Siemens - Opasno okruženje ili.....

Tekst zviždaljke:

Čitajući nedavnu vest na temu industrijske zone u Malom Bajmoku nisam mogao da ostanem ravnodušan na činjenicu da po ko zna koji put (bez obzira koja vlast je naručuje, ako je naručuje) ova vest se provlači kroz lokalne medije pa i šire. Pokušao sam ovaj komentar da ostavim u delu same vesti, ali iz nekog razloga ga niste objavili pa se iskreno nadam da to neće biti i ovaj put s obzirom da se konstantno pozivate na to da Vam je cilj da omogućite svim građanima da iznesu svoj stav (makar i anonimno) i bez cenzure i bez protekcije. A sada da pokušam da iznesem problem koji ne bi trebao da se zanemaruje. Svakako da jeste za pohvalu kada neki građanin ove sumorne Subotice dobije posao i tu ništa nije sporno niti iko kritikuje što je neko dobio posao, ali se konstantno iz godine u godinu neke druge stvari bacaju pod tepih i o kojima niko ne želi javno da priča pa makar i sebi u bradu, onako da ga barem neki prolaznik čuje. Uzmimo za primer Siemens (nekadašnji Loher). Uspešna firma koja zapošljava oko 900 radnika, kada bi rekli da su plate male ako ništa drugo slagali bi sebe, poslodavac poštuje i prekovremeni i noćni i rad na državni praznik, isplatio je trinaestu platu krajem 2013.g. i još neke druge stvari koje su svakako za pohvalu i mogle bi da posluže za primer domaćim privrednicima (da ne pominjem sada neke firme po Subotici), ali bi bilo nepošteno zaustaviti se sada na ovome i reći kako tamo teče med i mleko. Staviću u stranu ove nedvosmisleno lepe stvari (rekao bih poštene) i pokušaću da se ovde ne zaustavim već naprotiv da nastavim i pokušam barem delimično da predstavim problem koji je prisutan, a vezan za ovu kompaniju. Ono o čemu se svakako ne priča javno odnosno ono što se ne pojavljuje u lokalnim medijima pa i šire je jedna druga strana Siemens-a (nekadašnjeg Lohera) koja i nije baš tako lepa i sjajna pa samim tim nije ni za pohvalu. Naime, svi znamo da su određene političke opcije ove vesti o otvaranju industrijske zone koristile pored ostalog kako za svoju ličnu promociju tako i za promociju svoje partije. Setimo se onih prelepih pejzažnih slika fokusiranih na određene lokalne političare pa i neke iz Pokrajine. No, ostavimo po strani manekenstvo i zapitajmo se šta je prava suština bila kada je reč o privrednoj zoni i lokalnim političarima. Da bi na ovo pitanje mogli da odgovorimo potrebno je da se malo više zagrebe ispod površine Siemens-a i kada se to uradi videćemo da stvari baš i nisu onakve kakve ih vidimo uz pomoć medija i političara. Kao što znamo u ovoj kompaniji radi oko 900 ljudi kao što je već rečeno, ali niko (barem javno) nikada nije spomenuo u kakvim uslovima ti, pre svega mladi ljudi (da se ne uvrede oni malo stariji) rade svakodnevno. Ono što zaposleni u toj kompaniji svakako znaju, a građani vrlo malo, je činjenica da se u toj kompaniji radi u nehumanim uslovima. Naravno, da niko ne pomisli da tamo postoji neki veliki čovek sa brkovima koji u jednoj ruci drži bič i mlati po pognima, ali kada kažem nehumanim to može da ima i druga značenja. AZBESNA PRAŠINA, za one koji to ne znaju definicija je sledeća: ‘’Može biti veoma štetan po zdravlje, pa se pri korišćenju stvari koje sadrže AZBEST moraju poštovati određena uputstva. Udisanje AZBESNE PRAŠINE može da prouzrokuje AZBESTOZU - plućnu bolest, ili MEZOTELIOM - GALOPIRAJUĆI RAK PLUĆA, pa je zbog toga u mnogim državama smanjena ili zabranjena trgovina AZBESTOM. (preuzeto sa Wikipedia).’’ Ne želim da previše dužim ovaj tekst, ali ako nekoga interesuje šta je Azbestoza i šta je Mezoteliom neka u Google-u upiše ove nazive i dobiće jasan uvid u isto. Upravo ova azbesna prašina je sastavni deo radnog prostora svakog zaposlenog u Siemens-u i to od samog početka rada ove kompanije. Nije teško barem orijentaciono doći do neke paušalne procene kakav bi bio uticaj azbesta na pluća i disajne puteve tokom 10 godina konstantnog udisanja bez adekvatne zaštite. Takođe nije tajna, barem za zaposlene u ovoj kompaniji, činjenica da skoro svaki, ako ne i svaki zaposleni ima neke probleme sa disajnim organima ili sa nekim jakim kožnim alergijama. Svako od tih zaposlenih jednom dođe u situaciju da više ne može skoro ni da diše i onda preostaje samo da uzmu svoje zdravstvene knjižice i da se upute kod doktora. BOLNICA. Mesto gde bi svaki čovek bez razlike po bilo kom osnovu morao da ima isti tj. jednak tretman i gde mu se mora pružiti sva medicinska pomoc kako taj čovek ne bi više patio. Tako bi barem trebalo da bude i to svaki doktor zna kada je polagao Sokratovu zakletvu. Ono što je za većinu zaposlenih u ovoj kompaniji zajedničko kada odu u bolnicu na odeljenja poput Uho,grlo,nos ili na odeljenje gde se rade alergo testovi je isti savet naših posvećenih i moralnih doktora, a koji glasi: Moj savet Vam je da odmah napustite Loher (ne znaju da je sadašnje ime Siemens) odnosno da promenite posao. Kada zaposleni insistira da mu se uradi alergo test na azbesnu prašinu ili neki drugi lekoviti sastojak iz ove kompanije, doktori odgovaraju sledećom rečenicom: Ne smemo da radimo nikakve alergo testove vezane za Loher, zabranjeno nam je!!! Ipak, nisu doktori baš toliko nemoćni pa brže bolje od oka ispisuju razne kapi i tečnosti u vidu spreja za čišćenje i ‘’lečenje’’ disajnih organa, bez da su prethodno ustanovili dijagnozu. Kako je moguće ispisati lek bez dijagnoze? I kako je moguće da baš uvek ispisuju one ‘’lekove’’ koji imaju logotip kao i njihove penkale i blokčići za beleške? Postavlja se jedno logično pitanje, a koje glasi: Ko može medicini da zabrani da radi svoj posao? Ko može da zabrani našim doktorima u našoj bolnici da rade svoj posao? Ovde se sada vraćamo na početak priče gde se spominju svi oni lokalni manekeni (koji sebe nazivaju političarima) i ne moguće je nastaviti istu bez njih. Kako je moguće da se do sada nijedna inspekcija nije usudila da uđe u Siemens i da je izvršila bilo kakvu kontrolu uslova rada, štetnosti određenih materija na život, zdravlje i okolinu, ako uzmemo u obzir da svi znaju sve? Da li se ovde radi o klasičnim kriminalnim radnjama poput reketiranja industrijske zone od strane pojedinih političara? Da li je na sceni tragična drama gde političari namiruju svoje i stranačke finansijske "probleme" tako što uzimaju reket od ovih kompanija da bi iste mogle nesmetano da rade ovako kako rade ili sam možda samo umislio ovakav mogući scenario? Na ovo pitanje svakako treba dati adekvatan odgovor, ali mi je zaista teško da poverujem da niko ništa ne zna odnosno da političari ne znaju, a zaposleni i medicina znaju. Stavimo sa strane ovo, pod pretpostavkom, reketiranje i politiku i postavimo jedno humano pitanje: Da li treba da sedimo sa strane i posmatramo kako nam se deca svakodnevno truju azbestom u ovim kompanijama i da postavimo jedno logično pitanje, a koje glasi: Šta ce biti za 10 godina ako ne daj Bože se naglo poveća broj pacijenata na onkologiji Subotičke bolnice? Ko će tada da preuzme odgovornost za takvu nepopravljivu nesreću? Političari? Doktori? Ili sami zaposleni koji o svemu ovome ćute bojeći se opravdano za svoje radno mesto? Da li će se tada političari slikati