SUgrađani: Irena Kovačev - "Deco moja, da se na svetu sluša samo klasična muzika..."

Sa kulturom diše, sa njom i za nju živi, ona joj je poziv i misija, nju svakodnevno približava i drugima – i malima i velikima. U školi – svojim đacima, a na organizovanim kulturnim turama – svim zaljubljenicima u pozorište, operu, mjuzikl; umetnost. Svojim entuzijazmom, posvećenošću i dobrom organizacijom, uspela je da hiljade Subotičana odvede put Sombora, Novog Sada, Beograda, Segedina, Budimpešte... i ponudi im nesvakidašnji ugođaj, lišen peripetija oko slepog praćenja navigacije i potrage za praznim parking mestom. Ugođaj koji smo i sami iskusili. I ponovićemo ga - kao i mnogi stalni „putnici“ kulturnih tura jedinstvenog pokreta „Kulturizam“ Irene Kovačev, nastavnice muzičke kulture, osnivača i vođe ženskog hora „Femina Vox“ i nekoliko drugih čije merilo nisu godine, već samo i isključivo – ljubav prema muzici, kulturi uopšte.    

-    Kultura je nešto što nas deli, ne bih rekla od životinje jer one su divne, nego od - robota. U toj kulturi ja sam dugi niz godina, počevši od solo pevanja, dečijih horova, nastupa.. Vodim ljude da gledaju predstave  i kada sam smišljala ime za svoj pokret i došla do „Kulturizam“, drugarice su se šalile sa mnom kako ih to asocira na socijalizam, ali upravo - ja bih volela da to bude društveno uređenje! (smeh) Neko će reći - utopija, ali volim da verujem u čuda i u dobro. Zakupila sam i domen pod istim imenom (kulturizam.rs) jer bih htela da na jednom sajtu bude sve što se dešava u Subotici, a u vezi je sa kulturom - da se ne preklope stvari, da ne bude da ljudi ne znaju... Plan je da tu ne budu samo najave predstava i koncerata, već i predlozi gde možete da svoje vreme provedete (na najlepši način).

Rođena Subotičanka, odrasla je u porodici u kojoj niko nije bio muzički obrazovan, ali je na tavanu kod babe i dede pronašla stari gramofon i ploču sa Betovenovom Petom simfonijom – slučajnost ili sudbina?

-    Sećam se, gramofon je malo zavijao pa su oni dugi tonovi zvučali – ta, ta, ta, taaaaaaaaaaaaa, ali nema veze! (smeh) I pronašla sam neku knjigu o muzici, nemam pojma odakle to! Moj tata voli muziku i kod nas se uvek slušao radio i pevalo se, ali niko se nije bavio klasičnom muzikom, dok sam ja baš zaljubljenik. Ali život nije prava linija i ne postoji logičan ili unapred predodređen vremenski tok stvari koje će se desiti i usrećiti te. Moj brat je hteo i dobio harmoniku, dosadila mu je za godinu dana i ja sam počela da sviram kod kuće. Kada su me roditelji na učiteljicino i moje insistiranje odveli u Muzičku školu, rekli su da sam prestara, a to je bio (tek) treći razred osnovne! Onda su me upisali u KUD „Mladost“, kod Eve Zvekanov na časove - ona je predavala klavir i harmoniku, i ja sam išla na harmoniku od četvrtog do osmog razreda, dok nije rekla da me je naučila svemu što je znala...

MUŠKARCI IMAJU FUDBAL, A ŽENE – HOR „Kada nemamo nastup, članice hora „Femina Vox“ sastaju se jednom, a pred nastup dva puta nedeljno. Često kažem - muškarci imaju fudbal, a žene - hor! I tu, naravno, nastanu prijateljstva, žene se druže i van hora, nalaze se, komuniciraju, i to je opet sasvim novi krug... Godišta su različita, ali u proseku to su žene od pedesetak godina, i kada se nađemo, zbijaju se šale, prepoznajemo se jedne u drugima - to puno znači“.

Posredstvom nastavnice, naša sagovornica postaje član gradskog hora „Pro Musica“, pod rukovodstvom nedavno preminule Gabriele Egete koja joj je ostala u lepoj uspomeni.

