SUgrađani: Goran Gabrić - “Radim šta hoću, ali sad moram da idem!”

Nije uobičajena slika da gazda i vlasnik restorana goste dočekuje – u kecelji! A mi ga zatičemo u baš takvom, radnom izdanju. Nedelja je, podne, lep dan, i “Majkin salaš” spremno dočekuje goste na tradicionalnom, vojvođanskom nedeljnom ručku: “žuta” supa, meso kuvano i pečeno, sve po redu. Gomboci sa šljivama i domaća pita sa jabukama koja se topi u ustima... I čudimo se kako mu uspeva da, pored izobilja divne hrane kojom je svakodnevno okružen, svih ovih godina (a uskoro će pola veka – smemo da napišemo) ne kuburi sa viškom kilograma. Tajnu otkrivamo u hodu. “Rad, rad, rad” – to je definicija razgovora sa Goranom Gabrićem, direktorom i jednim od vlasnika porodične firme, Etno parka “Majkin salaš” na Paliću. “Radim od svoje osamnaeste godine, u stvari, ako ćemo precizno, od šesnaeste!” – otkriva. I nije se umorio – otkrićemo mi.

-    Ovo je porodična firma koja radi već trideset godina; cela porodica je involvirana, svi radimo, svi smo angažovani - svako na svoj način. Sestra je vodila firmu (udala se, otišla za Beograd), brat se bavi poljoprivrednom, i tata je tu - u penziji, ali on je glavni za ribnjak i organizaciju takmičenja u pecanju. Ja sa ženom i decom organizujem radionice i manifestacije: uskršnje radionice, berbanske dane, svinjokolj, rakijadu, pa dane mladog vina... Svako godišnje doba je specifično, animiramo goste koji dolaze, da pored odmora imaju i neke druge aktivnosti. Pokušavamo da im skrenemo pažnju na ovo što je karakteristično za nas u Srbiji, za sever Srbije, za Vojvodinu – na gastronomsku ponudu. Interesantno je da mi koncept koji smo zamislili kada smo ’94. otvorili firmu, nismo menjali. Kompletan jelovnik je ostao nepromenjen i, evo, posle trideset godina, pravimo sva ta tradicionalna jela, ne pravimo kompromis, ne menjamo recepte. Znači, kako je moja baka, odnosno majka (prabaka) kuvala, tako se i danas, na taj način i po tim receptima pripremaju jela. Nedelja je ritual koji podrazumeva nedeljni gospodski ručak: supa koja se kuva satima, sos sa mesom iz supe i sve ostalo...

PALIĆ (NI)JE MORE - “Ljudi su me ubeđivali da ne mogu da prodam leto na Paliću (angažman pet dana, četiri noći) jer Palić nije more, ali mi smo dokazali da sve može! Osmislio sam nagradnu igru gde su čitaoci “Politike” i “Večernjih novosti” dobili besplatan vikend na Paliću, a novine meni dale oglasni prostor. Počeo sam da reklamiram leto na Paliću i prve godine sve prodao i dokazao koliko je Palić interesantan i zanimljiv, i pritom dobro povezan putevima sa velikim centrima i da za neko drugo letovanje jedne porodice može biti idealno mesto”.

I danas u sećanju našeg sagovornika žive uspomene na tradicionalne ručkove koji su okupljali porodicu, ali ne samo one nedeljne. Jer nekada su slađi i oni jednostavniji.

-    Sećam se, baba mi je često pravila čorbu sa gombocima – skuvate krompir i od toga što ostane napravi se čorba, a od krompira - gomboci sa šljivama. To je bio neki posni ručak koji i danas volim! Voleo sam i nasuvo sa krompirom, koje je uvek pravila kada sam dolazio nešto da joj pomognem. To je jelo sirotinjsko, ali karakteristično i tradicionalno – nekada se meso nije jelo svaki dan... Mi smo uradili i jednu studiju uz pomoć etnologa dr Arpada Papa, o tome šta je karakteristična i tradicionalna hrana ovog kraja gde se uticaj i Austrougarske i Turske na neki način lomio i onda smo mi poprimili deo i jedne i druge kuhinje. I to što je karakteristično baš za sever, za Bačku, jeste upravo ono što vi danas možete da probate na “Majkinom salašu”. Kao što je nekada bilo na salašima kada su dolazili gosti, jelo se neko kuvano jelo koje je domaćica tog dana spremala – nije bio neki izbor da sad možeš da biraš, ali uvek je bilo i nešto od tih sušenih specijaliteta pa se skinulo sa tavana, nasekao kulen, šunka, slanina... I mi to sve imamo. U specijalnim situacijama se uhvatio pevac pa se skuvao pevčiji paprikaš sa noklama – baš smo imali goste Slovence, njima je predjelo hleb sa mašću, lukom i crvenom paprikom, glavno jelo pevčiji paprikaš, a desert domaća pita od jabuka. Stranci kada dođu, žele nešto što je autohtono, i insistiraju na toj vrsti hrane. I majkice koje rade kod nas pripremaju ta jela. Često se jela, na primer, i tarana – mi imamo i posnu i mrsnu, kao i juneći perkelt koji se maltene svaki dan kuva, a pravimo i gulaš i paprikaš – mnogi ljudi ne znaju razliku između ta tri, ali ona postoji.

