Komentara: 4
Pregleda: 4126

SUgrađani: Emilija Grubanov Martinek - "Prepoznala, radila, dala sve od sebe!"

04.07.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Emilija Grubanov Martinek - "Prepoznala, radila, dala sve od sebe!"
Dilema u vezi sa naslovom teksta. Da li akcenat staviti na učenike, školu, rad, trud, godine provedene u likovnoj radionici, brojne nagrade i priznanja, i istaći njenu rečenicu: „Radujem se svakom uspehu svog učenika“; ili iz priče o životu i događajima koji su se nizali, doći do zaključka do kojeg je i sama došla: „Ništa se ne dešava slučajno“?! I jedno i drugo i treće... Ljubav i posao i privatni život duboko isprepleteni. To je ona. Emilija Grubanov Martinek, prosvetni radnik, učiteljica, osnivač najpoznatije likovne radionice za mlade u gradu, ali i supruga i mama i drug i savetodavac i kritičar i... I naša sugrađanka - na sreću. A lako je moglo da bude drugačije. Da je samo jedna devojka, poreklom iz Jermenovaca, malog mesta u Južnom Banatu, umesto u Subotici, srednju školu upisala u Novom Sadu... Ali, kako ona reče - ništa se ne dešava slučajno.

- Osnovnu školu završila sam u Debeljači jer su moji tamo gradili kuću, pa posle devetog i desetog došla ovde. Srednja pedagoška škola postojala je i u Novom Sadu, a ja sam spontano odabrala Suboticu. A odluku o tome čime ću da se bavim donela sam već u trećem razredu osnovne škole – želim da budem učiteljica! Niko u porodici nije bio prosvetni radnik, čak su hteli da me odgovore od te namere. Otac je radio u milicijskom orkestru u Beogradu i želeo i planirao da i ja jednog dana na neki način budem vezana za muziku i hteo pošto-poto da završim muzičku školu. Krenula sam na harmoniku, plačući išla na časove, završila dva razreda i - odustala. Posle, u srednjoj školi, kad sam već imala (dobar) glas, učila sam i solo pevanje... Ali onda sam ponovila da ništa drugo neću, želim isključivo da budem učiteljica!

PUT MEDALJA IZ INDIJE… - “Prvo sam pisala organizatorima u Indiju (koji su UŽASNO teški), nekoliko puta ponovila mejl dok nisam dobila odgovor. Kad sam dobila spisak nagrađene dece, pitala sam gde se nalaze te medalje. Pošto ni posle nekoliko pokušaja nisam dobila odgovor, kontaktirala sam Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu. Oni nisu imali nikakvu informaciju. Posle sam pisala ambasadoru Srbije u Nju Delhiju. Za divno čudo oni su odmah odgovorili i obećali da će da kontaktiraju organizatora. Vreme je prolazilo i opet ništa… Posle nekoliko meseci pisala sam im opet pa opet - dok jednog dana nije stiglo pismo: stigle medalje i diplome, ali moći će samo diplomatskom poštom da pošalju za Srbiju! Opet su prošli meseci, dok mi konačno nisu javili iz Ministarstva da su nagrade tu! Kada su stigle u Suboticu, zamolila sam gradonačelnika da primi decu i uruči im medalje...“.

Po dolasku u ovaj grad, očarala ju je arhitektura, atmosfera, ljudi sa kojima je uspostavila prve kontakte. Dovoljno je reći - ostala je.

- Tome je svakako doprineo i moj suprug („Imam muža inženjera pred kojim je karijera...“). I to je jedan od razloga zašto volim Suboticu – one najlepše, prve, velike ljubavi – ovde sam doživela. On nije Subotičanin, takođe je iz Južnog Banata, selo do sela – on iz Crepaje, ja iz Debeljače. Znali smo se od ranije, pošto je Debeljača poznata po velikim vašarima, gde su se mladiće i devojke merkali i upoznavali... Posle toga on dolazi u Suboticu, upisuje Višu tehničku školu, a ubrzo dolazim i ja. Malo „Largo“, „MWM“, Palić... tu smo se više zbližili. On dobija posao u Fabrici bicikala „Partizan“, a ja sam bila stipendista osnovne škole u Debeljači i morala se vratiti. Ali ništa se ne dešava slučajno. Čim sam u junu diplomirala, pečat se još nije osušio, ja 1. septembra ulazim u školu! Dok drugi traže posao, ja ga dobijam odmah – prvi razred, 36 učenika! Ne znam kako bih to danas preživela! I tada je bilo jako teško, prve nedelje išla sam kući skoro u suzama, govorila – mama, tata, ja ovo neću moći, ne mogu da popamtim dečija imena, kamoli da izađem sa njima na kraj! Mada su oni bili kao bubice, sedeli... Sa budućim suprugom i dalje sam u kontaktu, viđamo se, ali mesečno jednom pošto je između nas više od 200 kilometara. I posle dve godine, odem kod direktora i kažem da ću isplatiti poslednju godinu stipendije ako treba, ali ja sam toliko zaljubljena da moram da odem u Suboticu! On je u međuvremenu ovde dobio stan i tako počinjemo zajednički život.

