Komentara: 18
Pregleda: 7629

SUgrađani: Josip Krajninger - “Gospodine direktore, dobar Vam dan!”

02.06.2024. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Josip Krajninger - “Gospodine direktore, dobar Vam dan!”
Njegovo ime sinonim je za nekadašnjeg giganta socijalističke industrije, za jednu od najstarijih fabrika za proizvodnju rotacionih električnih mašina u ovom delu Evrope. Za one zlatne godine subotičkog “Severa” kada je kolektiv brojao više od šest hiljada zaposlenih, za ona neponovljiva vremena kada je, da se poslužimo rečima Branka Ćopića, i mačka bila sita i miroljubiva, a miš debeo i bezbrižan (neverovatno, čak i za vreme sankcija proizvodnja se nije prekidala, posao nije stao). Punih 30 godina Josip Krajninger nalazio se na čelu preduzeća koje je, kako ističe, doživljavao kao porodicu. Ali danas, kada ga (retko!) put na tu stranu nanese, samo će, kao u pesmi svog školskog druga Zvonka Bogdana, “tugom okrenuti glavu jer ne mogu suze oku skriti…”. “Ti stihovi su mi u glavi kada prolazim pored” – otkriće. I dodati: “A kada su me posle svega zvali da svojim autoritetom pomognem, odgovorio sam im stihovima Sergeja Jesenjina: “Izgorelog niko ne zapali”…

-    U rukovodstvu “Severa” bio sam od 1970. do 2000. godine. Mislim da će i radnici taj period pamtiti po dobrom. I danas, kada se susretnem sa ljudima koje sam znao (i koje ne znam), obraćaju mi se sa – direktore!

SUgrađani: Josip Krajninger - “Gospodine direktore, dobar Vam dan!”

I zaista, dok se, za potrebe intervjua, sa fotografom šeta Korzoom, prilazi mu čovek samo pozdrava radi, obraćajući mu se rečima: “Gospodine direktore, dobar vam dan!” - jednostavno, a toplo. I puno govori – ne samo o onome koji pozdrav upućuje, već i o onome koji pozdrav prima…

-    Ja sam Josip, ali retko ko mi se obrati po imenu, zovu me Joso, oslovljavaju sa direktor - moji “Severaši”. Da li mi prija? Osetim da me uvažavaju i danas. Ja sam bio rukovodilac u svim oblastima pre nego što sam postao generalni direktor, a posebno je značajan period od 1979. do 1983, kada sam bio tehnički direktor - tada je praktično napravljeno dve trećine pogona. Da ne budem sebičan, moram da spomenem i tadašnjeg generalnog direktora Ljubomira Jovanića… Radnika je bilo 6.300, radilo se intenzivno, u tri smene, naše prese su se čule noću do centra grada! Odjekivalo je i za vreme bombardovanja, kada sam bio u velikom strahu da će “Sever” biti razoren (čak mi je i načelnik SUP-a javio da će te i te večeri “Sever” biti bombardovan, svi smo se povukli, ali, na sreću, nije). Inače, mi smo od početka bombardovanja preventivno iselili najbolje mašine van pogona - neke smo čak i kod privatnika odneli gde su one radile i tokom bombardovanja. Mi smo sve vreme imali proizvodnju – podeliću sa vama i jedan podatak: te ‘99. imali smo veći društveni proizvod, veću proizvodnju nego prethodne ’98. Izvoz je sve vreme funkcionisao! Blizu smo granice pa je saobraćaj mogao da cirkuliše. Isto je bilo i za vreme sankcija. Mislim da smo jedinstvena firma u Srbiji, koja je zadržala pun intenzitet tržišta tokom čitavih sankcija - zahvaljujući blizini granice, ali i tome što sam ja već drugog dana posle uvođenja sankcija krenuo da obilazim sve kupce i dobavljače u Evropi i dogovorio se kako će ići. Funkcionisali smo sve vreme, bilans je uvek bio pozitivan! Te ’99. imali smo devizni višak, finansirali određene potrebe grada, bolnicu posebno…

SUgrađani: Josip Krajninger - “Gospodine direktore, dobar Vam dan!”

Međutim, ni dobri rezultati ni sva pomoć koja je godinama upućivana gradu, nisu bili dovoljni da ga dan posle čuvenog 5. oktobra, iako politički neangažovanog, zaštite od čistke koja je usledila. Negde opravdano, a negde i – ne.

