Komentara: 11
Pregleda: 4337

SUgrađani: Dragan Vujković - "Ja nisam znao prljavo udariti!"

18.07.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Dragan Vujković - "Ja nisam znao prljavo udariti!"
Usred Amerike pobedio je američkog reprezentativca i dobio aplauze za to! Odigrao na stotine mečeva, osvajao medalje, one najsjajnije, i što je najvažnije, uspeo da sačuva zdravlje – psihičko i fizičko. Uvek elegantan. Rođeni Subotičanin, obišao svet, a veliki jugonostalgičar. Bio i ostao. Čovek koji je u boksu postigao gotovo sve što je mogao. Jedino žal za olimpijskom medaljom ostaje... Ne krije to Dragan Vujković Gaga, dok reč po reč, odmereno i precizno, sumira rezultate jedne blistave mladosti, karijere... - života.

- Olimpijada u Montrealu, 1976. Jedan od onih sudija istočnjaka zbog kojih sam i na prvenstvu Evrope nepravedno gubio neke mečeve, sedi za sudijskim stolom. Pobedio sam Engleza, koji je bio jedan od favorita, i dolazim za medalju protiv Kubanca Martineza, koji me je pobedio, ali nezasluženo! Posle toga su neke sudije bile diskvalifikovane, ali ja od tog nemam ništa. Imam puno vrednih medalja, ali oni su mi uzeli tu najdražu! Tada smo svi mi, sportisti (naši rukometaši, košarkaši, devojke...) išli jedni drugima na mečeve i sećam se da su posle tog meča govorili – neka, Dragane, ti si za nas i publiku pobedio! Ali žal ostaje...

Ipak, iako mu je olimpijsko odličje promaklo, mnoga druga – nisu. I to je ono što se pamti. Prvak Jugoslavije, Balkana i Mediterana, viceprvak sveta...

- I što je najvažnije, većinu medalja sam potvrdio – osvojio, i posle četiri godine opet! Neko ode na šampionat i osvoji medalju, a odmah posle izgubi. Mi smo svi bili dobro pripremljeni, ali psihička koncentracija je veoma važna. Nije samo bitno otići i pobediti. Treba POBEĐIVATI! Jer u toku jedne nedelje imaš pet mečeva, od eliminacija do četvrfinala, polufinala, finala. Znači, moraš imati snage, kondicije, koncentracije da pobediš, ali i da sačekaš drugi dan da bi opet pobedio! Da se ne povrediš, da ne izbaciš sve iz sebe, da ostaneš skoncentrisan do kraja. A to je individualno. Zato i ne mogu svi da opstanu, a ja sam opstao 11 godina u vrhunskom boksu (u ovom omladinskom i ne računam).

ČUVAO OVCE PA KUPOVAO SANDALE - „Uvek sam se trudio da se lepo oblačim. Već sa osam godina radio sam na velikom imanju svog strica na Bikovu. I onda svaki petak – idemo na vašar! I dobio nove pantalone, košuljicu... sa najstarijim stricem - ista stvar. Čuvao sam mu ovce sa sestrom, koja, iako je malo starija od mene, to nije znala ili nije volela, pa sam ja obavljao te muške poslove, a za vikend stric me vodio po okolini na vašare, u Sombor, recimo, i tamo se kupe neke sandale, patike... I to je postala navika iz mladih dana. I jako sam čuvao garderobu - ja i sada, i po deset godina mogu da nosim istu stvar. Kvalitetnu. Bio sam kao maneken, odlazio u Rijeku, gde mi je brat igrao fudbal, kupovao vrhunska odela...

Jedan od mečeva koji se ne zaboravlja, jeste onaj iz 1978, kada su se na svetskom prvenstvu u Beogradu, u finalu našli čuveni Teofilo Stivenson sa Kube, i naš – Gaga.

- Pre njega sam pobedio pola sveta i mi se sastajemo u finalu, gde sam ja imao veliku povredu na oku – pukla mi je arkada (to se desilo u polufinalnom meču sa nekim Nemcem - prvak Evrope, opasan bokser!) i to me je dosta omelo. Možda bih ja... Jer bio sam izuzetno brz, brži od Stivensona, taktičar. Posle mi je njegov trener otkrio da je imao malu tremu – on je mogao da udari jako i precizno, ali kao statua stoji, pa mu neko ko se stalno pomera nije odgovarao. To je bio njegov mali strah kako će sa mnom... A bio od mene teži 25 kg (tada je teška kategorija bila od 81 pa nagore). Prekinuo sam meč jer sam znao da imam puknutu arkadu koja je počela pljuvati sukrvicu, a očni živac je tu. Odboksovao sam prvu rundu (dobio!) i u kada sam u drugoj osetio te tegobe, prekinuo meč da ne bih nastradao kao što su nastradali neki, da izgube oko itd. Jer ništa nije vredno zdravlja jednog čoveka, naročito kada je povreda takva da su posledice nenadoknadive.

