Franjo Sudarević skoro četiri decenije zaštitno lice „Subotica transa“, uz harmonikaše ispraćen u penziju

Kako je i sam iz Ljutova, najviše je vozio liniju 28, od grada do Ljutova, Donjeg i Gornjeg Tavankuta, ali je bio i na drugim pravcima.  U zasluženu penziju je otišao nedavno i to onako kako je vozio čitav svoj radni vek – smireno, nenametljivo, kulturno, veselo. Baš kakav je i sam.

- Ima nekoliko dana koje ću pamtiti ceo život, a to veče je jedno od njih. Iznenađenje koje su mi kolege pripremile još uvek se prepričava i među njima i među putnicima – priča nam Franjo. – Moja poslednja vožnja bila je do Tavankuta, krenuo sam sa autobuske stanice, pozdravio se sa kolegama. – Ali,  onda sam na stanici kod „Lifke“ video kolegu i koleginicu, mislio da putuju negde. Potom su ušli i ostali, pa i dva harmonikaša. Baš sam bio dirnut a putnici su bili oduševljeni. Jedan koji nije odavde i radi u nekoj fabrici me je pitao da li je uvek ovako da autobus vozi sa živom muzikom. Tu poslednju vožnju putnicima nisam naplatio, odnosno platio sam iz svog džepa kako je kod nas običaj.

U penziju su Franju ispratile kolege od kojih su neki kao deca sa njim putovali. Kako je ceo radni vek proveo u jednoj firmi, ne čudi što su sa njim putovale i tri generacije jedne porodice.

- Počeo sam da radim sa 21 godinom, sad već davne 1987.  i to slučajno. U vojsci sam polagao za vozača, posle i za vozača autobusa, i tako sam odmah posle nje počeo da radim u “Subotica transu”. Bio sam najmlađi vozač tada, čak su me putnici gledali sa nevericom, komentarisali da li će ovo dete da nas vozi – seća se Franjo.  

Iako  je posao vozača popularan i generalno dobro plaćen, naročito u inostranstvu, Franjo za sve ove godine nije promenio firmu, čak ni radno mesto.

- Jako sam zavoleo ovaj posao, pa sam odbio da budem postavljen za dispečara i taj posao sam prepustio kolegi. Mogao sam da odem, a iskreno,  mogao sam i da budem „najuren“ iz firme jer sam tražio da umesto plaćenog prekovremenog rada dobijem slobodne dane.  Ali sam ipak ostao i nijednog trenutka se nisam pokajao – ističe naš sagovornik.  – U ovom poslu je najvažnije uvek ostati pribran, kako u saobraćaju, tako i u odnosu i komunikaciji sa putnicima. Bolje učiniti nešto i mimo propisa, oprostiti kartu, pustiti putnika na srednja vrata ili napraviti neki ustupak, nego  ući u sukob i stvoriti lošu atmosferu i  tenziju. To onda utiče i na samog vozača i na putnike.

Tokom njegovih vožnji to, pak, nikako nije bio slučaj. A zbog muzike koju je puštao tokom vožnje i danas ga po gradu pozdravljaju kao Figaro.

- Godinama sam vozio đačku liniju i kada smo se vraćali oko sedam uveče  na Radio Beogradu bila klasična muzika, te kad bi učenici bili nemirni ja bih im to pustio. Jednom prilikom je bila opera „Figarova ženidba“ pa su mi deca prilazila da mi kažu da će biti dobri, samo da ugasim operu. Sada su to odrasli ljudi i kada mi neko kaže Figaro, znam odakle je – smejući se  priča Franjo. – Žena koja je putovala sa mnom ima ćerku, koja se nedavno porodila i sad ona sa bebom putuje sa mnom. Menjaju se vremena, pa i navike putnika, to je normalno i moramo se prilagoditi tome.

Bilo je u Franjinom radnom veku i neprijatnih situacija, dva puta su mu otkazale kočnice na autobusu, bilo je i saobraćajki, ali srećom bez velikih posledica.

- Najteže mi je bilo kad je jedan putnik pao i imao je epileptični napad. Srećom sam bio blizu bolnice i brzo smo stigli i ukazali su mu pomoć – seća se naš sagovornik. – Tada sam se vaš uplašio ali sam ostao pribran da ne ugrozim druge putnike. Ko nije strpljiv i staložen ne treba da sedne za volan. Naročito ne autobusa jer odgovara za veliki broj života. Sada na ulicama  ima dosta nervoznih vozača, presecaju put i morate da budete spremni da odreagujete. Uvek sam vozio polako, bitno mi je bilo da putnici stignu na određenu stanicu, a da li će biti 3-4 minuta kasnije to mi nije bilo važno. Ako vidimo da neko kasni na sledeći prevoz, nazovem otpravnika da zaustavi to vozilo koji minut da bi putnik stigao. Za sve postoji rešenje. Uvek treba biti strpljiv. A najvažnije je stići do cilja.