-    Nikada nisam bio član ni jedne stranke, mada je bilo pokušaja da me učlane u SPS, ali rekao sam - ako ja postanem član, onda više nisam taj Josa što je ovako rukovodio firmom, neću da mi se prilepljuje da sam nečiji nameštenik... Mada niko nije mogao da veruje da nisam član, govorili su mi da sam Miloševićev čovek i tog 6. oktobra 2000, od spolja su u fabriku upali svakakvi - podigli radnike… Bio sam iznenađen jer u to vreme u fabrici nisam imao nikakav konflikt. Naprotiv. Ja sam izuzetno dobro komunicirao sa odborom sindikata, sa radnicima, imali smo kolektivni ugovor (jedinstven u to vreme) kojeg smo se pridržavali. Na čelu sindikata nalazili su se kvalitetni ljudi sa kojim sam uvek imao dogovor – jedino kada se sa njihove strane tražilo nešto ekstremno, rekao sam – izvol’te, ja kažem da će to biti neodgovarajuće za firmu, a vi preuzmite odgovornost pa neka bude tako kako vi kažete. I uvek smo se dogovorili. Bili smo saglasnosti u svemu. To što se dešavalo 6. oktobra 2000. za mene je bilo neverovatno! Toga su dana sve neregularno smenili. Posle toga “Sever” se zaljuljao, već u oktobru mesecu prepolovljena je proizvodnja i izgubljen takt sa tržištem, odnos prema tržištu. Kada se tih 90-tih tresla čitava privreda u štrajku, mi nismo imali ni jednu obustavu rada! Uvek sam govorio – NE SMEMO NI  DANA STATI jer imamo obavezu prema kupcima - svako kašnjenje znači gubitak tržišta. I to se uvažavalo. Zahvalan sam i rukovodnom timu i vođstvu sindikata, koje me u tom smislu podržavalo. Tako smo održali firmu i proizvodnju.

SUgrađani: Josip Krajninger - “Gospodine direktore, dobar Vam dan!”

Ali neko je to zaboravio…

-    Pobunila me je galama u hodniku zgrade. Izišao sam iz kancelarije, vidim nadire masa ljudi; pokušao sam nešto da kažem, ali od galame nisam mogao. Izišao sam na stadion, opkolili su me najekstremniji i tako opkoljenog sproveli do glavnog ulaza. I ako je neko krenuo prema meni, ja sam ga pogledom udaljavao… Nisu mi dozvolili da odem u kancelariju da uzmem svoje stvari. To što se desilo 6. oktobra ja sam shvatio kao državni udar! Izišao sam iz fabrike, krenuo peške. Kada sam se našao u blizini tadašnje “Birografike”, odjednom se pojavi vozač “Severa” sa kombijem koji je uzeo iz transporta, stane i kaže – direktore, dođite!

RADNO OPREDELJEN - “Održavanje, snabdevanje, majstorisanje… Posebno u Somboru uvek sam nešto radio. To je velika kuća, roditeljska, gde je brat živeo, praktično poljoprivredno imanje gde se uvek imalo šta popraviti – mene tamo čitav komšiluk zna sa šrafcigerom i kombinirkama i alatima - uvek sam nešto popravljao. Evo, i sada stalno se nađe nešto da treba… Znate, ja sam izuzetno radno opredeljen!

U ovom momentu suze koje je zadržavao prepričavajući nemile događaje, ali i prisećajući se humanog čina tog čoveka (koji ga je izuzetno ganuo), ne može više da zaustavi. Udah. Pauza. Nastavak.

-    Tog momenta bio sam tako potresen i pozlilo mi je pa me je odvezao u bolnicu na hitan prijem. Tamo je došao moj sin sa vozačem (kojem je sestra javila šta se dešava nakon što joj se nekim neverovatnim slučajem uključio radio koji je baš emitovao vesti iz “Severa”, uključujući i onu da sam povređen, što nije bilo tačno). Došao je direktor bolnice doktor Kiš, organizovao da budem lekarski dobro opserviran…

SUgrađani: Josip Krajninger - “Gospodine direktore, dobar Vam dan!”

PORODICA PA “SEVER” - Porodica mi je uvek bila na prvom mestu, mada sam bio izuzetno angažovan dok sam bio direktor – puno putovanja na kojima sam i zahvalan “Severu” jer sam praktično obišao sve kontinente gde smo imali poslovne partnere. Nemački dosta dobro govorim, a znanje engleskog mi je jako falilo. Sin mi je čak u šali govorio – tata, kako možeš biti direktor tako velike firme, a da ne govoriš engleski?! Ali imao sam iza sebe saradnike i jednog izuzetnog pravnika sa znanjem engleskog i nemačkog, Branka Malagurskog koji me je pratio na putovanjima i uvek na ramenu imao kompjuter i mi smo na licu mesta sve što smo dogovorali i ugovarali, i - odradili!

Za punih 30 godina, koliko se, kako smo naveli, nalazio u rukovodnom vrhu “Severa” (počev od direktora Aleksandra Uzelca, preko pomenutog Jovanića, do njega samog) politika nikog nije (po)štedela.