Nasledivši zemlju i voćnjake od babe (tatina familija) i obnovivši ih, Gabrići su domaćinstvo podredili seoskom turizmu, a u ponudi osim tradicionalnog vojvođanskog restorana sa domaćom hranom imaju i prenoćište sa petnaest soba. Prve poslovne korake sin pravi uz oca – uz nadzor, savet i podršku.

-    Bio sam mu, što kažu, pomoćnik - on kuvar, ja uz njega. Otac Ivan Gabrić je po struci ekonomista, ali ceo život voleo je da priprema hranu i da se druži. Ja sam od njega učio posao. Godine 1998. otvorili smo prvi privatni hotel (“Lira”) na Paliću koji je bio iskorak u ono vreme. Posle toga se otvorio Hotel “Prezident” i Palić je počeo da se rekonstruiše u tom smislu. I mi smo kao pioniri u tom razvoju, uočili potrebu da, osim picerija i (francuskih) restorana, gostima ponudimo ono što je tradicionalno, mesto gde može da se popije rakija iz fićoka, da se proba domaće vino, da se skrene pažnja na naše, autohtone sorte – na ono što mi proizvodimo. Tako je registrovan i otpočeo sa radom “Majkin salaš”.

DANAS PIKNIK, SUTRA... - “Supruga Maja je iz Vrbasa, studirala je u Subotici i tu smo se upoznali. Radimo zajedno, deca su takođe sa nama, cela porodica” – dok priča, za susednim stolom odjekuje dečiji smeh. Deca se na “Majkinom salašu” osećaju kao kod kuće, vidi se, a tata objašnjava: “Došli su na piknik! Odoše sada da pecaju...”. I nastavlja: “Sve vreme provodimo ovde, imamo četvoro dece (Maja iz prvog braka dvoje i dvoje zajedno) i oni nam pomažu - sve poslove koje mi obavljamo, obavljaju i oni sa nama, koliko mogu. Ne forsiramo ih da se bave turizmom i da ostanu ovde, važno je budu ljudi, da ponesu nešto vredno iz porodice, da znaju ko su i odakle su, a šta će raditi, to je na njima. Ja bih, naravno, voleo da se za koju godinu, kad odem u penziju, neko od naše dece (i moj brat i sestra imaju decu) involvira i nastavi sve ovo, kao što smo i mi. Bilo bi lepo”.

Završivši Gimnaziju “Svetozar Marković” (prirodno-matematički smer), već kao srednjoškolac otisnuo se u svet rada.  

-    Sa šesnaest godina vodio sam kafić (“Amadeus”), to su moji prvi koraci koje napravio u ugostiteljstvu. Nalazio se u gradu, u Masarikovoj ulici, i bio poznat po prvim pank svirkama - svi andergraund subotički bendovi u ono vreme svirali su u “Amadeusu”. Nakon toga počeo sam da radim ovde, sa ocem. Upisao sam Ekonomski fakultet, iako sam prvo hteo arhitekturu, ali je situacija u državi, u porodici, bila takva - morao sam da radim i nisam imao puno izbora. Danas sam diplomirani ekonomista i nisam se pokajao - naš Ekonomski fakultet je stvarno dobar i može puno da se nauči, a prijalo mi je što sam za vreme studija imao i praksu jer sam sve vreme radio! Išao sam na ispite, a bio u radnom odnosu. Otac mi je vrlo brzo prepustio sve da vodim. To mi je bila jako dobra škola i ja sam već sa osamnaest godina morao da budem odgovoran i samostalan.

JUGOSLOVEN - “Nekada se tako živelo - radiš na salašu, imaš kuću u gradu, nedeljom se ide u crkvu, obavi se pijaca... Pričam o onoj generaciji pre. I moji (preci) su tako živeli. Ja sam odrastao na Paliću, u bunjevačko-srpskoj porodici, neki miks. Za sebe kažem da sam Jugosloven, to sad više ne postoji, ali mi nismo znali ni ko je ko, ni šta je šta”.

