Komentara: 3
Pregleda: 3585

SUgrađani: Filip Budanović - "Iz svega izvlačim (bar) nešto za Suboticu"

25.07.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Filip Budanović - "Iz svega izvlačim (bar) nešto za Suboticu"
Jedan je od najmlađih sugrađana u istoimenoj rubrici, a toliko toga već iza njega... I imamo dobar razlog da verujemo da je ispred – još više. Otisak njegovog prsta, direktno ili indirektno, vidljiv je na gradskim muralima, muzičkim festivalima, projektima koji su, bar na kratko, trgnuli grad iz dremeža i podsetili ga da je živ. Da diše. Filip Budanović ne krije koliko voli Suboticu. Koliki je lokalpatriota. Ne zaboravlja prošlost, živi u sadašnjosti, a misli (i) na budućnost. Jednog grada, ali ne i samo jedne generacije.

- Uvek tražim priliku da na lokalu nešto uradim, prenesem. Gledam iz svega da izvučem bar trunčicu za Suboticu, da ulepšam... Jedan od načina su i ti murali sa kojima ne planiram da stanem. Jedan od prepoznatljivih predstavlja omaž arhitektama Jakabu, Komoru i Rajhlu, a nastao je u okviru projekta čija je tema bila zaštita kulturnog nasleđa. Sproveo ga je Centar za lokalnu demokratiju, gde sam koordinator programa za mlade. U narodu postoji pogrešna slika o grafitima i želja mi je, između ostalog, da malo razbijemo taj mit. Činjenica je da se na legalan način može ulepšati mnogo toga.

OD SVAKOG PO NEŠTO - „Moji roditelji su po struci prosvetni radnici, mama učiteljica, a tata profesor fizičkog, iako se već godinama ne bave tim poslom. Neke kreativne crte sigurno sam nasledio od njih, nešto povukao od mame, nešto od tate. Mama je od malih nogu radila sa mnom, trudila se i pre škole da savladam sve one stvari koje će se učiti tek u prvom razredu, tako da sam ja u školu došao spreman. Tata je veliki kolekcinar ploča i sa njim sam slušao muziku i to me je inspirisalo. Tata je bio gimnastičar, reprezentativac, i ja sam se bavio sportom, bio rukometaš, igrao za „Spartak“... I svog očuha, Dragana Rokvića, koji je direktor Gradske biblioteke, doživljavam kao oca i imao je veliku ulogu u nekim mojim izborima – umetničkim, životnim...“.

Mural koji se nalazi na zidu zgrade Otvorenog univerziteta, osim lica ljudi zaslužnih za nekadašnji i sadašnji izgled grada, prikazuje Gradsku kuću, Palatu Rajhl, Sinagogu i Vodotoranj na Paliću. I svako ko je, makar jednom, peške ili kolima prošao putem koji vodi ka parkingu iza zgrade, nije ostao imun na ono što, najsažetije rečeno, predstavlja – razglednicu grada.

- Ideja je moja, ali ja ne crtam, nisam talentovan. U razgovoru sa lokalnim artistima koji se bave muralima, dogovorili smo se kako ćemo da realizujemo. I dok sam ja davao neke kreativne impute, zid su oslikali Marko Stanković i Dejan Stojšić, a grafički dizajner Andrej Pejović je našu ideju postavio na kompjuter, tako da je to bio jedan timski poduhvat. Jako sam ponosan na taj mural i zato što smo uspeli da ga izradimo u godini korone - kada smo izašli iz karantina i mere malo popustile. I imali smo bukvalno nekoliko nedelja na raspolaganju jer se posle ponovo sve zatvaralo... Odmah smo ubrzali, dobili sve dozvole, nalazili se nekoliko puta da pravimo skicu, premeštamo, pomeramo, dogovaramo se koje građevine da istaknemo, na koji način, koje boje da budu uključene... Ispao je lepo, i zanimljivo je da smo ga završili baš na Svetski dan secesije 10. juna, tako da se sve poklopilo.

Osim pomenutog, tu je i drugi mural, nastao kao „prateći program“ muzičkog festivala „Rock in Park“, čiji je idejni tvorac – takođe naš sagovornik.

