SUgrađani: Branko Rudić - "Ne treba mi zahvalnica, samo pozitivna reč!"

Radni dan, dva sata popodne. Ispred bolničke ambulante (koju dele plastična i dečja hirurgija, i neurohirurgija) jenjava gužva, sestrice užurbano sređuju papire, a doktor koji je upravo pregledao tridesetak pacijenata (često i više od četrdeset) i završio smenu, na kraju prima i nas, novinare. Njegovo lice ne odaje umor, sagovornik je elokventan, priča teče kao voda, tu je i osmeh - možda njegov zaštitni znak - slažu se oni koji (dobro) poznaju dr Branka Rudića, specijalistu plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije, jednog od najtraženijih plastičnih hirurga na ovim prostorima, a opet (samo) našeg Subotičanina, sugrađanina. I to onog koji se više ne nosi mišlju da, uprkos pozivima, ode odavde: “Nije da ne bih mogao, nego jednostavno ne mogu sebe da zamislim... Nije sve u materijalnom, tu imam neki svoj krug, mikrokosmos, a život je kratak – treba (ga) živeti punim plućima“ – zaključiće. Filozofski pristup – više nego dovoljno za početak...

OD BAKE – DEVOJKA! „Operacija grudi do skoro je bila 3.000 evra, sada je 3.500 – poskupeli su implanti, iznajmljivanje sale... Ovom operacijom dama dobije na samopouzdanju, dobije svoju ženstvenost. Mnoge žene kažu da ih sada muž drugačije gleda, prilazi, ta celokupna priča... Ali moja omiljena operacija jeste operacija kapaka. To je bukvalno neverovatno – oči su ogledalo duše, a ova intervencija otvori pogled, toliko divnog učini osobi, ne možete da verujete! Dame tužnog, umornog pogleda... samo kada vidite lice pre i posle! Ne možete da verujete kako od „bake“ postane devojka! Operacija gornjih kapaka je 700 evra, donjih (ili podočnjaka) 900. Odmah krene šminkanje, „ludilo“,  život se promeni. Neverovatno!“.

- Zadovoljan sam, profesionalno ostvaren - mislim da sam puno postigao za nekog ko potiče iz obične radničke porodice: mama trgovac, otac mesar. Iškolovali su me, hvala im. Taj „klik“ da ću jednog dana biti lekar, desio se u trenutku kada je moja baka preminula. Dobrom đaku, tada učeniku sedmog razreda, bilo je nejasno - kako sad, odjednom, nje nema?! I rekao sam (sebi) da ću biti (bolji) doktor od onih koji nisu pomogli mojoj baki... Negde pred kraj studija (Medicinski fakultet u Novom Sadu) hteo sam da budem neonatolog. Ali život piše romane. Kažu - ako hoćeš da nasmeješ Boga, iznesi mu planove! Moj je bio neonatologija, ali na to mesto došla je jedna divna dama, doktorica Libman, a meni se, u subotičkoj Bolnici, nakon što je  doktorica Ivošević Stegić otišla u privatnu praksu, otvorio put ka specijalizaciji plastične hirugije. Ta oblast ispunila je sva moja očekivanja, pronašao sam se u njoj.

Prva radna iskustva stiče u službi Hitne pomoći Doma zdravlja Subotica. Punih šest godina radio je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu (VMA), gde je specijalizirao, usavršavajući se uz vodeće plastične hirurge. U subotičkoj Bolnici kao specijalista radi od 2015. godine – činjenica da se intervju poklapa sa jubilarnom, desetom, godina, slučajna je, ali povod - nije.

- Da bi dostigao neki vrh u medicini, treba da se rodiš, na primer, u Americi, da se (samo) baviš naukom. To nije moj cilj, ali jeste – osmeh na licu mojih pacijenata! To mi je najvažnije, da oni zadovoljni izađu, da mi se jave kada ih sretnem. Ne treba mi zahvalnica, jednostavno - pozitivna reč, da ne okreću glavu od mene. Moja nagrada su moji pacijenti, njihov osmeh. To je najvažnije.

SVAKI DOKTOR IMA SVOG PACIJENTA - “Ako mene pitate, ja s vremena na vreme uradim botoks, ali u budućnosti ću sigurno imati operaciju kapaka, to je pitanje trenutka. Operisaće me kolega u Beogradu jer moje mišljenje je da samo plastični hirurzi mogu da izvode ovakve operacije. Nažalost, u današnje vreme svako to već radi – završite kurs, i onda, kada krenete u grad i vidite one žene na šta liče - sramota vas je plastične hirurgije! Jer time se bave ljudi koji nikada nisu zasekli - ne znaju šta je koža, šta je tkivo, i onda napune jagodice i žena izgleda kao hrčak! To je činjenica, nemam problem da pričam o tome. Sa dužnim poštovanjem i prema kozmetičarkama, ali ona ne zna šta je krvni sud, šta je nerv, nije to samo ubosti! To se vrati kao bumerang. Meni oni nisu konkurencija, svaki pacijent ima svog doktora i svaki doktor ima svog pacijenta. Jer ako ste vi odlučili da dođete kod mene, bez obzira na to šta god vam neko priča o meni, vi ćete doći kod mene...“.

