Sarić salaš otkriva blagodeti hipoterapije

Daleko od gradske vreme, po standardima desetak kilometara udaljen od grada i kilometar od glavne saobraćajnice, od porodičnog salaša, starog gotovo vek, Zoran Sarić i njegova supruga Iva napravili su pravu oazu i idealno mesto za hipoterpiju i terapijsko jahanje.

Ljubav prema konjima, zbog koje se pre desetak godina vratio iz Amerike, Zoran je preneo na suprugu Ivu, defektologa koja se doškolovala za hipoterpiju i terapijsko jahanje. Tako je sada jedan od retkih koja ima licencu za hipoterapiju i terapijsko jahanje.

- Hipoterapija je terapija koja je na neurološkoj osnovi, tu su deca koja imaju problem sa invaliditetom i kada su na konju to je njima možda jedini vid kretanja. Terapijsko jahanje je osmišljeni program koji se bavi decom ometenom u razvoju. Imamo različite programe i oni su prilagođeni stanju deteta, takođe tu su četiri konja i svaki je za određeno stanje – objašnjava nam Iva. - Temperatura konja je za stepen ili dva viša od naše i na taj način greje jahače. Time sprečava pojavu grčeva i poboljšava cirkulaciju. Mi terapeuti posebnu pažnju pridajemo razvoju mišljenja, govora, komunikacije i korigovanju vida. Osnova hipoterapije i terpijskog jahanja su trodimenzionalni impulsi koji se prenose sa leđa konja na karlicu jahača, odakle putuju do mozga. Kroz ovu terapiju dete se smiri i bude srećno, ali to se teško može opisati rečima, to treba doživeti.

Na Sarić salaš trenutno dolazi 27 mališana, plus oko 160 dece iz Doma „Kolevka“, koji dolaze dva puta nedeljno. Najviše dece je sa autizmom, cerebralnom paralizom, onda Daunovim sindromom, epilepsijom, multipla sklerozom... Kako je nedavno, zahvaljujući Pokrajinskom sekretarijatu za prvredu i turizam, napravljena hala, hipoterapija i terapijsko jahanje se odvijaju tokom cele godine, bez obzira na vremenske prilike. Među decom koja jedva čekaju da dođu na Sarić salaš i zajašu svog ljubimca je sedmogodišnji Viktor sa cerebralnom paralizom.

- U Udruženju za cerebralnu paralizu smo čuli za ovaj vid terapija i počeli smo da dolazimo od oktobra. Već posle prvog treninga video se napredak a sada je on zaista mnogo jači, stabilniji, hod mu je bolji – priča mama Jasna, dok ponosno gleda kako sina kako savlađuje prepreke. – Živeli smo u Kanadi, a kada sam videla da prilikom svakod dolaska ovde on napreduje više nego tamo, mi smo se vratili u Srbiju. Često lekarima kažem da smo se zbog njih i njihovog znanja ovde vratili. I oni su nam rekli da je hipoterapije jedna od najboljih stvari koju možemo da mu pružimo. Zaista je tako. Kao kroz igru, on radi ozbiljne vežbe i svaki put je sve bolji.

To nije ni čudo jer se deca sa poteškoćama u razvoju na Sarić salašu osećaju prihvaćeno, uživaju u prirodi i konjima.

- Oni se jako vežu za životinje. Nedavno smo imali situaciju da je bila odložena terapija, a devojčica rekla mami: „Dobro rekli smo Ivi, al šta će reći Endži (konj) što neću doći“. Posebno je emotivno kada vidimo određeni napredak. Primera radi, imali smo dečaka koji najobičniju slagalicu, krug u krug, nije mogao da sastavi, a već po drugom dolasku on je to znao i uzeo komplikovaniju da rešava. Taj njegov osmeh i moju sreću ne znam kako da opišem – dodaje Iva. - Dečak iz „Kolevke“ sa jedanaest godina ovde je napravio prvi korak. To je nešto što je ogroman napredak. Devojčica koja nije pričala i smejala se, nikakve reakcije nije imala, posle prve terapije se nasmejala a njena majka zaplakala. Lekari iz Novog Sada i Beograda nam vikendom dovode decu.

U saradnji sa Ministarstvom zdravlja, Sarić salaš uskoro treba da postane medicinski centar, kao i centar za obuku hipoterapeuta. Kada je pre desetak godina odlučio da napusti Ameriku i ne dozvoli da stari porodični salaš propadne, Zoran je imao viziju i korak po korak, odnosno kas po kas, njegov san se ostvario.

- Kako mi se 2005. godine u Americi rodio sin sa autizmom, odnosno Aspergovim sindromom, vrlo brzo sam se upoznao sa terapijskim jahanjem i svim njegovim blagodetima. Studirao sam ortopediju konja, i u Americi sam se bavio njima. Jednom prilikom, dok smo se Zvonko Bogdan i ja vozili prema hipodromu Pompano Park da bi on pogledao moje konje, on je pevušio „da obiđem staze, staze svog detinjstva za salašom želja da me mine". Verujte, dugo su mi ti stihovi bili u glavi i oni su me doveli nazad na salaš. Nisam smeo da dozvolim da se dogodi drugi deo Zvonkove pesme 'al rekoše mi pre nikolko dana da je srušen onaj salaš mali“ – priča nam Zoran. – Iskreno, bilo je teško da se posle smrti oca vratim tamo gde je on najviše voleo da bude, ali sam odlučio da sačuvam porodični salaš star 98 godina. Posle deceniju ulaganja vratili smo ga u autentično stanje, sada je pravi bački salaš. Pod motom „Kasom kroz život“ stvorili smo sve uslove da se deca i njihovi roditelji se ovde osećaju prijatno, da imaju mir, da konji imaju svoj prostor, i napolju i unutra. Ponosni smo na svaki napredak naših mališana, zajedno sa njihovim roditeljima se radujemo svakom njihovom uspehu.