa drugaricama, sa kumama... Muškarci imaju jednu težu ulogu u životu, a dodatno se od njih u ovom veku traži da su i odgovorni i školovani i ambiciozni i lepo vaspitani, da umeju da skuvaju ručak, da idu na vežbe... i da još budu “maskulin”! To je teška uloga i činjenica je da je u poslednje vreme sve više muškaraca koji traže neku vrstu savetovanja.

ĐINĐUVE - “Ti detalji, to nam je porodična crta. I baka (prava, sa maramom), uvek je nosila i te neke “đinđuve” oko vrata. I dan danas moja sestra i ja imamo te neke marame iz detinjstva, ali i ešarpe i ogrlice. I mama ih jako voli. U psihoterapiji se to zove transgeneracijsko prenošenje vrednosti, učenje po modelu – i zgodno je kada je to nešto pozitivno, a ne negativno. Tako da ja uvek imam utisak kao da se nisam dobro spremila ako nemam nešto oko vrata – mora da bude neka ogrlica, marama... A sestra i ja smo to i unapredile pa mora da bude još neki detalj...“.

Kao neko ko poseduje međunarodnu diplomu za psihoterapiju (bila u Indiji, polagala u Nemačkoj), naša sagovornica ima mogućnost da se ovim poslom bavi bilo gde u svetu. Dodatni ispiti koje je polagala, podrazumevaju da predavanja (i supervizije) može da drži i kolegama – opet, bilo gde u svetu! Član je Saveza društava psihoterapeuta Srbije, ali i deo sjajnog tima “TA Centra” (skraćeno od “transakciona analiza”), sa sedištem u Novom Sadu. Poslom je vezana i za Beograd, ali dilemu da li otići (dalje) – nema.

- Ja sam tu dilemu delimično razrešila već na fakultetu (Filozofski fakultet, Beograd), gde sam imala sreću da mi predaju doajeni psihologije od kojih su mi neki ponudili da odem u inostranstvo, konkretno u Englesku. Međutim, već tada sam prelomila da ne želim da živim van Srbije. Suprug i ja smo počeli da živimo zajedno i imali prilike da putujemo i zbog posla, ali odlučili smo da ostanemo. Jedan od razloga za to je što nam je tu porodica – svi su nam nekako tu. Bila bi velika šteta da deca ne odrastu u tom sistemu u kom smo i mi imali priliku da odrastemo - gde su bile bake, dede, tetke... Iz neke perspektive svog posla smatram da je značajno ako neko ima širu porodicu, gde deca imaju više modela i uzora. Danas se nekako sve, ili bar većina porodice, svela ili na dva ili na samo jednog roditelja, i onda deca imaju manje mogućnosti. Jer puno se može naučiti od baka, deka, tetaka, ujaka, stričeva.. Tako da je to bio razlog zašto smo se prelomili, ostali tu, i nismo se pokajali. Bilo bi mi teško da svoje viđam jednom godišnje. Imamo prijatelje u inostranstvu koji su se sjajno adaptirali, njima je odlično i drago mi je, ali ovo je naša odluka.

NAJBOLJA PODRŠKA – PODRŠKA UŽIVO - “U doba kada smo odrastali mi ili naši roditelji, imao si celo jedno selo pored sebe - od komšinice, prijatelja, rođaka, kuma... prošireni sistem koji smo muž i ja navijali da imamo zbog dece, a to danas mnogi nemaju. Ljudi su opterećeni, ceo dan dan rade, premore se pa nemaju više volje i energije da bilo gde prošetaju, da se bave sportom ili popiju kafu sa nekim, nego najčešće završe na društvenim mrežama i na taj način imaju neki pseudodoživljaj da su sa nekim u kontaktu, a zapravo nisu i onda su usamljeni. A ljudi su socijalna bića, moraš sa nekim da se zagrliš, poljubiš, popiješ kafu, ispričaš se... Najbolja podrška je podrška uživo, sve što je onlajn je sjajno - ali ako neko živi u drugom gradu ili inostranstvu pa ne može drugačije. Ja sam za to da se smanji ta pseudokomunikacija, da se poveća bilo šta što je na svežem vazduhu, da se vidite koliko god možete sa ljudima koje volite, uživo, da imate jedan ritual dnevno u kome uživate – to sve spašava mentalno zdravlje”.

Nekada je posao vezivao isključivo za Suboticu (u Savetovalištu za mlade provela više od deset godina), a danas je na relaciji Subotica – Beograd. Bez obzira na to gde se nalazi, baza je ista – ona je psihoterapeut, radi sa ljudima, i bavi se edukacijom. To su njena dva posla. A i za jedan i drugi, kao i za treći i četvrti i peti, koji podrazumevaju ulogu supruge, majke, domaćice, i borca sa izazovima svakodnevice, pravu bazu i osnovu stekla je – u sopstvenoj porodici. Uz roditelje, sestru, i zdravo porodično okruženje.

