Napušteni salaši oko Subotice - oronuli muzeji!

Zbog teškog i (ne)isplativog rada na poslovima poljoprivrednika, mnogi mladi napuštaju zemlju, salaše i odlaze u grad, u potrazi za egzistencijom. U pojedinim mestima, međutim, od salaša su napravljene etno-eko kuće, ali većinom i one propadaju.

Početak nestanka salaša vezuje se za 1779. godinu, kada je, carskom poveljom Marije Terezije, Subotica proglašena za slobodni kraljevski grad. Pre toga vremena, o salašima se govorilo kao o pravim oazama dobrog paorskog ili gospodskijeg života, dok danas, salaši u okolini Subotice polako nestaju, jer mladi odlaze sa sela i nema ko na njima da radi. Neizgrađena infrastruktura, nedostatak autobusa i veza sa gradom, dovode do toga da sve više meštana napuštaju sela i odlaze u grad, a pojedini napuštaju i zemlju, u potrazi za boljim životom.

Više od 300 godina porodica Stipić živi u Đurđinu. Između Đurđina i Mišićeva nalazi se njihov salaš, koji je izgrađen 1881. godine. Amalija Stipić objašnjava, da imaju naslednika salaša i da se nadaju, da će on odlučiti da ostane i nastavi porodičnu tradiciju života i održavanja salaša.

- Evo komšija je isto mislio, da će uspeti da sačuva salaš, ali je bio zaposlen u gradu i sada su počeli da mu kradu sa salaša i da ga urušavaju. Tako se salaši ruše, jedan za drugim, mislim nema ko da ih održava, kaže nam Amalija Stipić, stanovnica Đurđina.

Nedostatak uličnog svetla, neasfaltirani putevi, nedostakat autobusa, samo su neki od problema sa kojima se susreću stanovnici Đurđina. Uglavnom se plaše da i salaši ostanu bez naslednika, jer onda bivaju napušteni.

- Na salašu je jako lepo, pa je šteta što salaši ne opstaju, ne razvijaju se, ne ulaže se. I ovo malo salaša što još ima, verujem da će i to će da nestane uskoro, jer ovde su sve staračka domaćinstva. Mirimo se sa činjenicom da salaši izumiru, a šteta, kaže Pere Orčić, meštanin Đurđina.

Selo nedaleko od Subotice, Đurđin, do kraja 19. veka bio je tipično salašarsko naselje, koje su činili brojni salaši, nazivani po porodicama koje su živele tamo. Do 1950. godine, Đurđin je bio naselje salašarskog tipa, razuđeno, uz nekoliko „šorova“ i tri manje skupine salaša koje znamo kao Mala Pešta, Pavlovac i Đurđinski salaši. Danas, stanovništvo se bori da očuva ono što su im preci ostavili na čuvanje. Đurđin se kao naselje pominje još u XV veku u dokumentima. Nekad je, zbog mnoštva ritova i pošumljenosti bio omiljeno lovište subotičkih veleposednika. Neki veruju, da je naselje dobilo naziv prema cveću „đurđin“, koje se gajilo u svakom dvorištu i svakom salašu, pa ne znamo kako je došlo do tako velikog izumiranja salaša, umesto da su na njima nikla gozdinstva, kuće i vikendice, na kojima bi svako pozavideo, a država sa ponosom imala šta da ponudi turistima koje priziva!