- U Park Ferenca Rajhla 2019. godine, doveli smo bendove iz Srbije i regiona, sa željom da živne i park, ali i grad u smislu rok scene. Moja je želja bila da taj festival svake godine održavamo, ali to nije lako. Za prvi sam sredstva obezbedio preko nekih projekata i uspešno organizovao bez lokalne podrške, ali već sledeće godine bilo je izazovnije. Krenula je i korona, i tu je svaka šansa da nastavim – prestala. Mnogi se žale da omladina nema sadržaja u ovom gradu. Ja se slažem, a dokaz je i ovaj festival - bilo je jutro i tek smo počeli sa tehničarima da sastavljamo stejdž, a već su ljudi krenuli da dolaze, sedaju na klupe i čekaju. I već je krenula neka frka, a to mi je govorilo da oni ne mogu da dočekaju da se nešto dogodi! Čak su dolazili i iz okolnih mesta, sa željezničke stanice direktno u park! Nemamo dovoljno prostora, ni klubove za svirke. Trenutno, nažalost, imamo jednu opciju - Klub „Mladost“ kod našeg dragog Zlaje (Zlatko Ilić), koji je svetionik, ne samo alternativne, urbane, rok, nego generalno muzičke scene.

A to najbolje znaju oni koji se sami bave muzikom. Jedan od osnivača i vokal benda „D ZOO“, naš sagovornik priseća se svojih muzičkih početaka...

- Išao sam u Muzičku školu, svirao violončelo koji mi je i dalje omiljeni instrument. Na republičkom takmičenju 2000. godine, bio sam drugi, i sećam se da me je na klaviru pratila sada izuzetno uspešna Noemi Utaši. Iako tu školu nisam završio (to je možda jedina stvar u životu za koju mogu da kažem da se kajem!), smatram da me je to donekle podstaklo da se nastavim baviti muzikom - doduše na skroz drugačiji način, ali muzikalnost je ostala, i sada je artikulišem i kanališem na drugi način. Želja mi je makar, ako ništa drugo, jednom za vreme „D ZOO“-a, da napravim kolaboraciju sa nekim čelistom ili čelistkinjom, što nije nespojivo, ima tih primera...

VOLIM DA BUDEM I ISTI - „U redu je biti različit, ali bitno mi je da naglasim ne na silu, neka to bude spontana, prirodna priča. Volim ja da budem i isti, jer ljudi kojima se obraćamo kroz muziku su svi mogući mladi ili nemladi ljudi, i ne želim da se na neki način razdvajam, nego baš suprotno, da se svi poistovećujemo i prolazimo zajedno iste muke i probleme. I kroz muziku pokušavamo da ih možda iskažemo, artikulišemo i emotivno zajedno proživimo i živimo, i iz toga izvučemo nešto pozitivno. Naša muzika nije samo zabava, mnogo više je od toga, tekstovi koje pišemo su društveno angažovani. I uvek mi je drago da vidim u publici i naše vršnjake, koji su bili sa nama kada smo počinjali, ali i neke nove klince koji su od nas mlađi deset godina! Drago mi je da oni vole našu muziku i pre svega da slušaju tekstove, da ih čuju i da ih razumeju“.

Za čitaoce koji pomisle da smo pogrešili, naziv benda „D ZOO“ – upravo tako glasi i tako se piše. Ali mnogi to nisu znali.

- Bend je nastao 2008, kada smo moj prijatelj Andrej Pejović (drugi vokal) i ja bili srednjoškolci. Slušajući pretežno hip hop, ali i metal i rok muziku, odlučili smo da osnujemo nešto naše, da pravimo našu muziku. Smišljali smo nazive i samo nam je izletelo to - D ZOO! Reko’, ako je tako, nema šanse da se piše sa THE, to nas u startu nervira, mora da bude nepravilo napisano, što nas je posle mnogo koštalo. Dok ljudi nisu znali za nas, često su nepravilno izgovarali i ja im na tome ne zameram jer smo i mi nepravilno napisali! I u novinama, i na televiziji i na festivalima, kada zvanični spiker treba da izgovori ime, bilo je najgorih skrnavljenja - DŽO, DŽU... Jednom je u poštu stigla pošiljka baš na ime benda. Odem, kažem - D ZOO, a žena za šalterom kaže - nema! Ja već tamo deset minuta, ona pita – je l’ to ovo D 200?! Rekoh, to je D 200. Bilo je svega...

