Komentara: 10
Pregleda: 5803

SUgrađani: Ištvan Hulo - "Sve je ostalo u meni"

26.01.2020. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Ištvan Hulo - "Sve je ostalo u meni"
Po mestu rođenja, poreklu roditelja, gimnazijskim interesovanjima i prirodi koju nosi u “oku i uhu” - predodređen je za biologa! Direktor Gradskog muzeja, magistar bioloških nauka, koji je iz prosvete zakoračio u svet muzejske delatnosti i tu se zadržao punih 20 godina, Ištvan Hulo i danas se (rado) seća jednog salaša na kraju grada, vinograda, šuma, njiva... – jedne druge i drugačije Subotice koja živi u njemu.

- Moja majka rođena je na salašu pored Ludaškog jezera, a otac u Adi pored Tise, i ti najraniji doživljaji prirode, jezera, reke i salaša, tih starih vremena, trenutaka provedenih sa dedom... sve to je na mene očigledno ostavilo traga. - počinje svoju ličnu priču Ištvan Hulo - I ja sam rođen na salašu – na njegovom mestu sada je Teslino naselje! Odatle se videla samo kasarna, a iza: šume, oranice, salaši... U meni je sve to ostalo! Najlepše mi je bilo kada tamo boravim, gledam, slušam... To je bio osnov mog budućeg poziva. Zatim je došla gimnazija (tada “Moša Pijade”) i sreća da sam imao profesorku Dragicu Rafajlović čiji je suprug Aleksandar takođe radio u gimnaziji. Oboje su predavali biologiju (završili je na Sorboni – to je bio nivo gimnazije u to vreme!), a profesor Aleksandar, ornitolog, vodio je biološku sekciju. Mladi entuzijasta od 15-16 godina, ozbiljan, postavlja kućice za ptice, ide u šumu, biciklom na ekskurziju, gleda ptice, posmatra, sluša predavanja... To ostavlja tako dubok trag!

SALAŠ – PROŠLOST I BUDUĆNOST - Kao predsednik Udruženja “Etno lajf”, u čijem vlasništvu se nalazi zaštićeno nepokretno kulturno dobro - stari salaš na istočnoj obali Ludaškog jezera, bavi se i razvojem seoskog i đačkog turizma koji je postao način života i delatnost cele porodice. Od troje dece, za salaš je u najvećoj meri zadužen sin, dok su ćerke okrenute drugim aktivnostima: “Svi su ostali u Subotici! Da li je to dobar put, ne znam, ali suprugi i meni to je veoma drago, velika je radost kada su svi tu, unuci... Teže žive nego oni koji su napolju, ali oni ne žele da idu, a ja neću da ih teram. Subotica je moj grad i možda sam i suviše vezan za njega”.

Možda ne jedini, ali svakako značajni pečat odluci da se u potpunosti posveti prirodi i njenom izučavanju, dao je i debatni klub Lacike Nađa i Lasla Sekereša, koji je u to vreme okupljao srednjoškolce u Gradskom muzeju.

- Mi, mladi, predlagali smo teme koje nas zanimaju i onda se o njima raspravljalo. Veliki je doživljaj već sam po sebi bio odlazak u muzej, koji se onda nalazio u Gradskoj kući. Osnivači kluba bili su arheolozi, pa smo mogli ući u depoe, gde je sve bilo mistično... - priseća se Hulo - Jednom prilikom rekao sam da me zanimaju ptice i predavanje je održao Rihard Čornai, najpoznatiji ornitolog Jugoslavije u ono vreme, koji je živeo u Čantaviru i bio apotekar! I kada sve to saberem - najranija sećanja na svoje okruženje, na prirodu, Rafajlovića, Čornaija i Sekereša, sve se složilo i od tog trenutka nije bilo dileme koji ću fakultet upisati.

Završivši biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, stiče jednu od retkih diploma u Srbiji, koja se odnosi na užu specijalnost - taksonomiju ptica. Teška vremena, ratne godine, poteškoće u objavljivanju radova na engleskom, a potom prvo, drugo i treće dete, porodica, sprečili su ga da doktorira. Ipak, za titulama ne pati. Nakon objavljenih knjiga na temu prirode, i danas piše, bavi se prvenstveno ekološkim temama u jednoj vrsti kritičkog osvrta – bloga. A o tome kako je postao direktor Gradskog muzeja i koji događaji su tome prethodili, mogao bi se napisati čitav roman!

- Radio sam kao nastavnik u Medicinskoj školi, predavao biologiju, pa stupio na mesto direktora. Na sred moga mandata, u jesen 2000, nastupila su burna vremena. Sećam se protesta u kojem je učestvovao gotovo ceo grad i velike škole. I krenuli su ka Medicinskoj školi. Saobraćaj zatvoren, policija ih prati da ne bi bilo nereda. I stigli su do moje škole. Kod mene u kancelariji sede ljudi iz MUP-a i samo prate moje reakcije! Dolaze pregovarači, traže da naši učenici prekinu nastavu i priključe se protestu, inače će ući u školu! Razmislim pa naglas kažem – OK, ja ću otvoriti školu, pustiću ih u dvorište, bolje da ne bude polupanih prozora, nasilja i nereda! I tako su oni ušli u dvorište, moji učenici izašli i pošto nije bilo nikakvih tenzija, razišli se, otišli kući. Ali sledećeg dana bio sam prozvan zato što sam otvorio kapije i praktično je ispalo da sam ja poslao decu na ulicu! Tako lako može da se napravi da je neko kriv...

