SUgrađani: Hajnalka Ileš - "Hajde, stani, sedi, sve će te dočekati!"

Kada je pitaju kako sve (po)stiže (a to “sve” je i stalni i dodatni posao, i pisanje i književnost, i biti majka, biti ćerka, biti šef, biti prijatelj...), odgovoriće retorskim pitanjem: “Bože, jedan dan se sastoji od 24 sata, zar ne?”. Pa možda i ne... Jer njen dan, kada u njega smesti sve što (se) mora i hoće, na kraju traje malo duže... Mnogo duže. Ali ne buni se. Jer privilegija je naći se u svim navedenim ulogama; privilegija je i obavljati funkciju koordinatora Fondacije “Subotička Sinagoga”, onu u kojoj se Hajnalka Ileš u potpunosti snašla i pronašla; onu koja podrazumeva da si TI za ovo velelepno zdanje uvek TU – i kada treba srediti da se promeni dotrajala sijalica, i kada treba organizovati koncert! Domaćica objekta zbog kojeg se dolazi u Suboticu, na koji su Subotičani ponosni, u koji se ulazi sa strahopoštovanjem i – divljenjem. Prava osoba na pravom mestu.

-    Ljudi mi govore - ovo je izmišljen posao za tebe! Zahvalna sam na tome što su nadležni imali i imaju poverenja u mene i što imam tu slobodu i mogućnost da dokažem neke svoje sposobnosti. Iako sam tu zvanično od januara 2019, vreme računam od aprila 2018, kada sam nekako smogla snage, uzela u ruke svoju knjigu, potražila gospodina Jenea Hajnala u Mađarskom nacionalnom savetu, rekla mu da godinama radim u gradskoj upravi, da sam izdala knjigu, da želim da nekako drugačije budem deo zajednice pošto osećam i znam da vredim više - evo, tu sam ako trebam, mislim da bih znala raditi i ozbiljnije poslove... On se obradovao i rekao da baš traže osobu za Sinagogu! I ubeđena sam u to da je dragi Bog nekako namestio, dao mi hrabrosti da napravim taj korak za sebe...

Dodaće i da joj je pokojni gospodin Pastor (kojem je jako zahvalna) objasnio šta znači biti koordinator (u ovom kontekstu).

-    Rekao je - bićete odgovorni za sve! I kada treba da se zameni sijalica, vi ćete to rešiti (smeh). Imala sam osećaj da još niko nije ni znao šta treba da radim, ali bila sam počastvovana činjenicom da imaju poverenja u mene. I ja sam izuzetno, od prvog dana, to tako ozbiljno shvatila – možda je nekima smešno, ali meni je isto kao kada za vreme velike kiše gledaš svoju kuću da ne prokisne, tako ja gledam Sinagogu – Bože, samo da bude sve u redu... Kao svoju kuću. I mislim da to stavlja pečat na moj posao. Trudim se da stvarno domaćinski dočekam i turiste i publiku na koncertima, a to ume (samo) osoba kojoj je bitno to što radi, i stvarno sam beskrajno zahvalna na ovoj prilici. 

DAJ MI SLOBODU I DAĆU TI SVE - “Promenila sam način života – ne zbog izgleda, već zbog zdravlja, zaljubila se u brzi hod, a pored toga, najveća ljubav mi je bicikl. To doživljavam kao slobodu. Ja sam vodolija, pusti me, daj mi slobodu i daću ti sve! (smeh) Kada nešto odlučim, istrajna sam. Uvela sma nove namirnice u ishranu, volim da kuvam. Odlučila sam da ću svake godine sebe počastiti jednim lepim putovanjem – upoznati grad i pustiti taj grad u sebe! Prvo je to bio Pariz, pa Rim, a sada je u planu Sankt Peterburg. Putovanja ostaju u meni, i danas sanjam o njima pamtim taj miris limuna, nosim tu haljinu koju sam kupila...”. 

Subotička Sinagoga, sagrađena 1902, obnovljena 2018. godine, spomenik kulture od izuzetnog značaja, danas ima trostruku namenu, ali u osnovi ostaje ono što je i bila - bogomolja. Naša sagovornica veruje u to da ova zgrada, ovi zidovi čuvaju tu pobožnost, tu molitvu, i zato, kada posetioci danas uđu u ovaj prostor, to treba da znaju, osećaju i - poštuju. 