Ali (veliko) priznanje jeste i članstvo u ISAPS-u, Međunarodnom udruženju estetskih plastičnih hirurga, koje okuplja svetski poznate plastične hirurge, kao i članstvo u SRBSAPS-u, Udruženju estetskih plastičnih hirurga Srbije. Ali znanja – nikad dosta. Pogotovo u ovoj oblasti.

- Kada bih imao više mogućnosti, stalno bih išao na neka usavršavanja! Konkretno, u maju mesecu u Istambulu održava se trodnevni kongres koji okuplja najbolje hirurge iz Amerike, Brazila, Turske... koji se „takmiče“,  odnosno svako uradi operaciju i iznese svoje mišljenje. Ti gledaš, organizuju se zajedničke večere, imaš pravo da im postaviš pitanja...  I što je zanimljivo, svi ti vrhunski doktori na kongresima ne glume nedodirljivog - ja ga mogu pitati, on će stati, popričati. Oduševljen je što vi njega nešto pitate! Sve će objasniti. Oni imaju cilj da prenesu svoje znanje. Ali samo kotizacija je 5.000 evra, plus sve ostalo. Potrebno je puno žrtvovanja za lično usavršavanje. Volim da odem na te kongrese, ali za nas iz Srbije ta vrsta edukacije je veliki izdatak jer je sami plaćamo – maksimum koji možemo dobiti jesu slobodni dani (određen broj), dok, na primer na Zapadu, kada doktori izraze želju da odu, teraju ih! (smeh).

Ipak, ističe da uživa u svom poslu. Kao ekstrovertna ličnost otkriće da sa kolegama ima više nego dobru saradnju. I pohvaliti ih: „Pogledajte koliko se žrtvuju naše sestrice!“ – naglasiće ukazujući na specifičnost ambulante u kojoj se trenutno nalazimo: „Doktori se menjaju, one ostaju. Koliko je to pacijenata...“. Ljubav prema poslu kojim se bavi izbija iz svake reči.

- Volim da operišem, ja sam hirurg, pre svega plastičan hirurg. A plastična hirurgija je hirurška grana sa širokim (najširim) dijapazonom rada. Tu su nažalost i nepokretni pacijenti, pacijenti sa opekotinama, smrzotinama, sa tumorom (na primer rekonstrukcija dojke - zamislite kako je dami kojoj posle tumora odsečete dojku – to je veliki gubitak...); ceo dijapazon operacije šake, defekti koji nastaju kao posledica povrede, hirurških zahvata, bilo čega. Sve to pripada plastičnoj hirurgiji (koja je krenula kao ratna hirurgija, kada je bilo puno defekata i rana koje su nastajale u borbama). U sklopu svoje specijalizacije radio sam i mikrohirurgiju - to zahteva toliko rada, truda...

MENJAĆE NAM „REZERVNE DELOVE“ - „Ne znam gde je kraj plastičnoj hirurgiji, isto kao što ne znam ni gde je i šta je konačan cilj celoga društva. Verovatno te neke matične ćelije koje će posredstvom 3D štampača dati nove organe pa će nam ih menjati kao rezervne delove na automobilima! Tehnologija stalno napreduje, tehnika manje-više. Mi i danas operišemo grudi kao što su ih operisali pre nas kada je to počelo, s tim da je pre bilo da implant stavljate ispod mišića, sada ispod žlezde. Ali sada ako uzmete implant, stiskate ga, zavrćete, ništa mu ne može biti, jedino šta mu može naštetiti jeste da uzmete oštar predmet i da ga ubodete. Ali i onda će samo u formi mehurića (poput plika) izaći malo taj njegov „šel“ (omotač koji ne dozvoljava alergijske reakcije, koji štiti od svega), što organizam ograniči i to dalje funkcioniše...“. 

Ipak, kada se danas pomene plastična hirugija, većina će odmah pomisliti na sve popularnije operacije grudi, kapaka, usana, nosa..., tretmane botoksom, hijaluronom, laserske tehnike. Taj deo posla naš sagovornik obavlja privatno (u Poliklinici „Medic“ u Subotici, i u jednoj beogradskoj klinici).