-    Ona je bila oličenje ljubavi prema muzici, ona je živela muziku! Prenosila nam je ogromno znanje (što sam starija, to sve više vidim), jednostavno nas je naučila da znamo i poštujemo i karakteristike vremenskih razdoblja i načina pevanja, a i sam odnos prema horskom radu i tom horskom življenju, što je meni na kraju okarakterisalo život.  

Završivši Gimnaziju (pedagoški smer), upisuje psihologiju u Novom Sadu, posle druge godine rađa ćerku pa napušta studije, ali ubrzo upisuje Srednju muzičku školu - solo pevanje.

-    Mislila sam da idem vanredno jer nisam znala da, iako si stariji, na solo pevanje imaš pravo da se upišeš kao redovan učenik, jer glas kasnije sazre... Tako da sam ja sa 24 godine redovno išla na časove i sedela u klupama sa osam godima mlađim učenicima! Opet sam postala srednjoškolac, misleći da ću u Muzičkoj imati malo predmeta, ali to je jako ozbiljna škola, teška - u trećem i četvrtom razredu imala sam po 13, 14 samo muzičkih predmeta! Kako sam uspela? Dobra organizacija...

Sa završenom Muzičkom ispunila je svoju veliku želju. Ubrzo se zapošljava u školi gde predaje muzičko (što je u to vreme bilo moguće), a kasnije u Subotici završava i Višu školu za vaspitače, specijalizacija – muzička kultura. Iza nje je više od 20 godina rada u prosveti.

-    Trenutno radim u četiri osnovne škole, veći deo na mađarskom nastavnom jeziku. Sa decom nema problema, manjka im samo motivacije i ja kao nastavnik muzičkog mogu da kažem da se društvena klima i popularizacija bezvredne muzike može primetiti i na deci i na njihovom ukusu i na onom što im se servira. Nisam za slobodu u smislu da deca treba da slušaju sve pa će sami izabrati, nego smatram da smo MI ti koji treba da ih učimo pravim vrednostima, da treba da dobiju kvalitet, pogotovo u školi. Onda možemo da očekujemo da će oni i kasnije prepoznati kvalitet. Ja im kažem - deco moja, da se na svetu sluša samo klasična muzika, ratova i problema ne bi bilo! To su te plemenite vibracije koje u tebi razvijaju nešto što je dobro. Ima toliko divne muzike, znaju oni i ex YU scenu, i džez i strane stvari, samo im treba napraviti izbor, a ne kada na maturskoj večeri za sat vremena odem kući!

OTVORI PROZORE DA ČUJEM... - „Jedno vreme, kad nas je bilo manje u horu („Femina Vox“), imali smo probe kod mene u kući - velika soba pa bez problema stane nas petnaestak, a kada odu, meni cela soba - blistava! Kao da se zidovi napune nekom energijom. I komšinica zove – Irena, molim te, otvori prozore da čujem kako pevate! Sada imamo probe u Crkvi Isusa Radnika, gde radim kao kantor, velečasni je dozvolio da koristimo veronaučnu doranu, ima dobru volju...“.

Kao zaljubljenik u horsko pevanje, u horu „Pro Musica“ pevala je punih 13 godina, a kada je počela, bila je najmlađi član tog hora ikada! Tim povodom je, kaže, sa njom objavljen i intervju u „Subotičkim novinama“... Stekavši znanje i iskustvo, i sama je odlučila da osnuje hor.

-    Od oko 200 učenika, koliko je u Osnovnoj školi „Ivan Goran Kovačić“ bilo od petog do osmog razreda, ja sam u horu imala njih 60! Ta deca su pevala troglasne kompozicije, Mokranjca, klasike, stare majstore, dobijali smo nagrade na takmičenjima. Kada krenu da pevaju, osećala sam kao da sam na nebu, među ađelima, samo stanem i pomislim - mila majko, kako je ovo lepo! Taj hor („Primavera“) je zaživeo i u gradu, znali su za nas, zvali nas na nastupe... Posle sam i školi „Žarko Zrenjanin“ osnovala hor, a imala i penzionere koji pevaju (sa kojima sam radila muzikoterapiju), i došla na ideju da se svi spojimo, i taj hor sam nazvala „Muzika srca“. Imali smo koncerte, išli na smotre, bilo je jako lepo.

