Komentara: 8
Pregleda: 4309

SUgrađani: Damir Vujković - "Da me pitaju u kom vremenu bi živeo, rekao bih - samo u ovom!"

06.06.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Damir Vujković - "Da me pitaju u kom vremenu bi živeo, rekao bih - samo u ovom!"
Kada kolega za kolegu, iskreno i bez sujete, prozbori samo reči hvale, znamo da te reči imaju težinu. Sunčan dan, centar grada i dva fotografa. I dok Damir Vujković jednom laiku (potpisniku ovih redova) stručno objašnjava koji su uslovi (u igri sunca i oblaka, svetlosti i senke), najbolji za nastanak fotografije, drugi – Dejan Malagurski dodaje: „Damir je godinama radio, nije odustajao, sve vreme se držao fotografije, nije svaštario. Bio i ostao fotograf i samo fotograf! I ta istrajnost i trud se isplati“. I da mu sunce ne ide direktno u lice, možda bismo i videli kako je naš sagovornik u trenutku pocrveneo. „Dragocene reči, hvala ti, Dejane“ – reći će.
Zvuči kao kliše, ali baš je tako – da će biti fotograf znao je još od malih nogu. Kada je sa roditeljima išao na letovanje, uvek je imao foto-aparat u ruci i uvek ispucao svih 36 snimaka!

- Nije sve i uspelo, ali okej, imali smo neku uspomenu... Upisao sam i srednju školu za fotografa (danas Politehnička, tada Građevinska) i tu se rodila prava ljubav prema fotografiji. Imao sam prilike da se bavim stvarima koje su sada nedostupne: slikati na film, seći ga, razviti, raditi u mračnoj komori... Pa te pošalju na teren, sa šest kockica filma da fotografišeš - odbojkašku utakmicu sa dve ekipe, kapitenom i akcijom! A ti imaš šest snimaka! Ali to je bilo odrastanje u smislu da sam odmah bačen u vatru. I dobro sam se snašao...

Praksu je obavljao u Nedeljniku „Dani“, upoznavajući se sa dokumentarnom, novinskom fotografijom koju će zaloveti.

- Volim da ispričam priču kroz kadar! Danas je to mnogo lakše, tehnologija je napredovala, ali onda nije bilo tako. Sećam se, poslali su me da fotografišem rvanje. A ja mladi gušter, dve-tri kocke na raspolaganju. Otišao, napravio nekoliko snimaka, a ono sve – zadnjice! I objavili su, uz komentar - kako je naš fotorepoter video rvanje – pozicija otpozadi! Ipak je to rvanje... Pa restrikcije. Novine treba da odu u štampu, a nestalo je struje! Projektovao sam bukvalno uz pomoć baterijske lampe! Voleo bih da i danas imamo prilike sami razvijamo fotografije. Ali brzina života i trendovi ne dozvoljavaju.

NE ODGOVARAM ZA VAŠU GLAD... - „Nakon prve izložbe, razmišljam o temi za sledeću koja će se sigurno desiti, a to bi mogla biti – hrana. U poslednje vreme upravo sam to fotografisao i neverovatno koliko je kreativno i zanimljivo. Imam sreću da radim sa ljudima koji vole to što rade. Kada ti dođe šef kuhinje Miroslav Poljaković i namesti tanjir, prethodno pažljivo planirajući šta će staviti u njega, ispunivši neku svoju viziju... Mi zajedno radimo na tom konceptu, komuniciramo. Nije mi samo bačeno u smislu - evo ti, uradi!“.

Nakon završene srednje škole upisuje ekonomiju, ali brzo odustaje. Zapošljava se i godinama radi kao komercijalista, na terenu, ne zapostavljajući fotografiju. U njemu tinja i misao o odlasku u inostranstvo. U Engleskoj provodi osam meseci.

- U tom momentu moj kum i dobar prijatelj već su bili tamo i pomogli mi da se snađem. Zaposlio sam se, radio noćnu smenu u magacinu automobilskih stakala. Danju bio slobodan, vikendom koristio priliku da putujem, proputovao sam Englesku vozom! Imao sam fenomenalna iskustva i za kratak period sklopio priču da mogu da dovedem porodicu. Odluci da se vratim presudilo je to što nisam odavde morao da pobegnem, nisam išao trbuhom za kruhom, nego otišao rekreativno, da vidim da li to pije vodu ili ne. I pije definitivno, ali kada staviš na papir - uvek ide priča da idemo zbog deteta zato što će njemu tamo biti bolje. Možda, ali trenutno je mom detetu ovde super! Baba, tetke, sestre... Smeje se svaki dan!

SVI SMO MI FOTOGRAFI! - „Fotografija danas ima veću ulogu nego ikad! Svi smo mi fotografi! Pogotovo u današnje vreme kada svako sa sobom u telefonu ima foto-aparat. U čemu je razlika? Možda se ja više potrudim...“ (smeh).

Od tog trenutka posvetiće se samo fotografiji. Taj posao nedavno je i ozvaničio, otvaranjem firme („Foto-estetika“).

