SUgrađani: Andraš Urban - "Kod kuće ste negde gde vas vole. I gde i vi volite. Valjda je tako."

Zvuči kao kliše, ali on zaista jeste – PROSLAVLJENI umetnik. Ime i prezime. Alfa i omega jednog teatra. Sinonim za pozorišni život u Subotici, odavno nadrastajući okvire jednog grada, države. A granice su tu samo zato da ih prelazi, ruši - u umetnosti, u privatnom životu. Svakodnevno. I dobar je u tome. Sjajan čak! Reditelj Andraš Urban, direktor Pozorišta “Deže Kostolanji”, osnivač Međunarodnog regionalnog festivala savremenog pozorišta “Desire”... trenutno je u Budimpešti, gde radi na predstavi “Mefisto”, po romanu Klausa Mana, sa, kako kaže, divnom ekipom, u Pozorištu “Atrijum”. Proces završava 22. januara, a premijera će se desiti kada pandemijske mere to budu omogućile. Zato razgovor obavljamo onlajn, pitanjima ga vraćajući u – Suboticu.

Grad po meri? Provincija? Tu je stranac ili svoj na svome?

- Subotica jeste teška priča. Imate grad koji svoj identitet menja maltene po izborima! Grad koji često pokušava da postane selo. Koji se često pretvara u selo. U kulturnom smislu svakako. A sve vreme se čini da nam mogućnost divnog urbanog prostora i zajednice leži tu, ispred nogu! U isto vreme ne znamo šta da činimo sa tim. I politika… kao politika. Kultura je nešto što se organski vezuje za određeni prostor i zajednice na tom prostoru. Nije nešto što se reda radi ostvaruje. Niti zbog političkih ili kvazi nacionalnih interesa. Nego za dobrobit ljudi koji tamo žive. No, mala sredina jeste mala sredina. Mnogo su određenije granice nego u većim sredinama. I mogućnosti su drugačije. Nije svejedno gde živite. Sredina učini svoje, kako god želite, ali vi odgovarate na izazove određene sredine, i taj društveni prostor, ta polemika vas određuje. Glorifikovati nešto samo zbog toga što vas je život odveo na neko mesto, nema puno smisla. Pokušavati to činiti boljim, pametnijim, voljenijim je nešto drugo. Volim li Suboticu? Volim. A svojim radom valjda i dokazujem to.

IZLAZIM IZ MIŠJE RUPE, BORIM SE! - “Moj izbor je bio i biće izlazak iz onog pasivnog, posmatračkog stanja u kome smo se skoro svi nalazili (proleće, leto 2020. prim. aut), gde mi se činilo da ni nema smisla po svaku cenu praviti pozorište. Pa sam nekako došao do toga da poziv kao što je pozorište jeste jedan od naših osnovnih identiteta, da se treba boriti za taj život, pokušati postojati. Izlazim iz mišje rupe, boriću se sa samim sobom - za pozorište, za rad i stvaranje...”.

Rođen je u Senti. Već sa 17 godina formira samostalnu pozorišnu i književnu radionicu, rano ispoljavajući ljubav prema teatru. Logično, usledile su studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu – filmsku i pozorišna režiju diplomirao je 2000. godine. Pozorište – uvek, a film?

- Kao klinci nismo voleli sve vrste pozorišta. Voleli smo ono što je iskreno, što pomera granice, govori o nekoj slobodi. I ponašanja i misli. Pozorište mi se činilo kao globalna umetnička akcija, kao totalni umetnički čin - bilo da se dešava na ulici, na sceni, ili u nečijem domu. Nekako smo verovali u teatar kao u vid neke nove umetnosti koja jeste prostor slobode. Da, verio sam se sa teatrom vrlo rano. Tako da film nije ni bio među mojim ambicijama. Činilo mi se nemogućim krenuti u ceo taj produkcijski proces koji traje godinama, dok se ostvaruju osnovni uslovi za snimanje. Ali nije samo to razlog. Tako je doneo život - najjednostavnije rečeno. No, volim filmove, i filmsku umetnost.

“KOSTOLANJI” – CENTAR SVETA - U Pozorište “Deže Kostolanji” primljen je kao reditelj, danas je prvi čovek ovog teatra. A kako to već biva, put do vrha nije bio lak: “To radno mesto brzo su uništili tadašnji direktor i ljudi oko njega. Recimo, tadašnja siva kulturna politika grada. Sačekao sam da dotičnom istekne mandat, a dotle bio na radnom mestu administrativnog i tehničkog sekretara, pa se kandidovao na mesto direktora. Tako je došlo do toga. Danas mi je “Kostolanji” skoro kao domovina, centar sveta, tako nešto...”.

Budeći se sa mišlju da li 12. “Desire” otkazati ili ne, konačno je prelomio, manifestacija je održana. Ali nije bilo lako.