Tek punoletan napravio je prve (zvanične) preduzetničke i marketinške korake.

-    Sećam se da sam sekao oglase iz “Blica” gde su se reklamirale velike beogradske agencije, pokupio ih, seo u autobus i otišao u Beograd. Tamo sam bio četiri dana, imao smeštaj kod drugarice, obilazio agencije, pričao im koliko imamo ležajeva, soba, i sa “Jugotursom” sklopio prvi ugovor gde su mi zakupili kompletan objekat! To je bila agencija u Knez Mihajlovoj, gospoda sa leptir mašnama, a ja klinac! Hoću da prodam svoj smeštaj! (smeh). Bila je to prva prodaja “puno za prazno”, ugovor kojim je jedna agencija zakupila hotel na Paliću. Tako je počelo. Otišao sam i na Sajam turizma - klinac koji je obukao odelo i stavio kravatu došao, a ne zna nikoga! Svi se poznaju, druže, idu na koktele, večere... Zapazio sam novinara Ivana Kriveca i rekao mu - hoću da snimite emisiju o našem objektu! Potpisali smo ugovor i napravili emisiju i tako sam paralelno radio na marketingu i na prodaji...

Pola veka je skoro iza njega. A kada se osvrne...

-    Kada čovek voli to što radi, ništa mu nije teško! Uvek smo se borili za Palić i za ovaj koncept i da dokažemo ljudima da je sve realno i moguće. Dosta sam putovao (Austrija, Francuska, Italija, Španija...) i video da ljudi uvek u prvi plan stavljaju mesto odakle su, stavljaju sebe. Gde god da odeš, oni se ponose nečim svojim, a mi smo u ono vreme imali problem sa identitetom, i kada kažeš nekom - mi smo iz Srbije, znaš kako te gledaju... Zato smo upravo to radili, govorili - mi smo iz Srbije, mi imamo istoriju, kulturu i gastronomiju, i želimo upravo to da ponudimo. Nemamo zašto da se sramotimo. I zato smo i počeli sa tim konceptom. I ja volim picu i vodim svoju decu na picu i sve je to u redu, ali smatram da moramo imati i naše tradicionalne domaće restorane sa domaćim proizvodima. Na taj način mi konkretno pomažemo i okolna gazdinstva sa kojima sarađujemo, koja nisu turističkog tipa, ali se bave proizvodnjom – prave med, sir, rakiju... I mi proizvodimo vino, sokove od povrća i voća (veliki smo proizvođači jabuke), pravimo ih bez vode, šećera i konzervansa. Ja sad pravim vino, meni je to gušt - da idem u vinograd, da radim rezidbu i sve ostalo. Nisam znao ništa o tome, a sve sam naučio!

NE MOGU VANZEMALJCI, MORAMO MI! - Ukupno šest godina obavljao je funkciju direktora preduzeća “Park Palić”, gde su, kako kaže, za šezdeset meseci imali šezdeset realizovanih projekata: “Između ostalog, podstakli smo ljude iz lokala da počnu da razmišljaju o Paliću na drugačiji način, da ne mogu neki vanzemaljci da dođu (da rade), nego mi moramo da uzmemo stvari u svoje ruke i da prvo mi sredimo svoje dvorište, da se involviramo i pomognemo razvoju...”. 

Dok razgovaramo, sedeći za stolom prekrivenim crveno-belim kariranim stolnjakom (tipično!), u pozadini sve vreme dopire pesma Zvonka Bogdana. “Svega ima, to istina...” –Zvonko nas stihom podseća da uzmemo još jedan gutljaj domaćeg “Šardonea” i nastavimo priču.

-    Tako je od prvog dana: Zvonko Bogdan, Šaban Bajramović, Đorđe Balašević... to je muzika koja se ovde pušta trideset godina. Sad pomnožite taj broj sa brojem dana pa vidite koliko smo puta pustili muziku Zvonka Bogdana! On je reprezent ovog kraja  i to je nešto od čega ne odstupamo. Isto kao što nismo menjali ni jelovnik, ne menjamo ni muziku - tamburaši sviraju nekad pet dana nedeljno, nekad jednom, ali uvek moraju da budu - tamburaši.

Ne želeći da ga zadržavamo (pre)više jer posao zove, i konobar već prilazi stolu sa pitanjem na koje samo gazda može da da odgovor, za kraj pitamo zašto kecelja i šta je to konkretno što sada, u jeku nedeljnog ručka, vlasnik restorana radi: “Nedeljom uvek radimo, takav je život i takva je obaveza. Ja radim šta hoću, ali sad moram da idem!” – odgovoriće, uz smeh. I ode na zadatak, a mi ostadosmo da uživamo u ručku...