- Mi smo to u našoj porodici naučili – mama, tata, sestra i ja i osnovne vrednosti: da si samostalan, da si odgovoran, da si vredan, da si jak. Ne možeš zbog svega da se žališ! Mislim da smo mi generacija koja je tako odrasla, Titovi pioniri, suština je da sve možeš sam! Da li i dalje tako mislim? Ne. Ja sam više za timski rad. Imala sam tu veliku sreću da sam svoju edukaciju iz transakcione uradila pre nego što sam rodila decu, tako da sam mogla da primenim na njima. Učila sam ih da neke stvari moraju da rade sami – da budu samostalni (to je važna životna vrednost – da se osloniš na sebe), da su školovani, da cene obrazovanje, ali i da nauče da traže pomoć ako im treba. I oni su nekako usmereni jedno na drugo , i na prijatelje isto, imam taj utisak. Ćerka (20) je na fakultetu, studira psihologiju, zainteresovana je za psihoterapiju, a sin (16), gimnazijalac, je i prirodnjak i društvenjak. Naučeni su na to da je porodica značajna, mi smo kao mali tim u kući! I kada sam zbog posla morala putovati, oko dece sam imala stalnu podršku, ne bih mogla bez toga. Tu mislim i na supruga (Igor) i na njegove roditelje, i na moje roditelje i sestru i njenog muža... nekako svi funkcionišemo timski. I dan danas ako meni nešto zafali, ja ću zvati sestru... Baš smo bliske. Mislim da je ljudima koji nemaju tu podršku, jako teško. Pogotovo u velikom gradu.

A iako nije veliki grad, u Subotici ima puno ljudi koji se susreću sa raznim problemima. Danas možda i više nego pre.

- Sem anksioznosti, paničnog poremećaja, opsesivnih misli, depresivnog raspoloženja, visokog procenta osoba koje imaju nesanicu i poremećaj spavanja, poremećaj ishrane, regulaciju neprijatnih emocija hranom (ili bilo kojom drugom mogućnom zavisnošću poput kupovine, alkohola itd), problema u vaspitnim stilovima u 21. veku, često i u Subotici i u inostranstvu, imamo klijente koji imaju tegobe zbog toga što trpe intenzivan stres zbog dinamike življenja i zato imaju učestvale psihosomatske tegobe. U visokom procentu javljaju se ljudi koji imaju probleme u partnerskom odnosu – ili da uopšte pronađu partnera (koji želi da bude u vezi, da ima decu...), ili imaju konflikte oko različitih predstava partnerskog odnosa. Ovde pre svega mislim na sukob tradicionalnog braka i savremene veze, kao i na sve generacije koje su negde između ova dva skupa... Pristup je takav da osobi bude bolje odmah, u prvih nekoliko susreta da joj bude (bar minimalno) bolje, da se motiviše, a analizirati se može i kasnije...

NE ČEKAJTE NOVOGODIŠNJE ODLUKE! - U 2023. godini, pre svega, svima želim dobro zdravlje i puno veselih trenutaka. Dodala bih da ne treba čekati novogodišnje odluke da bismo uradili nešto važno za sebe, već svim sugrađankama i sugrađanima želim da svaki dan ove godine dožive kao mogućnost da donesu odluke koje im makar minimalno utiču na poboljšanje kvaliteta života. Neka to bude više vremena sa ljudima koji su im važni i koje vole, radovanje dnevnim sitnicama (koje su možda ovih godina podrazumevali) i više brige o sebi – u svakom pogledu”.

Naša sagovornica ne krije da je puno naučila od svog učitelja dr Zorana Milivojevića, čiji je danas saradnik. Iz motivacije da nešto novo nauči, i sama odlazi u edukaciju, a da ništa nije slučajno, dokazuje i činjenica da joj je i mama - nastavnica (srpskog jezika).

- Tata - socijalni radnik, mama prosvetni, i od malih nogu uvek sam slušala o nekim ljudima, da im se pomaže, radi sa njima... Oduvek sam volela da budem sa ljudima, u smislu da im pomažem, da ih razumem, i zato sam se već od malih nogu orijentisala na to da ću tako nešto raditi. Tada još to nisam mogla da imenujem, ali u srednjoj školi (Gimnazija, kulturološko-jezički smer), odluka je bila definitivna! I dodatno što mislim da je uticalo na to jeste činjenica da smo u jako ranom uzrastu, od predškolskog, čitali! U našoj porodici prirodno je bilo da se čita, da uvek imaš neke knjige, da si u biblioteci... Ne možeš da se baviš ljudima ako nisi puno čitao - mislim da je to neophodno. I danas muž i ja po pravilu zaglavimo u knjižari kada negde otputujemo...

NE EKS KATEDRA - Volim da predajem, i od fakulteta držim neku vrstu predavanja, to mi je velika ljubav. Ali ne volim ono eks katedra, to nije moj stil, volim grupe, da je dinamika, da se malo i šalimo, da bude praktično, da nije formalno...”.

A kada nije na putu, već kod kuće, u svojoj Subotici, mir će potražiti i naći u dvorištu, zelenilu, u druženju sa prijateljima, rodbinom... Uz miris roštilja. Ili kafe. Rado će otići do Palića, posegnuti za knjigom, uživati u muzici, vežbati, napraviti musaku ili specijalitet sa morskim plodovima, i nikada neće propustiti porodični ritual – ispijanje čaja.

- Kada su deca bila mala (pa je bio i sport i balet i škola i engleski), odlučili smo da imamo neki zajednički ritual koji možda neće biti ručak ili večera kada su radni dani u pitanju, ali može da bude čaj! Važno je da se ispričamo. A kada je vikend, ako smo tu svi, onda porodični ručak – da li sa tetkinima ili sa roditeljima. Svih ovih godina održavamo kontakte, važno je da deca imaju nekog na koga mogu da se oslone...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 2 dana
Komentara: 3
Pregleda: 6549
Povezane teme

sugrađani

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.