SUgrađani: Boris Arsić - „U ovom poslu sam 24 sata, ali bukvalno“

Na papiru slobodan dan, ali praksa kaže drugačije. U trenutku kada razgovaramo ostalo je nešto manje od dve nedelje za završetak prelaznog roka i sav fokus usmeren je na kompletiranje tima. „I na tom polju ima dosta posla - korespondencija u smislu traženja adekvatnih pojačanja, tako da posla ima i kada ga nema!“ – zaključuje Boris Arsić, trener Ženskog fudbalskog kluba „Spartak“. Kada je on u pitanju, i naoko slobodan dan satkan je od obaveza, ali on se dobro nosi sa tim – tu su usmerenost i racionalnost, pre svega posvećenost, plus mladost (koja mu samo ide u prilog). Dobitna kombinacija. Funkciju trenera našeg najuspešnijeg ženskog fudbalskog tima obavlja punih petnaest godina. Petnaest godina – petnaest titula (prvaka). Tu slučajnosti nema. A čini se da mu se i fudbal nije „slučajno“ desio...

- Fudbal je u mojoj krvi od ranog detinjstva! Otac Zoran bio je profesionalni fudbaler (posle međunarodni sudija), pa sam uz njega zavoleo fudbal; počeo rano da treniram - sa šest, sedam godina, ali bilo ga je i pre - ulica, livada... Gotovo ceo dan provodio sam napolju sa loptom i koristili smo svaki slobodan trenutak da igramo između sebe! I brat Bojan u to vreme trenirao je fudbal, tako da smo baš bili vezani za loptu. Trenirao sam u Pionirskoj omladinskoj školi Palić (u to vreme jedna od najboljih u zemlji). Koordinator škole bio je Đorđe Popović, a Ratko Ristić jedan od prvih trenera. Škola je bila jako dobro organizovana, mnogo dečaka, kompletirane selekcije... Dosta momaka dovedeno je i sa strane, kao talenti koji će se razviti... Dobro druženje, dobra edukacija, mnogo putovanja i zajedničkih priprema, mnogo turnira - što domaćih, što međunarodnih – to su prve uspomene.

PECANJE – SMIRUJE GLAVU - „Često volim da odem u šetnju - šetnja me smiruje, to je momenat gde sam sa sobom neke stvari složim. Šetam uglavnom oko jezera (pošto živim na Paliću), volim prirodu. Kad imam mogućnosti i kad mi obaveze dozvole (a to su retke situacije), volim da odem na pecanje - to mi je omiljeni hobi. Nije bitno da li ću nešto upecati, odem da glavu smirim...“.

Oba brata imala su hendikep da su zbog zdravstvenih problema morali relativno brzo i rano da ostave igračku karijeru. Ali stariji (Boris) želeo je po svaku cenu da ostane u fudbalu.

- Samo sam tražio način na koji ću to da uradim! Po završetku fudbalske karijere brzo sam ušao u trenerske vode, upisao UEFA B licencu, nakon toga završio UEFA A. Imao sam potpuno drugačiju viziju – hteo da radim sa muškim selekcijama, međutim, otvorila se neka priča da probam da pomognem Ženskom fudbalskom klubu „Spartak“. U to vreme oni su bili blizu toga da ispadnu iz lige – bio je turbulentan period... Prihvatio sam taj izazov i ostao!

TE SUZE NEĆU NIKADA ZABORAVITI! - „Za sve ovo vreme bilo je stvarno lepih trenutaka i putovanja i druženja. Mnogo toga smo prošli i sve to je jedno životno iskustvo koje nema cenu. A što se tiče nekih ružnih stvari, ima nešto što ne mogu da prežalim ni dan danas. Bilo je to dve ili tri godine u Holandiji – igrali smo odlučujuću utamicu za prolazak sa prvakom Holandije, ekipom „Twente“. Te godine imali smo sjajnu ekipu, vodili 0 : 3 do 82. minuta. I onda se desio takav scenario kakav malo ko može da režira! Primili smo tri gola za šest ili sedam minuta, to je išlo kao na traci, kao cunami da nas je pokosio! Nakon toga ušli smo u produžetke i u drugom primili gol iz penala. I ispali! Svi su nas već videli da idemo dalje, čak je njihova klupa plakala jer bilo je gotovo nemoguće da mogu bilo šta da urade. Posle prvog dobijenog gola mislili smo da utakmica samo treba da se privede kraju, a kada je pao i drugi, ušla je voda u uši i tog momenta smo potpuno izgubili kontrolu - oni su to iskoristili i od jedne gotove situacije mi smo došli do toga da smo ispali. E, te suze neću nikada zaboraviti! Kada sam ušao u svlačionicu, bilo je toliko suza, kakva je to scena, nešto što ne može da se opiše! Šta god da kažete, nemoguće je, suza suzu stiže! Neverovatno. Samo sam izašao, nisma ni ja mogao bilo šta da kažem. I mene je emotivno razorilo. Jedan od najtežih trenutaka“.

