SUgrađani: Gabor Mesaroš - "Ja sam tu i mene slušate!"

Drugačije je kada se u pozorišnu salu uđe danju - nema predstave, upaljena svetla, vidi se svaka pukotina na pozornici, zrnca prašine lebde u vazduhu... Nema one čarolije, mističnosti koja izvire iz mraka, iščekivanja... Vreme za kancelariju, za administraciju, organizaciju, dogovore i pregovore – sve ono što je danas, pored glume, sastavni deo njegovog života. Dan i noć, posao i umetnost, dve su strane jednog čoveka, od trenutka kada se, kao glumac prihvatio odgovornog zadatka  da vodi jedno pozorište. I to ne bilo koje i bilo kakvo. Prvak Pozorišta „Deže Kostolanji“, od 2023. (i) u ulozi direktora jednog od najboljih (alternativnih) pozorišta u Vojvodini i šire, Gabor Mesaroš oba posla obavlja odgovorno, dajući 110 posto od sebe. I kada mu se možda učini da je (pre)teško, da više ne može - osvane novi dan, a sa njim i misao – mogu ja još ovaj krug! I sledeći...

-    Kada sam došao na mesto direktora, nisam mogao stati sa glumom, igram u svakoj predstavi. Sada, posle dve godine, vidim da i scena i upravnički poslovi traže celog čoveka. Najteže je biti direktor i glumac u isto vreme. Kako uspevam? Imam dobre saradnike - dolazim ujutro i krećemo sa radom... Pa slede probe, a usput sam, kao direktor, sve vreme dostupan – za sve što dolazi, za mejlove, pozive... I uveče predstava (kada ima). Znači, direktorski i glumački posao je od 0 do 24! Moram reći da je situacija pomalo shizofrena (smeh) pošto sam svugde i nigde, ali na kraju ja moram pratiti, moram znati, kontrolisati, odlučiti - kada imamo probe, kada ćemo igrati, šta ćemo igrati... Tu su planovi, konkursi...

Naš sagovornik je na mestu direktora nasledio Andraša Urbana koji je i danas, kao direktor Novosadskog pozorišta (Újvidéki színház), ostao otvoren za pitanja i saradnju.  

-    Andraš još uvek zna stvari bolje nego ja, ipak je on šesnaest godina bio direktor ove institucije. Da li sam se pokajao što sam preuzeo funkciju? Jesam malo, ali život teče... Sada, posle dve godine, razmišljam o tome da ne znam kako ću stati – da li ću pokušati još jedan mandat ili da ostanem (samo) glumac. U ovim trenucima, kada mi mozak radi 180, ako bih stao, ne znam šta bi me očekivalo! Možda je gluma već malo za mene... Volim kada sve ide iz dana u dan, te svakodnevne izazove kada stvari moraš rešiti u momentu – i finansijski deo i te umetničke izazove. Uživam.

STVARNOST I(LI) GLUMA? - „Festival „Desire“, čiji je direktor Andraš Urban, kao i naše Pozorište, donosi predstave koje te ne ostavljaju ravnodušnim. Rekao sam - ako hoćeš aktuelnu glumu, onda ne može da se izbegava stvarnost! U ovoj sezoni imali smo predstavu „Anđeli među krošnjama“- istinitu priču o jednoj plesnoj trupi – postojala je pre pedesetak godina u Rumuniji. Žena iz tog ansambla otišla je u sektu iz koje su je na kraju kolege izvukle... Posle smo radili predstavu „Georg Bihner: LENC“, priču o piscu koji je umro jako mlad (24 godine) i godinama se mučio sa shizofrenijom - u umetničkom svetu jako je važno pričati o tome. Svi kažu - to je lako: i crtati i skulpture i gluma, ali uglavnom nije tako - za to baš treba malo shizofrenije... Mislim da bez toga niko i ne može biti umetnik. U predstavi smo istraživali taj ljudski momenat, gde je granica, da li postoji granica, kontrola...  Da li si svestan toga i živiš sa tim normalno ili samo ljudi oko tebe vide da si na ivici... Gde je ona tačka kada skontaš - ops, moraš stati! Pošto ćeš preći granicu... Sada smo imali premijeru predstave „Bil se vraća“ (u režiji Andraša Urbana, tekst - Bela Segedi Sabo) – nešto klasično, ali ipak u Andraševom stilu...