- Mučili smo se, to jest ja sam se mučio od 15. marta do kraja avgusta, da li da krenemo u “Desire” ili ne. Pretpostavili smo šta nas čeka - nesigurnost, specifično stresan period. I jedna priča o odgovornosti. Nismo želeli da nanesemo štetu nikome, virus smo ozbiljno shvatali. Ali da, sa saradnicima smo doneli odluku da ćemo krenuti u ostvarivanje našeg najdražeg festivala i kako problemi budu dolazili, tako ćemo ih rešavati. Tako je i bilo. No, ne želim nikome da prolazi kroz ono kroz šta smo mi prolazili! Menjali program maltene dnevno, termine igranja u skladu sa merama, menjali predstave u zavisnosti od otkazivanja, jer su se u nekim ansamblima ljudi razboleli, neki su se plašili da dođu, igraju, nekima je to bilo onemogućeno zbog raznih mera. Pa se desilo i dan žalosti, menjala se satnica do koliko sati teatri mogu da funkcionišu, nije se znalo da li uopšte mogu! I ostvarili smo i ovaj “Desire”, čak mislim da se niko nije razboleo, bar ne od nas. Neki ljudi su nas pitali gde su skrivene, tajne žurke posle predstava, pa smo im rekli da ih nema. Nismo hteli biti neodgovorni, niti nedosledni. Ozbiljno smo shvatili svaki momenat festivala, pandemije i svih mogućih mera. Ali smo se i istrošili…

NE TERAMO VAS NA BARIKADE - “Susret sa pozorišnom predstavom jeste društveni čin, ali je u istom trenutku i intimna komunikacija pojedinačnog gledaoca, individue, sa scenskom zbivanjem. Ne bih znao da kažem da li smo mi, ljudi sa scena ili oko scene, dužni da vas pokrećemo, da znamo šta treba i to vam govorimo, određujemo. Nismo. Mi smo ljudi, i mi smo građani. Razmišljamo zajedno. Sa vama. Dok gledate predstavu. A ne teramo vas na barikade. Nije to cilj...”.

Stvari se sporo menjaju. Pandemija je i dalje naša svakodnevica.

- U toku sada već prošle godine proveo sam tri meseca u nekoj izolaciji. To jest, bez fizičkog kontakta sa decom i devojkom. Težak period. Ja sam reditelj koji uglavnom deluje zajedno sa svojim saradnicima, ne iznad pisaćeg stola! Pozorišta nije bilo. Projekti otkazani. Kao reditelj i kao direktor na margini. A ti identiteti postoje kada radite. Pa čovek valjda pokušava da shvati i samoga sebe. Osluškujemo sebe... Ovo vreme teško podnosim. U jednu ruku mislim da treba da pomognem svim mojim poznanicima, ljudima, u smislu da im sugerišem neku pozitivnost, neki optimizam, a u drugu ruku, i ja se borim sa svojim avetima, osećajem besmisla. Ipak se bavimo nečim što jedino postoji ako neka zajednica postoji, to jest teatar jedino je ono što jeste, ako se dešava uživo. Sa druge strane, korona me, u fizičkom smislu, stalno odvaja od meni bitnih ljudi - od dece, ljubavi, prijatelja.

NE PRETVARAM SE - “Ne pretvaram se pred glumcima. Oni jesu najbitniji faktor teatra! Iskren sam, i otvoren. Oni vide moja kolebanja, sumnje, neznanja, pa ponekad i laži. Pa i neku vrstu požrtvovanosti. Ja ipak volim i trudim se da dođem do rešenja u nekom konsenzusu sa glumcem. Ako me vole, to mi je drago. Volim i ja njih”.

Ponosni je otac dvoje dece – sina Petera (13) i ćerke Ane (9). Ne žive zajedno.

- Posle razvoda oni su se preselili u Segedin. Ja sam u Subotici. Zato nam je pojam granice ušao u život kao jedan od vrlo bitnih faktora - koliko i kada su prohodne, kako da ne gubimo vreme sa čekanjima, da li možemo preći... Oni jesu najbitnije u mom životu! Valjda kao i svakom drugom roditelju. U vezi sam sa glumicom Vedranom Božinović. Ona živi i radi u Sarajevu, pa možete misliti kako doživljavam granicu kao pojam?!

NAGRADE ZNAČE, ALI... Dobitnik brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu (ne možemo sve nabrojati), odgovara na pitanje da li i koliko priznanja znače: “Znače! Ljudi govore da im to ne znači ništa, a onda vidite kako lobiraju za svoje nagrade. Ali mislim da sa nagradama treba da ste oprezni. Jeste prijatno dobiti neku nagradu, mada u ovim vremenima teško da neko to ne ispolitizira na neki nepriličan način. Ali ne smete se predati pohvalama i prestati da preispitujete ili da rušite sebe”.

A granice je prvo izbrisao odličnim poznavanjem i srpskog i mađarskog jezika. Osim u Subotici i Pešti, radi i u Novom Sadu, vodio je umetničke radionice u Rumuniji, išao na studijsko putovanje u Japan... Pitamo ga – gde je kuća, gde se OSEĆA kao kod kuće...

- Živim na Paliću. Zvanično. Ali tamo mi je i kuća u kojoj stanujem pa to nekako nazivam domom, ili nekom fiksnom tačkom svog života. Ume da se desi da se osećate bez svog tla, bez pripadnosti nekom užem prostoru, da se gubite na određeno vreme… Ipak, vezujemo se za ljude. Kod kuće ste negde gde vas vole. I gde i vi volite. Valjda je tako.