-    Mi moramo da se prilagodimo ovom objektu, a ne objekat nama! Ovo je prvenstveno sakralni objekat i kada uđeš, moraš se ponašati u skladu sa tim jer neko ovde moli! Zato jevrejska zajednica uvek ima prednost u našem godišnjem programu – praznici, službe... Druga namena je - turistička destinacija. Mi nismo ni svesni toga šta imamo u gradu! Imam priliku da vidim poglede ljudi koji ulaze u objekat - koliko su očarani, njima je to nešto neopisivo! Ovo je druga najveća Sinagoga u Evropi, jedina koja je izrađena u stilu mađarske varijante secesije... I treća namena je da smo koncertni prostor. Postoji pravilnik u vezi sa tim ko tu može da nastupi – tu postoji nivo i taj kriterijum ne smemo da spustimo, naprotiv, on treba da bude visok da bi se publika vratila. Mom srcu najdraži je koncert “Filmska muzika u parku” 2024. To je bila svetska priča! 

Razgovaramo neposredno pred prvi Džibonijev nastup, koji je, baš kao i drugi, bio više nego uspešan. Muzika koja budi emocije uspela je da na noge podigne mahom “uspavanu” subotičku publiku i pruži joj veče za pamćenje. A sećanje na ovaj koncert svakako su i listovi u njenom registratoru - jednom od mnogih - dokumentacija koju uredno vodi i čuva (uobličena plakatima koje sama dizajnira), a sve to čini u maloj ali prijatnoj kancelariji smeštenoj iza “scene”, prostoriji koja miriše na lavandu i ispunjena je fotografijama i ukrasima, detaljima koji oslikavaju njen posao, njen – život. Zato se pričom vraćamo u prošlost.

-    Imam jako lepa sećanja na osnovnu školu (“25. maj”) - volela sam tu atmosferu gde smo svi bili drugačiji, a ipak zajedno. Sa druge strane, 25. maj je za mene jako bitan datum zato što su moji roditelji rođeni 25. maja! Kada govorim o osnovnoj školi, toplog srca sećam se učiteljice Marije Vujičić i razrednice Valerije Pastor koja je predavala mađarski jezik. Tih godina shvatila sam koliko je meni književnost bitna u životu i sve što mi se dešavalo nekako znam i preko stihova da opišem. Jednim od svojih najvećih uspeha smatram to što sam 2015. izdala svoju knjigu (“Vallomások”). 

PRIJATELJSTVA I VINA - VRHUNSKA - “Kada kažem porodica, to je za mene moj sin, starija sestra i njena porodica. Ja sam do danas ona mlađa sestra kojoj je sve oprošteno! (smeh) Imamo divan sestrinski odnos, a njene ćerke i sada već unučicu volim kao da su moje, a njenog muža kao brata. Kako godine prolaze, sve sam izbirljivija - prijateljstva i vina moraju biti vrhunska. Kao i knjige i filmovi. Razgovori i druženja ne prečesta, ništa na silu, tek nekoliko prijatelja na koje možeš biti ponosan i koji su na tebe ponosni. A nekada je savršeno dovoljno biti sam sa sobom, sedeti i gledati cveće kao raste...”. 

Pisanjem se bukvalno bavi od malih nogu, da bi se usavršila u Gimnazji, gde je bitnu ulogu odigrao pokojni profesor Ištvan Satmari koji joj je predavao književnost. Iako je i njegova i njena želja bila da školovanje nastavi u Novom Sadu, na studijama književnosti, studiranje u drugom gradu nije bilo opcija. 

-    Tata je radio u “Elektroremontu”, mama u “Birografici”, imali smo jako lep život, ali živeli skromno, što je značilo da ne mogu da studiram u drugom gradu. Izabrala sam Pedagošku akademiju i danas sam sretna što sam ostala u Subotici i gledala da tu pronađem svoje mesto pod suncem - to je obeležilo moj život. 

A život obeleže i neke slučajnosti. Ili ipak nije (samo) slučajnost što je jednog dana, vraćajući se kući peške nakon položenog ispita, umesto puta kojim uvek ide, izabrala – drugi.

-    Ušla sam u ulicu gde je moja osnovna škola i videla kako učiteljica Marija napolju drži čas. Pozvala me je i pitala kako stojim sa studijama zato što traže učiteljicu na mađarskom jeziku. Tako sam, još pre diplomiranja, počela da radim u školi. Verujem da je dragi Bog tako namestio – da nisam ušla u tu ulicu nego u drugu, ne bih se zaposlila! Verujem da Bog za nas uvek ima takve puteve - nekad treba samo da siđeš sa staze kojom hodiš i hrabro uđeš u neku ulicu... 

Iz nje govori duboko religiozno ubeđenje, ali i obrazovanje. Pohađala je Teološko- katehetski institut, i iz tog perioda pamtiće putovanje u Izrael, sa tadašnjim profesorom dr Tadejom Vojnovićem. Iako iz današnje perspektive smatra da je bila premlada za ovo putovanje, doživljava ga i definiše kao – životno. “Rekla sam sebi - ako nikad više iz Srbije ne odem, videla sam svet u Svetoj Zemlji”. Sa iskustvom predavača (kako u školi, tako i u lokalnoj župi gde je predavala veronauku), ubrzo je dobila priliku da pređe u gradsku upravu, na mesto sekretarice tadašnjeg gradonačelnika Geze Kučere. 