Rođen u Senti, odrastao u Adi, sa završenom elektrotehnikom (!) upisuje Akademiju umetnosti u Novom Sadu.

-    Pošto pre srednje škole još nisam znao kojim putem ću krenuti, izabrao sam nešto, bilo šta, ali već na drugoj godini, i ja i svi smo znali da ću biti glumac, da sam na ovom putu. Ako me pitate šta sam naučio u srednjoj, reći ću da neke sitne stvari znam (da popravim), ali bolje da ne! (smeh)

Sa druge strane, talenat pokazuje kada su neke druge oblasti u pitanju.

-    Već sa šest godina počeo sam da igram foklor i taj momenat bio je prvi dodir sa pozornicom. Počeo sam i recitovati, bavio se muzikom (svirao violu). Učestovao sam na takmičenju srednjoškolaca u Bečeju („Praznik umetnosti“) gde je u žiriju bio Ivan Vukosavljev (tada direktor pozorišta u Senti, vodio i jednu amatersku trupu), koji mi je rekao da priprema neku predstavu i da im fali jedan glumac. Ja sam znao da recitujem, ali o glumi nisam znao ništa, ali - hajde da vidimo šta me očekuje... Predstava je bila tako uspešna da sam se malo i uplašio i – stao. Međutim, sledeće godine, iako tremaroš kakav sam to nisam želeo, nagovorili su me da opet igram u predstavi (prvobitno je trebalo da se pojavim samo kao muzičar) i posle u još jednoj... Tako je počelo. I kada smo na pomenutom takmičenju srednjoškolaca odigrali jednu predstavu, u žiriju je bio moj budući profesor Laslo Šandor (u čijoj klasi sam i završio) koji mi je rekao da dođem na prijemni za Akademiju...

HOĆEMO ZABAVU, NEĆEMO DA RAZMIŠLJAMO? - „Publika generalno voli lake note, baš se mučimo sa tim da ljudi neće da razmišljaju. Često slušamo – nismo razumeli... Mi hoćemo (samo) zabavu u pozorištu, kažu da u životu i na ulicama i u kući samo teške stvari dobijamo, te da od pozorišta očekuju nešto zabavno. Nikada  nisam ovako mislio, i iskreno mogu reći – ja od pozorišta uvek očekujem to da jeste i zabava (u svakoj predstavi ima i malo zabave), ali moramo da pričamo o aktuelnim stvarima, o stvarima koje nas se tiču i dotiču i u svakodnevnom životu, ali prevedeno na pozorišni jezik. Naša je publika mešana, ali stalna – tu su i mlađi i stariji ljudi koji redovno dolaze i znaju zašto dolaze - baš zato da pogledaju nešto drugo što u ostalim pozorištima, komercijalnim pozorištima, ne mogu“.

U Subotici se obreo na trećoj godini studija, 2009. godine, na poziv Andraša Urbana.

-    Kao početnik dolazim u jedno od najboljih pozorišta u Srbiji, i sada, posle petnaest godina kažem da sam onda za pet godina završio još jednu akademiju – Andrašovu! Istina je da je on imao najviše uticaja na mene kao glumca. Do tog trenutka poznavao sam temelje glume, ali tek kada sam došao, shvatio sam šta je pozorišni svet, predstava, bina, igranje, probe... Pao sam u duboku vodu i morao da plivam! To je trajalo, neki su ljudi otišli, došla je druga ekipa, ali ja sam sve vreme bio tu, sa Andrašem – skoro u svakoj sezoni radili smo jednu predstavu. Šta mi je savetovao? Nemoj glumiti! Jeste, to je najteže i najbitnije - da ne glumiš, nego da uživaš u tome što igraš. Moraš naučiti, savladati suštinu teksta, suštinu predstave, a posle možeš uživati u njoj. Ako sam ja na dobrom putu, onda je i publika - ta veza je najbitnija, da reditelj vodi glumca, a glumac vodi publiku...