Po njegovim rečima, teško je definisati žanr koji bend neguje. Nu metal, fuzija metala i hip hopa, fanka...

- Čak ima i treći naziv – agro metal, ali se on ređe koristi. Iako su sve zakazane svirke otkazane zbog korone, i dalje se sastajemo, imamo probe i radimo na trećem albumu – možda nas je korona inspirisala da se uopšte pokrenemo i pokrenemo nešto u nama. Kada kažem „mi“, mislim na članove benda: osim Andreja i mene, koji smo vokali (specifičnost benda), tu je i Dušan Pualić - bubnjar, Uroš Jagodić - bas gitara, i Andrej Ademi - gitara. Trenutno su nam prioritet nove autorske pesme i čekamo zeleno svetlo! Prošlo je pet godina od poslednjeg albuma, i mi smo dodatno sazreli, malo nam se promenio pogled i na muziku i na nas kao bend, zanima me šta će da ispliva iz toga. Optimista sam.

U periodu demo karijere, bend je osvojio nagradu za najbolji tekst na Festivalu „Omladina“, dok su na Zaječarskoj gitarijadi, 2014. osvojili nagradu za najbolji bend sa teritorije Srbije.

- Roditelji su me od starta podržali, iako je u početku, pogotovo za vreme studija, bilo - mani ti tu muziku, studiraj, polaži ispite! Jer u nekim momentima previše mi je oduzimalo vremena, često sam morao da putujem iz Beograda u Suboticu samo zbog proba sa bendom, zbog snimanja, ali kada su krenuli prvi rezultati, zaključno sa pobedom u Zaječaru, bili su ponosni i hvalili se – evo ga moj sin!

I LJUBAV I HOBI - Kada je iz džepa izvadio papirne maramice sa motivima iz „Star Wars“ filmova, shvatili smo da pred sobom imamo strastvenog ljubitelja ove popularne franšize: „Ta strast za ’Zvezdanim ratovima’ počela je već negde u osnovnoj školi i nikada se neće zaustaviti! U tome sam pronašao i neki beg od stvarnosti, eskapizam, pokupio razne mudrosti, inspiraciju za svoju muziku... U međuvremenu postao i kolekcionar. Životna ljubav i hobi! I pre dve godine zvanično smo oformili i zajednicu fanova u Subotici - malu, ali planiramo da je razvijamo“.

Zanimljivo je da se neko ko je u tolikoj meri okrenut umetnosti, nakon završene Ekonomske škole, opredelio za studijski program – terorizam, organizovani kriminal i bezbednost, na Fakultetu političkih nauka.

- Jednostavno, uplivao sam u to i bilo mi je interesantno do te mere da sam odlučio da nastavim specijalizaciju u tom pravcu, završio master. Iako se time ne bavim direktno, naša organizacija bavila se i temom migracija, i migrantske krize (što je bila tema mog master rada), tako da se tu sve prožima. Možda zvuči malo grubo, ali bezbednost je jako široka oblast! I ne bih se mnogo žalio ako me u budućnosti karijera odvede u tom pravcu, a to bi pre svega podrazumevalo neke nevladine organizacije koje se bave bezbednosnim temama.

Pitamo odakle toliko energije, snage i volje u jednom mladom čoveku, da umesto da sedi u kafiću i pije pivo, stalno smišlja nešto novo – za sebe i druge. I, kroz smeh, dobijamo odgovor:

- Sednem ja na pivo, naravno! Moja energija dolazi iz želje da svom gradu bar na neki mali način doprinesem jer jako volim Suboticu i smatram da je nezasluženo zapostavljena i zaostala, a ima ogroman potencijal koji mora da se iskoristi. Kada kažem mora, mislim bukvalno MORA! Mi kao građani ne smemo da dopustimo da odluta u svoju prošlost i ostane tamo. Subotica mora da ide napred! Naravno, mora da neguje kulturno nasleđe i tradicionalne vrednosti, ali i da gura napred...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 3 nedelje
Komentara: 3
Pregleda: 3585
Povezane teme
sugrađani filip budanović
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.