SUgrađani: Tihomir Mišić - "Ja sam čuvar tuđih sećanja!"

Zahvalni smo mu što je neposredno uoči promocije svoje četvrte monografije “Prvi vek subotičkog rvanja” (Gradski muzej, 29. maj) i svih obaveza i priprema i nervoze i iščekivanja koji su neminovni pratioci svakog planiranog događaja, odvojio vreme za intervju čiji je povod ne samo njegova poslednja (u nizu) knjiga, nego i one pre nje i sve ono što je uradio – zapisao, arhivirao, sačuvao (od zaborava), ali i ono što tek planira da uradi. I uradiće. U to smo sigurni. Jer Tihomir Mišić, čuvar tuđih sećanja ili uspomena (kako je sam sebe nazvao) neumorno i predano radi na tome da jedan važan period i neki važni ljudi čija su imena utkana u istoriju ovog grada - ostanu sačuvani. A samim tim čuva se i sačuvaće se i ime autora. Potpuno zasluženo.

- Hronološki gledano, prva u nizu je knjiga “Istorija subotičke košarke” (2009); sledi “Pola veka subotičke popularne muzike” (2020); pa “Subotički rukomet 1945 - 2020“ (2022), a sledeća, koja je u pripremi, biće “Subotički sportisti na Olimpijskim igrama” – čekam leto i Olimpijske igre jer postoji mogućnost da veslač iz Subotice Martin Mačković osvoji neku medalju i bila bi greota da ne stavim i njegovo ime…

NOĆ BEZ BROJEVA - “Da li ima momenata kada ne razmišljam o brojkama, kada ne beležim? Da, noću! (smeh) Opuštaju me šetnje, priroda - obilazim znamenitosti po Srbiji za koje malo ljudi zna…”.

I dok čekamo predstojeći sportski događaj godine i već unapred navijamo za “naše”, u razgovoru se vraćamo u prošlost, kada je jedan desetogodišnjak iz Subotice “ničim izazvan”, ali iz neke unutrašnje potrebe, uzeo olovku u ruke i počeo – da zapisuje. Prvo ono manje važno, a kasnije, ispostaviće se, nešto što se trajno čuva.

- Kao klinac zapisivao sam rezultate, a kasnije sve živo! I kada sam izgubio gumicu u školi, i kada mi je neko dugovao tri dinara, kada se potučem sa drugom pa mi polupa naočare - sve taksativno. Bukvalno sve zapisujem jer ono što ne zapišem, zaboravim! To nije dnevnik, već kao neki podsetnik gde sam navodio neke zanimljivosti koje su mi se dešavale.

Radeći kao sportski novinar, došao je na ideju da sportovima koje prati, zapiše – istoriju.

- Na tadašnjoj “Super” televiziji prijavio sam se da radim isključivo sport, drugo me nije zanimalo. Radio sam tri godine, prateći košarku najviše, i ove male sportove (rukomet, rvanje…). Fudbal me nije zanimao (smeh), a i bila je već napisana jedna monografija o subotičkom fudbalu. Drugi razlog je što su ti “manji” sportovi mnogo uspešniji nego recimo fudbal (koji jeste najpopularniji i najviše se priča o njemu) koji nema neke rezultate kojima bi grad mogao da se ponosi, dok su mali sportovi osvajali svetske, olimpijske, evropske medalje - to je nešto čime grad može da se diči.

TITO, REVOLUCIJA, MIR - “U srednjoj školi (danas Hemijsko-tehnološka) išao sam na takmičenje “Tito, revolucija, mir” - stigao do vojvođanskog, falilo mi je tri boda do saveznog. Za to učešće zaslužan je profesor Tomislav Bogner - njega pamtim”.

Kao rođeni Subotičanin, voli svoj grad, ali priznaje da, kao i svaki, ima i mane. Jedna od njih je, reći će, nedostatak prostora za mlade. Da li je i nekad bilo tako?

- U knjizi “Pola veka subotičke popularne muzike” spominjem kafe “Lojke”, u kojem su se pedesetih godina prošlog veka održavale svirke. Tamo su počeli da se okupljaju studenti, profesori i iz drugih gradova – preteča, početak, prva iskra rokenrola... Pa “Largo” i “Bunjevačko kolo” – tamo su bili glavni događaji. Šta se slušalo? “Simple Minds” ,“U2”, a što se domaćih tiče, i naša grupa “Bać Franje iđe u Feketić” - izdanak, jedini subotički predstavnik novog primitivizma…

Bio je osnivač i vokal grupe (više nego originalnog imena!) koja je od strane “Subotičkih novina” i “Radio Subotice” proglašena za najpopopularniju subotičku grupu (1987). Danas, kaže, ne sluša ništa konkretno - uključi radio i sluša bukvalno sve - sem (turbo) folka.

- Nedavno sam učestvovao u kvizu “Štoperica” i drugo pitanje bilo je vezano za pesmu Sinana Sakića! Nisam znao. Imao sam mogućnost da preskočim pitanje i na kraju osvojio 13.000 dinara. Prijavljivao sam se i u “Poteru”, za “Kviskoteku” išao na testiranja – to je bilo u periodu kada smo bili jedna država i konkurencija je bila stravična – da ne nabrajam koja su se tu imena takmičila... Neki me zovu hodajućom enciklopedijom, nisam to, ali je činjenica da se jednom temom bavim od početka do kraja. Ta istraživanja nekada traju i po deset godina! Na primer, košarka, muzika... Jako je teško istražiti zato što, pogotovo kod sportskih klubova ne postoje arhive koje bi ti klubovi trebalo da imaju. Svuda je to bio problem – e, mi nemamo tu arhivu! I sad šta ja da radim? Moram da idem u biblioteku, da kopam i da vrtim...