HVALA TI ŠTO POSTOJIŠ! - „Subotičani su izuzetna publika, Somborci kažu da smo malo zahtevni - volimo da imamo jako dobra mesta, i u Beogradu volimo da sedimo u sredini srednjeg reda, a Beograđani mogu i na plafonu samo da dobiju kartu! (smeh) Moram da pohvalim Subotičane – redovni su, niko ne kasni, baš imam sreće sa mojim putnicima. A valjda i oni sa mnom. Kada se vratimo sa predstave, stižu mi poruke - hvala vam; nemojte odustati; hvala (ti) što postojiš! Puno mi znači.".

Korak ka jednom, vodi i do drugog. Tako je, uslišivši želju pojedinih koleginica („Kad će već ženski hor?“), nastao ili nastaLA - „Femina Vox“.

-    Objavila sam poziv na „Fejsbuku“, došlo je desetak žena. Smatram da je pogotovo u nekim godinama kada othranimo decu, kada smo zaokružili karijeru i kada je već život ušao u neke mirnije vode, neophodno da imamo hobi koji nas oplemenjuje, koji nas socijalizuje, angažuje nam moždane vijuge, tera nas da nešto učimo, savladavamo... „Irina, ti si od nas napravila nešto kada više niko nije računao na nas“ – rekla mi je jedna članica. Usledili su nastupi, koncerti, nagrade... Sada, posle osam godina, ima nas 23. Dođemo na hor preumorne - većina nas je hiperaktivna, mnoge rade dva posla, ponekad pomislim ne znam kako ću da vodim probu, ali već za nekoliko minuta to se potpuno promeni! Dođemo umorne, a odlazimo raspevane, vesele, razragane i – odmorne. To je neverovatno.

TRI ĆERKE I DVE UNUKE - „Imam tri ćerke i dve unuke. Najstarija ćerka (Sofija) završila je engleski jezik, oformila i drži slikarske radionice („Slikaj i cirkaj“), srednja (Una) završila je mehatroniku i radi kao projekt menadžer - obe su dobile stipendiju i provele jedno vreme na školovanju u Americi. Najmlađa je Katarina, ide u šesti razred, svira violinu, igra odbojku, i ugleda se na svoje sestre“.

Nekada su škole organizovano vodile decu na predstave, išlo se i u druge gradove – doživljaj koji se pamti. Nažalost, interesovanja (među učenicima) je sve manje.

-    Nismo ni svesni koliko je to bitno. Deca odu u Srpsko narodno pozorište, budu oduševljena i operom i muzikom, svime! I sad se skupi neka grupica... To treba da razvijamo u deci. Sa druge strane, imam grupu od 1.000, 1.200 stalnih „putnika“ (kako ih zovem), sugrađana koji redovno idu sa mnom. Mišljenja o predstavama su vrlo subjektivna, ali među najbolje (najpopularnije) spadaju: „Semper Idem“ Narodno pozorište Sombor, „Velika drama“ Narodno pozorište Beograd, „Edip“ Jugoslovensko dramsko, mjuzikl „Mamma Mia!“ Pozorište na Terazijama, balet „Krcko Oraščić“ Srpsko narodno pozorište Novi Sad... (uvek više autobusa). Naj, naj, naj mjuzikl koji sam u životu gledala su “Jadnici“ u „Madlenianumu“, to ne može da se poredi ni sam čim - ja sam bila i na „Brodveju“ (Njujork), u Londonu, to je produkcija da padneš u nesvest, ali naša pozorišta, naši mjuzikli, apsolutno idu u korak sa zapadnima.

Spoj posla i zadovoljstva dobitna je kombinacija. U svakom pogledu.

-    Kada sam prvi put dobila platu (u školi), bila sam jako sretna, pomislih – da meni neko plati da radim ono što volim... I dan danas sebe smatram srećnicom. Zahvalna sam na svemu što sam dobila, na mogućnosti da radim to što volim i što u svemu što radim – uživam.