Ipak, imao je sreću (ali i veštine, znanja i inteligencije) da u celokupnoj karijeri, od 16. do 33. godine, i ukupno 540 mečeva, ne „zaradi“ ni jednu opasniju povredu.

- Imao sam prelom navikularne kosti i neke manje prelome, ali imao i vrhunske lekare pored sebe! I kada sam putovao na duža putovanja (Amerika, Kuba, Kanada...) uvek sam sedeo pored lekara i slušao kako koja povreda može da se sanira. I kada sam imao povrede, tražio sam lekarsku pomoć, ali i sam sebi pomagao! Recimo, kada završim meč, gde dobijamo udarce, odmah sam trčao do kupatila i po pet, deset minuta umivao se hladnom vodom, da svi ti hematomi splasnu. Posle devet minuta eksplozije u ringu, to sam sanirao odmah. Da se skoncentrišem i da dođem do daha i do sebe.

DOBAR DAN, GAGA! - „Sedamdesetih godina ja stvarno nisam mogao proći ulicom, a da me ne zaustave! Takav sam čovek, nema veze da li je smećar ili gospodin - direktor, predsednik, ja sam sve ljude voleo. I pozdravljaju me i dan danas. Korona je pa se ne rukujem sa svima, ali sa svakim pozdravim i ljudi vole da me vide“.

Udarce je dobijao i zadavao, ali uvek u duhu fer-pleja.

- Ja nisam znao prljavo udariti! Imao sam taj sportski bezobrazluk, to moraš imati, bez toga ne možeš da budeš vrhunski sportista, ali nisam znao da na kvaran način povredim ili udarim protivnika. Prljavo se ponašati - nisam učen tako. Od četiri meča usred Amerike, na međudržavnom susretu, tri sam pobedio, i živa je istina da je publika reagovala tako kako je reagovala. Svi naši su se čudili, a doktor Petrović, jedan vrhunski stručnjak, kaže mi da je prvi put doživeo da se u Americi takmičiš i boriš protiv američkog borca i da ustane oko 20.000 ljudi i aplaudiraju - protivniku! Za takvu borbu. Ta plemenita veština izvirala je iz mene. U boksu nije sve samo da mlataraš, udaraš, nego i da se blago skloniš, da izdržiš tu odbranu i posle toga da poentiraš. To je ta veština koju publika voli...

A to koliko su važni elementi odbrane, naučio je na samom početku, od svojih trenera, ljudi o kojima govori sa velikim poštovanjem. I divljenjem.

- Školu baš nisam voleo, ponavljao sam sedmi razred, i vrlo rano prelazim u te sportske vode. Braća su profesionalno trenirala fudbal, pa i ja pokušao i dopalo mi se. Kada su me videli kako igram, kako šprintam, trener Grgica Čović odmah me je doveo, registrovao i ja sam počeo da igram i zvanične utakmice... U to vreme na Muškom štrandu na Paliću leti sam čuvao odeću i stvari starijih Kerčana, ljudi iz mog kraja. Ker je bio jedan kvart, mala zajednica, morao si poštovati starije, ni jedno dete nije moglo proći, da ne pozdravi! Ja im čuvam odeću, malo odem da se kupam, a oni mi daju kaparicu. I to je polazna tačka prema sportu koji sam posle zavoleo jer da nisam bio tamo, ne bih upoznao Antala Torontalija, boksera poznatog u bivšoj Jugoslaviji, koji me je video kako skačem i pitao da li bih želeo da odem na bokserski trening. Već sam trenirao fudbal, ali prihvatio i počeo da treniram boks. Sve me je privuklo – i to što sam dolazio sa Palića sa njim motorom (java)! Imao sam 15 godina i odlične fizičke predispozicije za boks. Zapazio me je Pišta Engelbert, veliki stručnjak čiji se stil preneo u celoj Jugoslaviji, ta ruska škola. Bio je pedagog, pametan čovek, kulturan i sve što može jedan trener biti, on je bio! Posle nekolio treninga priključio me je seniorima, da treniram sa njima. Sala u „Jadranu“ bila je velika, imala puno sprava, ring, velika ogledala, i tu je slobodno moglo da trenira nas 22, 23. Prvo i najvažnije što me je taj čovek naučio, jesu elementi odbrane – jedna od najvažnijih stvari u boksu! Jer svako zna da napadne... Ja sam to prihvatio i sa 16 godina postajem juniorski prvak Jugoslavije.