- Danas sam sastavni deo priče vezane za ugostiteljstvo. Godinama sarađujem sa „Bosom“, „Starom picerijom“, Vinarijom „Zvonko Bogdan“... To kreativna i lepa priča vremenom se proširila i na neke druge segmente, tako da sam imao čast da me zovu i u Novi Sad, Beograd, da odradim neke poslove. Sarađujem i sa „Infostudom“, sa Turističkom organizaciom grada („Visit Subotica“)..., ali podjednako mi je bitno i kada fotografišem dečiji rođendan! Odlučio sam da ću se baviti fotografijom kada sam shvatio da imam priliku da radim ono što volim! To su lepe stvari, fotografišeš vesele, nasmejane ljude, praviš uspomenu nekog njihovog važnog trenutka. Sve popularnija je i potret fotografija, potrebna onima koji se profesionalno bave svojim poslom, a koristi se u sklopu prezentacije na društvenim mrežama, u mejlovima. Generalno, u komunikaciji danas fotografija igra bitnu ulogu. Veb fotografija je u ekspanziji i biće još više. Danas, ako nisi na vebu, kao da ne postojiš!

SAMO PORODICA I - SVE JE NA MESTU! - „Supruga je Subotičanka, u braku smo deset godina. Imamo osmogodišnju ćerku Saru. Ne bih mogao ništa da postignem da nemam podršku porodice - od odlaska u Englesku do moje slobode u smislu da odem na neki koncert... Mi radimo i vikendom kada se drugi odmaraju – porodica sedi kod kuće, a ti nisi sa njima! Mi to lepo balansiramo. Velika su mi podrška i nema šanse da bih mogao sve ovo da kod kuće nije tako kako jeste. I dok sam boravio u Engleskoj, video sam mogućnost da i tamo funkcionišemo. Bilo gde da sam sa njima, nama će biti dobro! Mogu biti na planini, na salašu, u najvećem gradu, ako smo zajedno, sve je na mestu!“.

Moderno vreme donelo je nove zahteve. Ali i olakšice.

- Fotografija je toliko postala dostupna. Živimo u fenomenalnom periodu što se tehnoloških stvari tiče! I da me pitaju u kom vremenu bi živeo, živeo bih samo u ovom! Prvo zbog porodice koju imam, a drugo, tehnologija je toliko napredovala i toliko olakšava neke stvari. Možda su se zakomplikovale neke druge – postrpodukcija, obrada... Moramo ispratiti trendove da bi sve bilo kako treba.

A osim što prati trendove, fotograf mora da poseduje - znanje.

- Kroz ceo moj život, kroz moju priču koja se tiče fotografije, Atila Kovač je sa mnom! Bio mi je profesor u srednjoj školi i mentor na praksi. Sa njim sam prolazio kroz svoje uspehe i neuspehe i on je šmekerski rešavao kada nešto pogrešim. Njemu dugujem mnogo i on je najviše zaslužan za moj trenutni kvalitet fotografije. Jer fotografija se može naučiti. Okej, treba da voliš neke stvari i da vidiš nešto drugačije, ali generalno fotografija se lepo može naučiti i ne predstavlja nešto od boga dano – biti fotograf. Ja sam samo video da se dobro snalazim u tome, da mi to pričinjava svakodnevno zadovoljstvo.

U VODI I NA LEDU - „Hvala bogu što sam se bavio sportom! Tom periodu odrastanja, srednje škole, druženja, izlazaka u grad i dolaženja kasno noću, protivteža bio je sport. Fenomenalno je što su i hokej i vaterpolo kolektivni sportovi zato što naučiš da nisi jedini, naučiš da dodaš loptu, da primiš udarac, da daš gol, ili ne daš, da pogrešiš... Naučiš da se snalaziš u društvu. I mnogo lakše mi je bilo odrastanje zato što sam bio sportista...“.

Da, kako kaže, živi fotografiju, pokazao je i za vreme korone koja je definitivno uticala i na njegov posao, ali – nije se predao.

- Jedna vrata su se zatvorila, druga se otvorila. U mom slučaju – reklamna fotografija. Za potrebe reklame pre dva meseca imao sam priliku da fotografišem i glumca Žiku Todorovića. Proveo sam sa njim ceo dan, vozili smo se autom, pričali... Zamisli, sediš sa takvim čovekom i pričaš o - jedrenju na dasci! Vozio sam najsporije u životu da bi što duže trajalo! Pa koncert Masima Savića na Letnjoj pozornici - proveli smo u bekstejdžu nekih sat vremena u neizvesnosti – biće kiše, neće biti. I onda sam video kako čovek funkcioniše, kakav je profesionalac, koliko hoće da uradi po svaku cenu... On mi se za fotografije javno zahvalio na Instagramu. A prvi koji me je „zagolicao“, bio je glumac Petar Strugar - posle predstave poslao sam mu jednu crno-belu fotku, gde je reflekor direktno iznad njega, gde su senke na licu drugačije, gde je on u nekoj komunikaciji sa publikom, bukvalno uhvaćen momenat. I on je stavlja na svoju stranicu... Biti u dodiru sa takvim ljudima – prava je privilegija.

Lokalpatriota, Subotičanin poreklom (pokojni otac Mirko profesionalni sportista, trener, hokejaš vaterpolista, rukometaš) ne krije koliko voli svoj grad. U jednom momentu priča mađarski, u drugom srpski. Voli da ode u Beograd, u Novi Sad. Navikne se na brzinu, ali Suboticu ne bi menjalo. Kao ni porodičnu vikendicu na Kelebiji, oazu u kojoj mu čak ni košenje trave ne pada teško. Tamo „beži“, a kada se vraća u urbanu sredinu, tu je „Bos“, ponedeljak jutro, i kafa koju ne mora ni da poručuje. Konobar zna...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 2 nedelje i 2 dana
Komentara: 8
Pregleda: 4309
Povezane teme
sugrađani damir vujković
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 5 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.