U toj „ulozi uloge“ ni glumcu nije lako. Naprotiv.

-    Uvek sam imao problem jer sam baš bio u grču na sceni, nisam mogao slobodno igrati. Duboka trema, izađem na scenu i - grč! Još uvek je imam, ali sada sve drugačije funkcioniše, pretvaram je u pozitivnu, ali to moraš naučiti. U „Passport trilogiji“ dobio sam tešku ulogu – trebalo je da igram đavola (nisam bio go, ali skoro... ). Na Festivalu „Joakim Vujić“ dobio sam nagradu za ovu ulogu kao najhrabriju. Imao sam veliki monolog i direktan kontakt sa publikom, koji nikako nisam mogao preživeti uživo. I tamo, na Festivalu, na probi, opet sam pokušao, ali ne ide, ne ide, nikako ne ide! Kompozitor Atila Antal rekao mi je - šta ti je, pričaj slobodno, oni neće odgovarati... Ne znam šta se tada desilo, ali u tom trenutku nešto se menja u meni, desio se neki klik, i tada sam postao stvarno slobodan, stvarno glumac; izašao sam pred publiku i osetio sam da sam ja tu - mene slušate i to što govorim vi ćete shvatiti tako kako ja hoću!

ŠTA ĆEMO SA TOLIKIM ČOVEKOM?! - „Na sceni se možda ne vidi intenzivno, ali visok sam više od dva metra, u mladosti sam bio košarkaš, zato sam i porastao ovoliko! Jednog leta porastao sam čitavih 15 centimetara, svaki dan sam išao na trening! Šta ćemo sa tolikim čovekom – pitali su se posle u svetu glume, jer ni za film ni za pozorište to baš nije dobro, ali uspeo sam (smeh)“.

Iako su prošle godine, i danas se dobro seća trenutka kada se priključuje „Kostolanjiju“.

-    Pozorište je postiglo veliki uspeh u Vojvodini i u Mađarskoj i svuda, i shvatio sam da bih voleo baš ovde da dođem. Iako sam planirao, to nikome nisam rekao, ali 8. aprila, tačno u 10 i 45,  zove me Andraš (koji me je zapazio u tom amaterskom svetu) - počeli smo da radimo jednu predstavu, pa drugu i do danas sam tu.  

Zanimljivo je da je pre toga Suboticu poznavao samo preko nedeljnog porodičnog programa na „Buvljaku“. Petnaest godina kasnije priča je potpuno drugačija.  

-    Kada sam došao, osim glumaca nikoga nisam znao. I prvih pet godina nisam ni osetio da sam Subotičanin - mislim da će ko god da dođe u Suboticu, tek za pet godina postati Subotičanin, pre toga nikako! Pet godina je minimum. Sada već jesam, i posebno kada sam dobio Nagradu „Dr Ferenc Bodrogvari“, tada sam prvi put u medijima izjavio da sam stvarno Subotičanin! Značilo mi je ovo priznanje (jer pre toga niko mi nije rekao da li dobro radim, lepo radim, šta radim...) – tada sam se prvi put osetio Subotičaninom i javno priznao da sam Subotičanin.

A danas je, kaže Subotičanka i supruga Žofija (inače Novosađanka), sa kojom je deset godina u braku i imaju dve ćerke – rođene Subotičanke.

-    I supruga (medicinska sestra) isto pet godina nije bila Subotičanka (smeh). Starija ćerka ima osam godina, mlađa je još u obdaništu - obe vole ples i pozorište, nekoliko puta su gledale moje predstave... Kada sam došao u Suboticu, jako malo sam znao srpski jezik, nikad nisam bio samouveren u vezi sa tim, govorim neki mađarski-srpski. Moja žena perfektno priča, ni naglasak nema, i uvek se šali sa mnom zbog mog jezika, ali otkad sam postao direktor, možda sam malo hrabriji...