-    Pojam sekretarice neki možda ne doživljavaju ozbiljno, ali ja sam bila izuzetno ponosna što sam gradonačelnikova sekretarica. On je bio strog šef,  pored njega sam naučila da se na posao nikad ne kasni, čak moraš ranije doći - ja sam bila tamo već u pola sedam, znali su me i pekari, kupila sam mu kiflu novine, stavila na sto, i taj miris peciva i hartije čekao ga je kada je on u deset do sedam stigao u kancelariju. Kratak razgovor i ja sam u sedam bila spremna za posao, kao i on. Zbog toga sam mu izuzetno zahvalna – to je taj red, disciplina... 

OD KUĆE DO CRKVE - “Otkada je Mirko Štefković imenovan za biskupa Zrenjaninkse biskupije, ja sam medijski referent i to je moj sporedni posao koji isto tako ozbiljno shvatam kao stalno zaposlenje. Član sam pastoralnog vijeća Župe Marija Majka crkve - otkad znam za sebe pripadam toj zajednici - još kao mala pevala sam, čitala, spremala, posle predavala vjeronauk, pomagala gde treba. Svake godine organizujemo humanitarni božićni vašar - to je toliko divna manifestacija!”.

Sa odlaskom gradonačelnika za nju nastupa turbulentan period.

-    Imala sam osećaj da kada se neko mesto u Gradskoj kući prazni, tamo šaljemo Hajnalku! (smeh) Radila sam i u pisarnici i u poreskom, pa inspekcijsko-nadzorne poslove... Nisam još ni raspakovala svoje kutiije, već sam čekala – no, gde ću sad da idem?! Ali kad vratim film, otkada sam ovde u Sinagogi kao koordinator, jako je dragoceno to što sam sve prošla jer poznajem sistem apsolutno - tačno znam koga treba zvati zbog čega. Posebno zanimljiv bio je period kada sam radila u poreskoj – meni je bilo žao tih ljudi koji su dolazili, bakice dobiju penziju, i onda dođe, plače, jedva ima novca za osnovno, ali kaže - isplatiću porez, to je najbitnije. A ja sam rekla - nemojte platiti, idite u mesaru, na pijacu, kupite voće i povrće! Tako da nisam bila dobar poreski inspektor i brzo bila prebačena na drugo odeljenje. (smeh)  

I u situacijama koje opisuje, i kada pomene roditelje, neke drage ljude, u prvi plan izbijaju emocije koje ne krije i zato moramo da naglasimo da su i suze bile sastavni deo ovog intervjua, posebno na pomen porodice. Ipak, ovu mekšu stranu ume da ostavi po strani kada posao i okolnosti to od nje zahtevaju pa će na radnom mestu biti i “čelična lejdi” po potrebi. Ne krije da je napravila grešku prilikom izbora supruga, da je prošla razvod... Težak period. 

-    Kada se kaže - samohrana majka, to uglavnom ima negativnu konotaciju, a ja ovaj pojam ponosno doživljavam. Imala sam i pomoć roditelja, najbližih, i bila sam (samo) majka, nisam znala muške poslove, ali moj sin (25) danas je izuzetno vešt, brzo razmišlja, puno mi pomaže u poslu (jedan od kolega biletara), želim da sam nađe svoj put u životu, a ja sam tu da pomognem kao i svaki roditelj. Živim u Šandoru, u roditeljskoj kući koju sam obnovila i koju volim. Najbitnije je kada dođeš kući, osećaš da je to tebi dom. A meni je kao u raju! Imam bašticu, jednu sobicu koju sam uredila kao bajku. Sa tri generacije ispod jednog krova nije lako, ali kada dođem i vidim mamu, znam da sam na pravom mestu... Otac je nažalost pokojni (njegova smrt bila je jedan do najtežih trenutaka u mom životu) i zato treba brinuti i pokazati ljubav roditeljima dok možeš - mami sam nedavno za rođendan priredila jedan jako lep dan (ako već bežiš sa posla, beži tako da to ima smisla! (smeh)) - otišle smo u kupovinu pa na kolače, provele vreme zajedno... Nedavno, posle napornog dana, stižem kući, mama sedi nasred dvorišta i sunča se. Kaže mi – Hajni, hajde stani, sedi, sve će te dočekati. Uživaj i ti! Od starijih ljudi možemo da naučimo kako da usporimo u životu...