- Tačno je da su većinski pacijenti žene, ali sve je više i muškaraca - prate trendove, polako počinju sa botoksima, osmele se pa krenu i kapci... I što je interesantno, ti muškarci najčešće dolaze sa svojim ženama! Muž i žena zajedno urade botoks i to je to. Kada pričamo o damama, polazim od toga da je svaka žena lepa i moj je cilj samo da učinim da izgleda negovano, održavano, da se vidi da vodi računa o sebi, tu njenu lepotu da održimo što je duže moguće. Sve je već koncipirano i formirano, a naša je suština samo da održimo da to duže funkcioniše i da lepo izgleda - da bude onako kako želimo. Ključ je umerenost, samo biti umeren! Ne možete da verujete koliko lepo može da izgleda kada neka dama umereno uradi, na primer usne. Normalno je da sa godinama te usne izgube na svom volumenu, pa ako se malo doda, to tako lepo izgleda, ali ništa da se ne menja - u skladu sa anatomskim proporcijama, kako je priroda obeležila. A ne kao u slučaju kada dođe devojka i kaže – doktore, uradite mi samo gornju usnu! Zar da izgleda kao patka?! Neću to da radim. Mnoge odbijem iz tog razloga, ili pokušam da im objasnim zašto ne može tako... To je deo posla koji najmanje volim. Jedna neverovatna priča - devojka, 25 godina, dolazi kod mene i kaže – doktore, hoću da uradim usne! Stavljam lokalni anestetik, kad pogledam, vidim - ona ima kvarne zube! I jedinicu do pola okrnjenu! Kažem – vidite, veće usne stvarno neće puno značiti, molim vas, otiđite kod stomatologa, hajde to prvo da uradimo, da krenemo od osnove. A ona pita - pa što nećete da uradite! Ne može da percepira da ne možemo da radimo usne, a da imamo jedan drugi problem koji nije estetski, nego zdravstveni! Jer uzalud ako tebi neko gleda u te usne koje kad otvoriš (a moraš pre ili kasnije) - unutra - karijes!

DA LI JE I BRED PIT... - „Jeste, i Bred Pit je radio fejs liftinig i to mu radio vrhunski njujorški doktor Andreu Đakono (Andrew Jacono), najbolji u svetu u toj oblasti. Kod njega operacija fejs lifting košta 240.000 dolara – šta je to za Breda Pita? (smeh). Ako me pitate za glumice, Nikol Kidman, Demi Mur... svi koji su javne ličnosti, na televiziji, svi nešto rade. A kada jednom nešto uradite, stalno želite više! Naviknete se pa vam svaka borica smeta. Problem je što vi znate koliko, na primer Nikol Kidman ima godina pa ste svesni toga da je nemoguće da nema nijednu boru na licu. Ali kada biste je sreli na ulici, a da ne znate ko je, taj hirurg je to tako uradio da ćete pomisliti – vidi ova „namontirana“ gospođa, dobro izgleda, vodi računa o sebi...“. 

Da li pod dejstvom medija ili čega već, zaključuje naš sagovornik, ljudi sve više žele da i oni budu deo „toga“, da imaju na sebi neki deo, pečat plastične hirurgije, tog estetskog dodatka.

- Dolaze ljudi sa različitim namerama i ciljem. U današnje vreme suština nije bitna – bitna je (samo) forma. Ranije je bilo važno da si dobar čovek, pošten, da se trudiš, a danas - kako si upakovan! Kao reklame. Za neke su te usne statusni simboli – neko će videti da je ona imala 200 ili 500 ili 1000 evra da ih stavi, i društvo će je drugačije gledati! Kod nas je statusni simbol i telefon koji držite na stolu – imati „ajfon“ je isto tako aktuelno kao kada njene drugarice kažu – jao, vidite kako ona ima lepo urađene usne... To nije moj način razmišljanja. Mislim da nije sve u životu novac, telefoni, satovi, automobil. Treba ispuniti svoje očekivanja – da li to znači početi učiti neki instrument da sviraš, da li krenuti na jedrenje, svako u zavisnosti od svog interesovanja i u skladu sa svojim vremenom. Imam svoj krug prijatelja, volim da odem na neki trening (krosfit), idem na tenis - to mi je pasija, „zaražen“ sam njime, igram na Paliću, mislim da je to nešto najdivnije, svakom starijem bih preporučio! Vi kao mlađi možete se naći da igrate fudbal, basket, a gde ću ja sada naći desetak mojih vršnjaka da igramo fudbal?! Nema šanse zbog obaveza i svega. Ovako, dogovorim se sa prijateljem, odemo, odigramo – to mi je ventil. Tu je i odlazak u bioskop, vreme koje provodim sa svojom suprugom i putovanja - to bih naglasio.

Priznaće da, između ostalog, strast prema putovanjima podjednako deli sa svojom suprugom.

- I moja Milica obožava putovanja, stalno smo negde, uvek fali slobodnih dana i godišnjeg...  Ona je poreklom iz Jagodine, vojno je lice, na specijalizaciji na VMA - završava radiologiju. Dosta je mlađa od mene, zajedno samo već deset godina – venčali smo se prošle godine u Parizu. To je bila naša ideja, rekli smo njenoj kumi, mom kumu, spakovali se, otišli i venčali se u našoj ambasadi! Bilo je stvarno romantično. Kada su videli fotografije, to se dopalo i našim prijateljima koji su na istom mestu zakazali venčanje za ovu godinu. Svakome bih preporučio! Ovde iznajmiš salu, dođu ti neki rođaci koje nikada nisi video, svima će nešto smetati, vi ćete se deset puta posvađati zbog torte, zbog odela, ovoga, onoga, i na kraju taj dan koji treba da je vaš, pretvoriće se u dan drugih, a vaša misao biti - samo da prođe!

Profesionalno ostvareni, supružnici se nadaju da će se uskoro ostvariti i kao roditelji: „Nedostaje još taj deo -  porodica, deca, da se ostvarimo u potpunosti, da zatvorimo krug...“.