Iako neki misle da je možda pogrešio, on misli i zna da nije. Po sopstvenom priznanju, za ovih petnaest godina stekao je veliko iskustvo, imao kontinuitet svakodnevnog rada, i uvek pokušavao da podiže letvicu svog znanja, svoje filozofije i same igre.

- Prošle godine napravili smo (za nas) istorijski iskorak. Uspeli smo da prođemo prvu rundu kvalifikacija, da uđemo u plejof koji je odlučivao o tome koja će ekipa ući u grupnu fazu Lige šampiona. Tu mi nekako ostaje žal - mislim da smo imali velike šanse da napravimo dobar rezultat sa prvakom Švedske, ali nismo bili na visini zadatka – jeste da su se mnoge stvari složile, ali ne u našu korist - kuburili smo sa povredama, imali težak ritam pošto smo zbog prvog kruga propustili neke utakmice pa nismo imali mnogo prostora i da sagledamo neke stvari... Mislim da smo imali veliku šansu, a da je jednostavno nismo iskoristili, što zbog opravdanih, što zbog neopravdanih razloga i zato ostaje žal. Ali smo opet u odnosu na prethodne godine napravili iskorak – ušli u dvadesetak najboljih ekipa u Evropi, u tom prvom krugu kvalifikacija izbacili prvaka Danske, prvaka Finske – to su zemlje koje imaju ozbiljnu tradiciju kada je u pitanju ženski fudbal, i u tom smislu moramo biti zadovoljni.

A zadovoljstvo je i trenirati u atmosferi koja vlada na terenu. Pozitivnoj atmosferi koju su izgradili i trener i igračice.

- Postavili smo okvire porodičnog funkcionisanja! Ima dosta devojaka koje su ovde niz godina, u kontinuitetu (Violeta Slović trinaest godina, neke druge po deset, jedanaest) - dobro se poznanjemo, imamo uhodane mehanizme rada. Ono što mene raduje jeste da su sve to ispratili uspesi jer ovaj posao uopšte nije lak - mnogo je odricanja i mnogo je teško. Većina devojaka je sa strane, morale su mlade da se odvoje i od kuće i od porodice... Ali, kada se okrenemo iza sebe, uspeli smo da za ovih petnaest godina ostavimo mnogo toga u amanet nekim budućim generacijama - titulu prvaka, osvojene kupove...

VOLIM DA ČUJEM I RAZLIČITA MIŠLJENJA - „Između brata Bojana (koji je administrativni direktor i zadužen za marketinški deo) i mene često varniči, ali to nije loše zato što bi bilo opasno da isto mislimo. I onda iz te različitosti dolazimo do dobrih rešenja. Volim da čujem različita mišljenja jer tako možemo dobiti dobre smernice, dobra rešnja i dobre putokaze. Svakog dana mnogo je situacija gde moramo da razgovaramo i planiramo i naravno da ne mislimo uvek isto, ali to vidim sa pozitivne strane“.

Ukoliko neko i (po)sumnja u činjenicu da dobro radi svoj posao, tu su rezultati da tu sumnju rasprše. A ukoliko se tome doda i podatak da je naš sagovornik bio najmlađi selektor ženske fudbalske reprezentacije, dva puta izabran za najboljeg trenera od strane Fudbalskog Saveza Srbije (u ženskom fudbalu), dobitnik priznanja „Jovan Mikić Spartak“ Pokrajinskog sekretarijata za sport, i na lokalnom nivou godinama proglašavan za najboljeg trenera, onda mesta za sumnju i nema. Ipak, otac Zoran (predsednik Kluba), brat Bojan (administrativni direktor) i Boris (trener) čine trougao koji je često (bio) na udaru došaptavanja i kritika.