DOSIJE U DB-U - “Sedim u čekaonici ambulante i čekam red, kada mi jedan stariji čovek kaže - Dobar dan, gospodine Hulo! Pitam - izvinite, ja vas ne znam, vi mene znate? Znam, kako da ne, ja sam bio zadužen za vas. Šta? Zadužen za vas! U kom smislu?... I on mi ispriča da je radio u DB-u, da me je pratio. Znao je kuću, sve moje radnje, a sada mi se javlja jer je već u penziji. Da li sam bio sumnjiv zato što sam u to vreme organizovao međunarodne omladinske kampove na Ludašu  ili zato što sam bio jedan od organizatora protesta 5. juna ’88, kada smo se bunili protiv “Zorke” zbog zagađenja...  Ispalo je da sam neki kontraš ili revolucionar, a ja sam samo branio svoju struku, poziv, biologa, ekologa, verovao da tako treba raditi”.

To je bilo u septembru i već se osećao nagoveštaj nekog novog vremena. “Otpor” je bio sve popularniji, protesti masovniji... Usledio je i čuveni 5. oktobar. Paralelno sa promenama u državi, odvijali su se i pomaci u karijeri našeg sagovornika.

- Direktorica Gradskog muzeja Milka Mikuška odlazi u penziju i ja dolazim na njeno mesto. Kako je moje ime dospelo do nadležnih, ne znam! Pozvao me je Imre Kern, koji se nalazio na čelu Izvršnog veća, i pitao da li bih ja prihvatio to mesto, a ko je njemu šapnuo moje ime, ne znam! Znam samo da nikada nisam bio stranačka ličnost, osim što sam imao knjižicu Saveza komunista, ali dobio sam je još kao vojnik, to su bila ta vremena... Od 1. oktobra cela opština i sve ustanove stupile su u štrajk i tako sam počeo da radim na novom radnom mestu! Sećam se, dolazim u muzej, kažem – Dobar dan, ljudi, ja sam novi direktor, ali od danas je štrajk i nemojte dolaziti na posao! Ostalo je već poznata priča...

Došavši na mesto direktora ustanove koja je, kako kaže, bila krajnje osiromašena i na periferiji, suočava se sa novim izazovima. Medicinska škola je prva u gradu imala internet, a u muzeju – jedan računar i to rezervisan samo za knjigovođu.

- Trebale su godine da se dođe do jednog dobro opremljenog, savremenog muzeja. Počeli smo da pravimo godišnjak, započeli velike projekte, konkurisali prema evropskim fondovima... To prethodno rukovodstvo nije radilo, a moj odnos bio je i ostao liberalan. I onda smo se 2008. iz Gradske kuće preselili u bivšu “Minervinu” zgradu, i to je bila ogromna promena. Zahvaljujući prvenstveno privatnom investitoru, zgrada je potpuno obnovljena, ali mi je žao što projekat nije do kraja urađen jer grad je trebalo da u potpunosti instalira stalnu postavku, obnovi jedan deo potkrovlja za naše potrebe i zaokruži prirodnjačko odeljenje. Deo toga danas je realizovan, ali to nije uradio grad, to smo mi sami. Odgovor grada da pozorište jako puno košta, meni ne znači puno. Svestan sam koliko se ulaže u izgradnju, ali mi smo faktički ostali skrajnuti. Ne samo mi, neko i ostale insititucije kulture. To ne govorim toliko u negativnom kontekstu, nego kao direktor jedne ustanove.

A kao direktor, posebno je ponosan na nekoliko projekata koji su obeležili prethodnu “muzejsku godinu”: gostujuće izložbe, “Noć muzeja”, otvaranje stalne postavke prirodnjačkog odeljenja, izložba “Bosch + Bosch 50” i "LP - Istorija gramofona i zlatno doba ploča"...

- Neke od projekata prenećemo i u ovu godinu i biće još programa vezanih za gramofon i ploče. To je bila jako popularna izložba, na otvaranju nikada nije bilo toliko posetilaca! Publika se u toj meri odazvala da nisu svi mogli ući u muzej! Ta generacija kojoj su u mladosti značile ploče, još je tu, a mladima su izgleda ploče ponovo trendi. To je dokaz da moramo biti aktuelniji i otvoreniji, smišljati projekte koji pobuđuju pažnju javnosti. Interesantno je da je nama to sekundardna delatnost, a ne primarna - zaštita kulturog nasleđa, dokumentacija i digitalizacija predmeta... Možda je to malo u koliziji sa klasičnim muzeološkim shvatanjima, ali ta vremena su prošla i pitanje je samo da li će finansijeri to razumeti i ispratiti jer bez toga ne ide.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 10 meseci i 4 dana
Komentara: 10
Pregleda: 5803
Povezane teme
gradski muzej ištvan hulo sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.