-    Naprotiv. Politika se na najgrublji način obračunavala sa svakim od nas, zaljuljavala preduzeće, i negativno delovala na jednu izuzetnu firmu!

Kada je prošle godine svečanošću u Vinariji “Zvonko Bogdan” obeležena stogodišnjica fabrike, naš sagovornik bio je pozvan.

-    Otišao sam - deca su me nagovorila, iako nisam priznavao da je to sto godina onoga “Severa” koji sam ja napustio. Dočekali su me pompezno, bio sam dirnut. Uručili mi i povelju, sa najavom direktora koji me je deklarisao kao izuzetno zaslužnog čoveka… Ipak sam bio počašćen.

SUgrađani: Josip Krajninger - “Gospodine direktore, dobar Vam dan!”

A put do “Severa” koji je obeležio njegov život, vodio je još iz osnovne škole, gde shvata da su prirodne nauke - njegovo opredeljenje. Rođeni Somborac, završava Osnovnu školu “Nikola Vukićević” (generacija sa Zvonkom Bogdanom koji je išao u drugo odeljenje).

-    Iako sam seljačko dete (zemljoradnička porodica - petoro braće i dve sestre), i u osnovnoj i u srednjoj školi bio sam izuzetno dobar učenik, posebno u granama matematika i fizika, predmetima koje je predavala razrednica Milica Čapljarić (devojačko Tucaković) – izuzetan pedagog  koja je cenila moje znanje, i zamolila me - studiraj tehniku!

DOPRINOS - Naš sagovornik pojavljuje se u filmu “Težina lanaca” Borisa Malagurskog, a kao zaslužan privrednik dobio je niz priznanja i zabeležio članstvo u brojnim upravnim odborima. Njegov rad vrednovala je Privredna komora Jugoslavije, Grad Subotica, ali i Filmski festival na Paliću gde mu je, povodom dvadesetogodišnjice ove manifestacije, uručena plaketa za izuzetan doprinos razvoju i promociji Festivala.

Poslušao ju je, upisao i završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu - ponosan na struku i fakultet. Kao student sa visokim prosekom, na trećoj godini postaje stipendista “Severa”.

-    Mada ni tada stipendije nisu bile visoke, bila mi je značajna - podmirivao sam osnovne potrebe – stanovao u domu, hranio se u menzi, išao u bioskop i u pozorište. Voleo sam pozorište i kada sam došao u Suboticu, često ga posećivao, međutim, kada je došao Ljubiša Ristić (izuzetno ga cenim kao intelektualca i čoveka od struke), meni taj repertoar nije odgovorao - počne u pozorištu, završi na ciglani!

SUgrađani: Josip Krajninger - “Gospodine direktore, dobar Vam dan!”

Iako je već odavno u penziji, ističe da je preangažovan. Godinama je svake nedelje na nekoliko dana odlazio u Sombor, gde je roditeljska kuća, a tu su bili i placevi sa voćnjakom.  

-    Zbrinjavao sam kuću, obrađivao voćnjak - košenje trave, prskanje, sve što treba. Počnem ujutru, završim uveče! Jedan moj saradnik, Bunjevac, imao je običaj da kaže – NIJE VAŽNO KOL’KO JA ZARADIM, VAŽNO JE DA SE NARADIM! (smeh) I ja sam se tamo svaki put naradio tako da, kada se vratim, prvo moram da se rehabilitujem. Ali to mi je, mislim, davalo i vitalnost, životnu energiju. Deca su studirala u Novom Sadu, i kod njih sam odlazio.

SUgrađani: Josip Krajninger - “Gospodine direktore, dobar Vam dan!”

A “deca”, danas odrasli ljudi, su ćerka Josipa, pedijatar u Dečjem dispanzeru, i sin Marko - specijalista urgentne medicine u Službi hitne medicinske pomoći. Oboje u Subotici.

-    Supruga Katica medicinarka (medicinska sestra u penziji) sugerirala im je tu oblast i ja sam prihvatio, iako sam znao da su to naporne i dugotrajne studije. Oni su se na kraju sami opredelili. Živimo pod istim krovom, težili su da budu bliže nama. Njihova pomoć dobro dođe jer ja nisam baš vešt sa kompjuterom, ćerka je glavni informatičar kod nas - meni sve “odglavljuje” na kompjuteru! Vesti slabije čitam, uvek sam toliko angažovan da ne stignem da sačekam - kompjuter dok se uključi, startuje, prođe vreme! Puno pišem, tekstove na temu privrede – o “Severu” sam dosta napisao, treba sve to da uredim u vidu knjige sa ilustracijama…

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 2 nedelje
Komentara: 18
Pregleda: 7629
Povezane teme

radnici Severa

fabrika sever

josip krajninger

petlja subotica sever

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.