- Bilo je mnogo tih stvari, nije lako, ali kažem - u fudbalu može jednom slučajno, ali ne može baš petnaest puta! I mislim da to što smo svake godine prvaci države - nije slučajno. To je dokaz da se dobro radilo, da su donošene neke dobre odluke, da su potezi dobro isplanirani i sprovedeni u delo, tako da, iako je uvek bilo zlih jezika, rezultati su demantovali sve koji su na neki način pokušali da omalovaže i moj rad i rad Bojana, možda i Zorana, i svih u klubu. Mi smo se trudili da na terenu „pričamo“ i tamo pokažemo sve ono što znamo i umemo. To je mesto gde se osvajaju trofeji, a priča će uvek biti, od toga čovek teško da može da se odbrani. U suštini, ono što je meni najbitnije jeste da svi mirno spavamo – znamo da dajemo sebe, ne 100, nego 200 posto!

NEKO KO VOLI DA OSVAJA TROFEJE - „Imao sam ponuda za odlazak u inostanstvo. Ja sam neko ko voli da osvaja trofeje i gde god da radim i gde god da bih radio, to je prioritet, neki magnet kada je u pitanju moj rad. Nisam od onih koji vole da budu u sredini ili neko ko će se boriti za opstanak, tako da u tom smislu, ukoliko se ikada bude pojavila ponuda, a da se poklopi sa mojim ambicijama; ponuda koja podrazumeva da postoje određeni preduslovi da je to moguće ostvariti u inostranstvu, naravno da bih dobro razmotrio. Moj cilj je da sebe podignem do nivoa koji bi meni mogao da pruži da provedem ozbiljnije vreme radeći jer ukoliko neko nije sposoban da odgovori tim zahtevima, vrlo brzo gubi posao i posle se teško vraća... Ono što je obeležilo i moje detinjstvo i profesionalni rad, to je definitivno Subotica - rodni grad, omiljeni grad, najlepši grad. Iz svih uglova mesto gde se najlepše osećam i gde god da sebe vidim, uvek u ovom gradu! I ako ga budem napuštao, to će biti samo privremeno“.

Nesuđeni ekonomista završio je Srednju ekonomsku školu „Bosa Milićević“, čak i studije ekonomije, ali ekonomija ga, naglašava, nikada nije interesovala. Iako smatra da nije pogrešio, s obzirom na činjenicu da ga je sport uvek vukao, da može da vrati vreme, verovatno bi sebe usmerio na fakultet sporta i fizičkog vaspitanja... Ali, stekavši licence (čak i onu najvišu UEFA PRO), možemo reći i da se tu (u trenerskom pravcu) maksimalno edukovao.

- Sada mi (samo) ostaje rad na sopstvenoj svakodnevnoj edukaciji – fudbal se neverovatno razvija i čovek mora da prati sve te trendove koji se svakodnevno odvijaju na globalnom nivou. Ja sam u ovom poslu 24 sata, ali bukvalno! I kada nisam – jesam! I kada je pauza, ona je pauza za devojke (da odmore i glavu i telo), a za mene i u tom periodu ima mnogo posla - dogovaraju se prijateljske utakmice, dovode pojačanja, pravi rezime toga šta je urađeno u prethodnom periodu, sagledava se šta treba popraviti, podići na ozbiljniji nivo; ima dosta analize i planiranja, programiranja, komunikacije... Za ovih petnaest godina ne znam da li sam možda jednom ili dvaput otišao na odmor, a i to mi je preselo – više sam bio na telefonu, nego što sam bio u nekoj fazi da mogu da odmorim.

Svaki dan se razlikuje i nikada nije isti. Tu su zahtevi za donošenjem velikog broja odluka, a, kako kaže, prethodno iskustvo nije garancija da će to biti odluke koje će pomoći da se neke stvari danas postave i reše.

- Dan počinje planiranjem. Treba uzeti u obzir povređene igračice, videti šta treba da radimo po planu i programu, kakvi su vremenski uslovi, gde ćemo trenirati, a tu je i sama organizacija treninga. Sledi terenski rad na kome ono što je planirano - sprovodimo. Kada je trening snage, onda smo u teretani, kad je tehničko-taktički rad, onda na stadionu. Teško je godinama funkcionisati sa velikim brojem devojaka, ali ja sam uvek gradio pre svega profesionalni odnos i odnos gde smo svi na istom zadatku, gde smo svi saradnici. Volim dvosmernu komunikaciju, volim da čujem i njih, volim da čujem kako one neke stvari vide, kako reaguju. Kada radimo, ozbiljnost mora da bude maksimalna - ne mogu da pustim da neko bude neozbiljan na samom terenu, da ne poštuje ono što se traži. A kada je neko opušteno vreme, onda funkcionišemo u tim okvirima. Kada radimo - radimo, kada se zezamo - zezamo se! I to je to.