Usledilo je venčanje, pa kruna svake ljubavi – deca.

- Imamo dve ćerke. Starija Ramona donekle je krenula maminim stopama, upisala vaspitački smer ovde u Subotici, pa otišla u Novi Sad, gde je trenutno - završava master studije, dala sve ispite, i već stažira u jednom vrtiću. Mala špica Doroteja je prvi razred srednje škole (Medicinska) i volonter je „Crvenog krsta“. I jedna i druga su, dok su bile manje, dolazile kod mene u radionicu da crtaju i slikaju, i jedna i druga su osvajale nagrade u školi i van nje, i Doroteja je prošle godine proglašena za umetnika generacije u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“.

I sama je u ovoj školi skoro punih 20 godina. Da li treća sreća ili nešto drugo, ali, nakon škole u Banatu i tadašnje „Ivo Lola Ribar“ (sada „Sečenji“) u Subotici, „Zmaj“ je bio i ostao njena baza, njen posao i njena ljubav. A krenulo je – teško.

- To je taj period kada dolazim u Suboticu. Sećam se tačno jer mi je bilo jako teško – imali smo stan na Prozivci, preko puta - OŠ „Sonja Marinković“. Čuješ, zvoni za čas, ti puna elana i entuzijazma, a ne možeš na posao! Ni moji roditelji nisu sa oduševljenjem gledali na to što ostavljam stalan posao i odlazim. Govorili su - kada vam se rode deca, ko će da vam izađe u susret; zato smo te školovali da ostaneš bez posla?! Sve je dodatno otežao i ratni period - zakazano venčanje, verenika mobilisali, nemaš čak ni fiksni telefon! Ne znam u koliko škola sam predala molbu sa biografijom i napisala: PRIHVATAM SVE! Bilo koji predmet, neće mi biti teško, hoću da radim! I tačno se sećam večeri kada mi je buduća koleginica pokucala na vrata i rekla da mogu da se javim u školu „Ivo Lola Ribar“, da ću predavati tehničko i biologiju i imati 50 posto norme! Mojoj sreći nije bilo kraja...

LIČNI LETOPIS - „Nedeljom popodne, kada moji spavaju, ja uzimam novine i sečem sve – pravim letopis! U njega ulazi sve što se objavi, svaki dečiji crtež! Počela sam još ’89, i sve spajam, tako će da to biti jedna jako lepa prezentacija. Sve imam - od A do Ž! I svako dete, i školsko i radioničarsko, u mom računaru ima svoj folder, svoju mapu. Svaki rad se skenira pre nego što ode na takmičenje i deca na kraju školske godine dobijaju CD sa snimljenim radovima, tako da roditelji mogu da isprate napredak – odakle smo krenuli i gde stižemo“.

Sledeće godine dobija likovno. I tu počinje istorija...

- Opet kažem - nema slučajnosti! Predavajući likovno od petog do osmog razreda, pomislila sam da sam možda pogrešila što nisam upisala akademiju, ali tada sam želela samo da budem učiteljica, da radim sa decom... Danas je moj posao u školi i moj rad van nje, u radionici, povezan u toj meri da se ne može više razdvojiti! I sa mojim klincima u školi, u istoj meri (ako ne i više) radim kao i u radionici, i njima je jedan od omiljenih predmeta, pored matematike i mađarskog – likovno.

Zahvalna je, sada već pokojnom Zoltanu Sagmajsteru, vlasniku Štamparije „Studio Bravo“, koji joj je svojevremeno, ponudio prostor na spratu štamparije na korišćenje, zauzvrat ne tražeći ništa, osim da radionica nosi naziv - „Studio Bravo“.