SESTRA I MUŠKA ČETA - „Roditelji su mi bili radnici, tata varilac u „Bratstvu“, mama kuvarica u „29. novembru“. Tata je u svoje vreme bio atletičar, ali došao je taj rat ’41... Radio je dva posla, i to debelo – čim dođe kući, malo ruča pa vinograd pod peštanskom prugom... Sestra je morala biti kod kuće da pomogne majci, a nas trojica, to se zna, muška četa - po polju, ili na sportskim igrama. Imam ćerku koja ima ćerku Milicu koja će sigurno biti neki sportista! Zdravo dete, uči engleski, bavi se ritmičkom gimnastikom, sada kreće na pravu. Imam sina koji studira u Beogradu, na Rudarsko-geološkom fakultetu. Bio je plivač pa vaterpolista, rođen sa reakcijom, brzinom. Sada trenira boks, međutim, vidim da nema baš veliki potencijal za takmičarski, a ja nisam bolesno ambiciozan roditelj da ga teram kamdžijom! Često trenira sa mnom u našoj Jugi... Sada sam u drugom braku, žena mi je iz Beograda, i ovde smo i tamo“.

Napreduje strahovito i posvećuje se isključivo - boksu.

- Ima tu i angedota. Grgica Čović, divan čovek, kaže mi posle jedne fudbalske utakmice, da su mi iz publike vikali - magare, vole! Bio sam levi bek i igrao tako kako su mi naredili – da ne može niko da prođe, a išao malo čvršće na igrače pa su me neki navijači vređali i tu je došlo do okršaja. I trener kaže da je bolje da se opredelim za boks zato što će me i dalje vređati... I tako napuštam fudbal.

Nakon godina provedenih u vrhunskom sportu, odlazi u Bundesligu, u Nemačku, da „malo zaradim para“. Ako se računa period života proveden u Beogradu (gde je trenirao), Banjaluci (gde je boksovao, ali i nakon završene zanatske škole u Subotici, za potrebe posla stekao diplomu ugostitelja), Mađarskoj (gde je radio) bio je to jedan od nekoliko dužih boravaka van rodnog grada. Danas živi na relaciji Subotica – Beograd.

- Po povratku u Suboticu, 80-te godine, otvorio sam lokal po imenu „Gaga“, prekoputa Politehničke škole – bivši magacinski prostor koji sam civilizovao od poda do plafona! Prvo je bio mlečni restoran, pa kafe-picerija i na kraju sportsko-rekreativni centar. Došlo je do pometnje između Opštine i mene, prostor mi je oduzet i danas izgleda kao ruglo, dođe mi da uzmem radnike i umolujem da se sredi taj ćošak! Radio sam i samostalno, imao firmu, trgovao...

Radni staž tekao mu je još od preduzeća „Bačka produkt“ gde je vodio rekreativnu sekciju, i ubrzo dostiže 40 godina, odlazi u penziju i dobija nacionalno priznanje, nadoknadu za sportske uspehe. Iako je (zvanično) u penziji, ne ponaša se kao penzioner.

- Aktivan sam u Bokserskom savezu Srbije pa sam često u Beogradu, ali kada sam tu, odem u Mini Jugoslaviju Blaška Gabrića, koju malo održavam i tamo treniram. Imam 68 godina i rekao sam mojima u državnoj reprezentaciji - biće dobro ako odradite moj trening u ovoj dobi! Od vežbe istezanja, gimnastike, zagrevanja, i onda idemo boks! Džakovi, sparinzi, najmanje sat i po vremena rada, ali kakav tempo – nema sednem pa pijem vodu pa ću posle da vidimo šta ću. Ne! Kod nas ide minut odmora pa rad! To je škola i to je jedan veliki pedagoški rad. Pišta me je naučio – ako hoćeš da budeš sportista - savezni, vrhunski, i da opstaneš, traješ, samo tako moraš da radiš!

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 2 nedelje i 2 dana
Komentara: 11
Pregleda: 4337
Povezane teme
boks bokserski klub spartak sugrađani dragan vujković
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.