Biblioteke, odnosno novine, njegov su glavni izvor za tekstove, dok je Istorijski arhiv tu za fotografije.

- Ipak, glavni izvori su ljudi do kojih možete doći, ali kada prođe vreme, više ne možete, nemate koga da pitate… Pogotovo što se muzike tiče, sport još možete naći u novinama… Recimo, čuveni koncert subotičih bendova (sa gostima – čak su i iz Zagreba bili!) ’67. na Stadionu malih sportova - u novinama nemate ni jednu reč o tome. Niko nije zabeležio. Pričali su mi ti muzičari, ja sam pričao sa njima - svako nešto kaže i vi sklapate mozaik, kockicu po kockicu.

PRVI SPOT - “Statirao sam u desetak filmova, i zanimljivo da sam snimio prvi spot u gradu. Studio u ulici Dimitrija Tucovića, snimali su svadbe, razne događaje, kažu - možemo da probamo i spot. Bio je emitovan u tadašnjoj “Staroj piceriji”, tamo je bila i promocija. Snimio sam i jedan kratak film kao član radionice Želimira Žilnika, i imao ideju da snimim još jedan (dokumentarni), vezan za hiperinflaciju (redovi pred bankama u tri ujutru; odeš u prodavnicu, ne kupiš ništa) – žao mi je što nisam...”.

Zaključujemo da je reč o više nego ozbiljnom poslu koji možda ima neke druge benefite, ali ne i - materijalnu korist.

-  U pravu ste. Prvo – vrlo je naporno, drugo - neisplativo i treće - nezhvalno. To su ljudi - vi ne pišete o građevinama, pa kada objavite tekst, ta građevina se neće buniti, neće reći – izvini, nije to tako; ali u toj masi ljudi koja se pominje u mojim knjigama (barem 500 po knjizi) ako izostavite nekoga i on dođe do knjige i kaže - ja nisam u njoj, onda imate problem. Zato kažem da je nezahvalno. Recimo, ženski rukomet – bile su dve pod istim prezimenom, a imena nigde! Ja sam, ne znajući, to podveo pod jedno, a ona kaže - to je ova druga…

Kao diplomirani ekonomista zaposlen je kao statističar u Republikom zavodu za statistiku – Subotica, skoro 30 godina (ima zapisano svaku platu koju je dobio!). Iako mu je ovo bilo prvo radno mesto, nije i prvi (zarađeni) novac.

- Prvi novac zaradio sam ’86, tako što sam statirao u pozorištu! To je bilo na nagovor mog komšije Milana Cauševića - njegova sestra Svetlana radila je kao inspicijent u pozorištu za vreme Ljubiše Ristića. Zvali su statiste za predstavu “Šiptar”, i ja sam statirao u 52 predstave - imam zapisano, ali ne i koliko sam para dobio (smeh). Premijera je bila 6. februara 1986, bilo je 400 gledalaca u Sinagogi (tada bez grejanja!) i pet biseva! I to imam zapisano, nećete nigde pročitati...

SVA TA MUZIKA - “Idejni sam tvorac sajta “Sva ta muzika” (čine ga i Jugoslav Ivić i Branko Kozarić) koji postoji četiri godine – nedavno smo nastavili rad posle pauze, objavio sam intervju sa Gaborom Lenđelom, postavio dva-tri dešavanja. Bavimo se samo muzikom i trudimo se da sve što je interesantno bude na jednom mestu”.

Dalje od uloge statiste nije išao. Nije se, kaže, tu našao - ni u pozorištu ni u muzici.

- Probao sam, video da nemam neki talenat, ali jesam afinitet prema nečemu drugom (sastavljanju monografija prim. aut). Dobar je osećaj spoznaja da održavaš tu kulturu sećanja. Ako to ne uradimo mi koji smo vezani za Suboticu, ko će?! Logično je da taj posao odradi neko ko je iz Subotice, ko živi u ovom gradu i za grad! Ja sam čuvar tuđih sećanja - tako otprilike.

I sigurno je dobar osećaj kada znaš šta si uradio (za neke ljude). Kao u slučaju kada je bivši košarkaš (sada pokojni) Tomislav Popović prvi put uzeo u ruke knjigu “Istorija subotičke košarke” i zaplakao kada je video svoje ime i fotografiju… A pravi čuvar sećanja porodice Mišić je njegova supruga Vojislava koja uredno popunjava i čuva albume i kojoj, ističe naš sagovornik, zbog svega treba odati priznanje.

- Supruga takođe radi u Zavodu za statistiku (nismo se tamo upoznali) i nije joj bilo lako jer sam kompjuter uključivao i subotom i nedeljom, svaki trenutak slobodnog vremena posvećivao pisanju. Ali opet, na kraju, kada se objavi knjiga, kaže - ja sam ponosna! Imamo ćerku Anu, neće tatinim stopama, opredelila se za studije komparativne književnosti, to je interesuje…