- Ja sam već tada počela da šaljem dečije radove na konkurse i Portugaliju smo već jednom obišli... Krenuli smo 2. februara ’91. godine, i ostali pet godina. Kada je štamparija prodata, jedan bračni par čije dete je išlo u radionicu, ponudio mi je garsonjeru gde smo se skrasili godinu i po dana, a onda se udružili sa mojim roditeljima i kupili dvosoban stan na Segedinskom putu, gde smo i sada.

Javna je tajna da se u radionici koja je u međuvremenu promenila ime („EmArt“ – skraćeno od Emilija; art - umetnost), traži mesto više. Tu su i liste čekanja. I mnogi roditelji svakog trenutka željno iščekuju njen poziv.

- Imam nepisano pravilo. Prvo, učenici sa kojima radim u školi, nemaju pravo da dolaze kod mene privatno dok sam im učiteljica. Mi pratimo sve te konkurse koje pratim i u radionici, i onda, kada završe četvrti razred, ako žele da nastave, mogu da se prijave u radionicu i imaju prvenstvo prolaza jer sa njima radim četiri godine, znam kapacitet i znam da mogu da nastavim tamo gde sam stala. A pošto sebe ne smatram nekim velikim vrsnim slikarom, da na osnovu jednog crteža mogu da odlučim da li je dete za radionicu ili nije, ko se javi stavljam ga na listu čekanja pa pozovem kada se ukaže prilika – naravno, ako je ostalo interesovanje i želja, i to isključivo DETETOVA.

UHVATI DAN! - „Ne crtam! Nemam kad! Škola, radionica svake subote, i čoveku ostane samo jedan dan u nedelji. Porodica - barem onda da budemo zajedno. Sada, kad su mi deca malo porasla, volim da čitam. Muž ide na pecanje, a mene to uopšte ne zanima, ne mogu ustati u nedelju u zoru da sedim pored vode ili šetam! A kada ne ide na pecanje, odemo na Palić ili sednemo u kola, odvezemo se do Sombora na jedan dobar riblji paprikaš, ili odemo na Frušku goru na vikend nas dvoje da budemo malo zajedno jer život je suviše kratak i treba iskoristiti svaki trenutak...“.

A polaznici radionice, od predškolaca do srednjoškolaca, njih šezdesetak, definitivno rado provode vreme crtajući, učeći, primenjujući njene savete, družeći se. Iz malog dvosobnog stana, na ulasku u grad, crteži odlaze u svet, i vraćaju se, u vidu nagrada. Sa svih strana.

- Bilo ih je bezbroj i ne mogu izdvojiti onu koja mi je najdraža! Zahvaljujući tome što sam uplovila u ove vode, mogla sam otići na takva mesta gde sigurno, da to ne radim, ne bih bila. U Portugalu, gde se organizovao susret mladih likovnih umetnika, bila sam desetak puta, uvek sa drugom decom, drugom ekipom. Nedelju dana slikanje na ulici - arhitektura grada. Pa likovne kolonije u Srbiji, u Nauparama, na Grzi... Čovek upoznaje neke nove ljude. U Portugalu smo se upoznavali sa ljudima iz Bugarske, Rumunije, Mađarske, ali i Indije, Kine... Steknu se prijateljstva, razmenjuju adrese, konkursi, širimo naš vidokrug.

I sama je dobitnica brojnih priznanja, od kojih je poslednja (i najveća) Svetosavska nagrada (za koju ju je kandidovao kolektiv škole), a odmah za njom i „Dr Đorđe Natošević“ (za inovacije u nastavi). I Republika i Pokrajina prepoznale su i nagradile njen trud i postignuće.

- Čovek je ponosan na svako priznaje. Prvo, ja se radujem svakom uspehu mog učenika. To doživljavam i kao svoj uspeh. I mnogi roditelji kažu - da vas nema, moje dete to ne bi postiglo, vi ste vetar u leđa, vi ste prepoznali, vi ste radili sa detetom, vi ste dali sve od sebe! A daće i oni – zato je tu i citat koji ponavljam učenicima: „Ne idite tamo gde vas put vodi, idite tamo gde nema puta i ostavite svoj trag” (Ralf Voldo Emerson).

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 6 meseci i 2 nedelje
Komentara: 4
Pregleda: 4126
Povezane teme
EmArt sugrađani emilija martinek grubanov
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.