ispred onkologije kao što su to radili ispred ove kompanije? Kako će doktori da objasne zašto su svo vreme ćutali o ovom problemu, a znali su u kakvim uslovima rade ti ljudi i kakve su moguće posledice? Ipak, ovaj problem je kompleksiniji nego što na prvu ruku izgleda i onda se počnu upoređivati druge stvari. Činjenica je da radnici zarađuju za naše uslove i više nego lepo (ako se to može nazvati lepo s obzirom na njihovu mesečnu satnicu) i da se mnoge stvari poštuju u toj kompaniji, ali se postavlja pitanje da li pored svega lepog ova kompanije može da ispoštuje i svetske standarde koji važe za Azbest? Da li nakon svega što su učinili i uspeli mogu i ovo da stave u zakonske okvire? Pitanje je problematično, jer se zna da bi ova kompanija morala da uloži veliki novac da bi stvorila ambijent u kojem neće biti trovanja ovim otrovom i da se toliko ulaganje možda ne isplati, barem ne na kratke staze. Sa druge strane se postavlja opravdano pitanje da li poslodavac uopste želi to da uradi s obzirom da prethodnih 10 godina nije ništa uradio po tom pitanju. Svakako ne treba zanemariti ni žalosnu činjenicu da su oni došli ovde u Suboticu ne da bi zaposlili naš jadan narod i da bi se brinuli o njihovoj egzistenciji već isključivo zbog i pre svega činjenice da ovde mogu bez ikakvih problema, odgovornosti i posledica da rade na ovakav način gde se ne poštuju svetski i evropski standardi kada govorimo o zaštiti zdravlja i života, a onda na drugom mestu i činjenica da imamo izuzetno poželjnu i privlačnu jeftinu radnu snagu, kako je to onomad rekao naš bivši gradonačelnik. Kada se ovo sagleda postavlja se pitanje da li ova kompanija ima nameru odnosno da li u nekoj bliskoj budućnosti planira da uloži novac u cilju obezbeđivanja normalnih uslova rada zaposlenima adekvatnom zaštitom po svim svetskim i evropskim standardima? S vremena na vreme su se mogle čuti interne priče među zaposlenima koji su govorili da Siemens neće ulagati novac u zaštitu, jer im se to navodno ne bi isplatilo i da bi onda, kada bi ih država ‘’pritisnula’’, pokupili svoje stvari i otišli recimo za Makedoniju ili Albaniju. Svakako da je i to jedna od stvari o kojoj treba razmišljati, jer se sada postavlja egzistencijalno pitanje ovih ljudi. Naveo sam više puta u ovom tekstu koliko ima i pogodnosti u ovoj kompaniji odnosno sve ono što jednog današnjeg čoveka u Srbiji čini koliko toliko mirnijim. Da li treba fabrika da se zatvori i da 900 porodica ostane bez posla i primanja, a moraju da se plaćaju računi, krediti, bebi oprema i hrana i tako dalje? Naravno da ne. Teško pitanje i još teži odgovor se očekuje, ali se ipak mora postaviti pitanje čijim odgovorom treba prevagnuti između posla i zarade - i života i zdravlja. Šta je u ovoj situaciji važnije? Ako se prevagne na zdravlje i život jasno je da ti ljudi moraju da napuste ovu fabriku i da će ostati bez primanja koja su toliko potrebna i neophodna. Ako se prevagne na posao i zaradu postavlja se pitanje dokle će se ovako moći? Da li će ta plata i taj posao imati ikakvog smisla ako zaposleni završi na onkologiji na citostaticima, zračenju, a ne usuđujem se ni da pomislim šta nakon toga dolazi. Ako sami ne možemo da predvidimo posledice katastrofalnog izlaganja ljudi azbesnom prašinom onda neka nam za primer bude jeziva slika iz susedne nam Hrvatske tačnije iz Vranjića gde trenutno ima oko 700 obolelih od azbestoze koji su radili u Salonitu i u firmama koje su kupovale njihove proizvode od azbesta. I tamo je, na žalost, bio isti slučaj kao i kod nas u Subotici da su doktori uporno izbegavali da reaguju i pruže pomoć obolelima, čak šta više izdavali su uverenja da su ti radnici potpuno zdravi, a danas smo svedoci kako ti isti ljudi masovno umiru. Evo teksta iz novina Slobodna Dalmacija od 12.10.2007.g. ‘’Sramotne odštete za azbestozu PIŠE DIVNA ZENIĆ Potvrda ministra zdravstva Nevena Ljubičića da je država osigurala sredstva za naknade radnicima zbog izloženosti azbestnim česticama trebala je označiti prekretnicu u rješavanju dugogodišnjih problema sa Salonitom i azbestom, no oboljele osobe i ekološki aktivisti upozoravaju kako je ponovno riječ o bacanju (azbestne) prašine u oči. — Ovo je predizborni trik. Vidjet ćete da će se do izbora isplatiti pedesetak naknada, a nakon toga će sve stati... No, i kada bismo to zanemarili, ostaje pitanje na temelju čega se određuje količina uništenog zdravlja. U Povjerenstvu za određivanje odšetnih zahtjeva sjede osobe koje su nam godinama lagale da azbest nije opasan, među ostalima i dr. Marija Zavalić, iz Hrvatskog zavoda za medicinu rada, koja je bolesnim radnicima, pa i meni, izdavala rješenja da smo zdravi, iako nas nije ni pregledala - oštar je Grgo Mandić, predsjednik vranjičke Udruge oboljelih od azbestoze, koji je i sam bolestan. I Mario Bašić, tajnik "Barbarinca", potvrđuje da je način na koji država želi obeštetiti oboljele neprihvatljiv. Država je predvidjela da se odštete kreću od 30 do 200 tisuća kuna, što udruge smatraju mrvicama od onoga što radnicima pripada, jer 200 tisuća kuna mogu dobiti osobe koje su "tri dana pred smrt", podsjećajući da je Siemens svom obljelom radniku isplatio čak 820 tisuća kuna (oko 107.000 eura) — Sramotno je da se odštete odnose samo na radnike Salonita i Plovputa, a nitko ne spominje brojne ljude izvan tih tvrtki koji su oboljeli. Žalosno je i neprihvatljivo i da se radnici koji se prijave Povjerenstvu, a takvih je za sada 200, moraju odreći svog prava na pokretanje sudskog postupka za naknadu štete - naglašava Bašić. Mandić najavljuje da će za mjesec dana stići izvješće Međunarodne organizacije rada koje se uvjerilo u nepoštovanje Konvencije i Hrvatsku rangiralo među 26 ekološki najugroženijih zemalja u svijetu.’’ Ono što je takođe jako važno napomenuti je činjenica da je Azbest u potpunosti zabranjen u Srbiji 2011.godine i onda se postavlja pitanje kako je uopšte moguće da Siemens i dalje radi sa tim materijalom? Meni je zaista teško poverovati da niko od nadležnih organa i institucija nema informacije o tome da se u ovoj fabrici redovno koristi azbest naročito zbog činjenice da svaki doktor koji treba da zna za to, ZNA! Kako je moguće da bivši ministar za zaštitu životne sredine nije bio upoznat sa ovim problemom kada je obilazio i slikao se u Siemens-u? Kakva je sprega na relaciji Siemens-politika-zdravstvo ne znam, ali definitivno postoji mnogo elemenata koji bi morali da se ispitaju i da se konačno stavi tačka na ovu priču. Ja neću vagati ni za koga i ostavljam građanima Subotice da sami izvagaju i pokušaju da dođu do odgovora na ovo izuzetno teško pitanje, a posebno poručujem i ostavljam našim političarima da oni odgovorno kao osobe koje je ovaj narod odabrao i dao poverenje, prevagnu u svakom smislu i finansijskom i logičnom, a pre svega moralnom.... i svakako da bi trebalo da neko odgovori ko je odgovoran što se sve ovo dešava i ko je odobrio ili zatvorio oči na ovaj problem. Ako postoji imalo moralne i ljudske odgovornosti, ovaj tekst će te objaviti, ne zbog mene, već zbog tih mladih ljudi koji rade u Siemens-u. Ako bude potrebno ovaj tekst ću poslati svim štampanim medijima pa će valjda neko da se i zapita.