Komentara: 12
Pregleda: 6888

SUgrađani: Radovan Markov - "Operacionu salu nikada nisam ostavio"

03.03.2024. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Radovan Markov - "Operacionu salu nikada nisam ostavio"
Možda najbolja preporuka sagovornika za rubriku “SUgrađani” jeste upravo ona kada kolega predloži kolegu. Bez sujete. Prijateljski. Iz najbolje namere. Zato što “tog nekog” poznaje za nijansu bolje od ostalih. Zato što zna da poseduje (i skrivene) kvalitete. Zato što je njegova (životna) priča interesantna, a zasluge velike. U ovom slučaju nesvakidašnje poznanstvo (stečeno bukvalno pri rođenju!), ali i duboko poštovanje, vezuje i povezuje mladu doktorku Ivanu Pletikosić (kardiologa zaposlenog u Opštoj bolnici Subotica) i starijeg kolegu, doktora Radovana Markova. Na njen predlog, a naše zadovoljstvo, poznati hirurg (danas u penziji), pionir laparaskopske operacije na ovim prostorima, sledeći je gost naše (i Vaše) rubrike…

- Ivana je zlatna. Spletom okolnosti, porodio sam njenu majku, ni ne sluteći da će mi ta devojčica postati koleginica…

SUgrađani: Radovan Markov - "Operacionu salu nikada nisam ostavio"

Saznajemo i da je porođaj protekao u najboljem redu, a onda logično pitanje – otkuda hirurg u porođajnoj sali?!

- Moja prva specijalizacija je iz ginekologije. Četiri godine bio sam na ginekologiji. Počeo u Novom Kneževcu pa prešao u Suboticu…

U ORDINACIJI OD MALIH NOGU - “Moja baba koja je živela u Krsturu, imala je komšinicu, doktoricu Šećerov koja je bila lekar u selu. Kada je umrla, ostala je ordinacija i sve u njoj, i kada sam kao dete dolazio na letnjem raspustu, uvek sam to gledao, već tada me je interesovalo!”.

Rođen je u Banatu, u Krsturu (danas Srpski Krstur) pored Novog Kneževca, gde mu je živela baka (mamima mama), dok su mu drugi deda i baka živeli u Loku, kod Titela. Roditelji – službenici: otac upravnik zemljoradničke zadruge, mati zaposlena u pošti. Kada je napunio šest godina, porodica se seli za Novi Sad, gde završava osnovnu i srednju školu, kao i fakultet.

- Završio sam čuvenu “Zmaj Jovinu” gimnaziju - iz moje generacije, iz mog odeljenja, dosta njih otišlo je baš na medicinu. Nekako sam i ja podsvesno želeo… Iz matematike nisam imao loše ocene, ali nisam je voleo. Voleo sam sve prirodne nauke, sem matematike. Sećam se, u gimnaziji smo imali profesora matematike (Aleksandar Dobanovački, zvali smo ga Baćko) na čijim smo časovima rešavali zadatke sa prve godine fakulteta! Simpatičan čovek, nikada neću zaboraviti kako nam je pravio kartončiće i oblagao ih celofanom, a na svakom kartončiću bio je napisan neki matematički zadatak. Spojili smo dve klupe i četiri učenika rešavalo je jedan zadatak. Nije od matematike pravio bauka, svi smo imali dobre ocene (ja četvorku ili peticu, nije da sam imao keca), ali u suštini imao sam otpor, više me je interesovala biologija. Pošto se približavao prijemni ispit, razmišljao sam o tome da li da upišem medicinu ili biologiju. Konkurisao sam na oba mesta, položio prijemni…

SUgrađani: Radovan Markov - "Operacionu salu nikada nisam ostavio"

NAJVREDNIJE - “Supruga je takođe lekar (sada u penziji), pulmolog, ceo radni cek radila u Domu zdravlja. Imamo tri sina (i dva unuka). Jedan je u Kanadi, dvojica u Novom Sadu. Nisu krenuli našim stopama, prepustili smo im da sami biraju put – sva trojica su “u fazonu” informacionih tehnologija, programeri. A ja ostao pasionirani arhitekta! To je bila velika ljubav, danas hobi“.

Po završetku Medicinskog fakulteta, na poziv i nagovor rođaka koji je bio lekar u Čoki, odlazi iz grada u manje mesto.

- Kaže on meni – hajde, burazeru, dođi da vidiš kako je interesantno biti seoski lekar! I otišao sam, bio pola godine i video da baš i nije tako interesantno (smeh). Odlazim u Novi Kneževac i počinjem specijalizaciju iz ginekologije. Bio sam jedini specijalizant kada je Novi Kneževac ostao bez ginekologa pa su doktori: Kapor, Pestelek i Skenderović dolazili jednom ili dva puta nedeljno da me pokrivaju pošto tada nisam bio specijalista. Sećam se, tamo sam porodio jednu ženu koja je imala sijamske blizance... Pozovu me i tako dođem u Suboticu!

SUgrađani: Radovan Markov - "Operacionu salu nikada nisam ostavio"

Bio je mlad lekar (30 godina). Pola godine putovao je na relaciji Kneževac – Subotica, da bi iznajmio stan na trgu kod Železničke stanice i na posao išao - autom.

- Subotica mi je u startu bila simpatična. Tada nisam razmišljao o tome da li ću ostati ili ne, ali kada sam dobio specijalizaciju iz hirugije, rešio sam da hoću! Nisam voleo ginekologiju, želeo sam hirurgiju, ali tada niste baš mogli da birate. I zato, čim se ukazala prilika za hirurgiju, napuštam mesto ginekologa i odlazim na novu specijalizaciju (nešto su mi i priznali od ranije) i završavam hirurgiju!

NEPRAVDA - “Ta tužba za nesavesno lečenje je jedna nepravda. Oslobođen sam, ali godinama prolazio kroz neprijatne situacije. Čak nisam ni bio umešan, samo sam dao informaciju. Nikada neću zaboraviti! Sretnete čoveka na hodniku, ne poznajete ga, pita - kako je moja žena? Kaže ime, ja odem na odeljenje, pitam, oni kažu - tako i tako, dođem i prenesem. To je bilo sve, nisam imao veze sa tim; mislim da je bila neka druga pozadina cele te priče... Nisam se osećao apsolutno krivim ni za šta, mogao je bilo ko da bude na mom mestu…”.

Vraća se u Suboticu, gde ostaje do ’96, kada na poziv odlazi u Institut u Kamenicu, gde nekoliko godina radi kao hirurg na onkologiji. Po povratku je postavljen za upravnika Bolnice.

- U to vreme postojao je Medicinski centar koji je imao dva odeljenja: Dom zdravlja i Opštu bolnicu. Prvo sam bio upravnik Opšte bolnice, potom direktor Medicinskog centra (jedno vreme i načelnik hirurgije). Teško je raditi sa ljudima. Kao direktor uvek imate problema, ne možete svima udovoljiti! Uvek ima nekoga ko je nezadovoljan... Traumatično je voditi jednu takvu ustanovu, mnogo mi je teško palo. Dok ne dođete na takvu poziciju, ne možete ni da zamislite kakvi su ljudi. To je haos! Kako god hoćete nešto da uradite, uvek ima nezadovoljnih - ne valja ovo, ne valja ono; jako je teško bilo. Funkciju nisam doživljavao kao nešto veliko, više kao obavezu. Nikada nisam bio “samo” direktor. Najbolji, najlepši period bio je kada sam bio hirurg. Nikada nisam ostavio “nož”, ovo je bilo usput. Glavni posao bio je u operacionoj sali.

SUgrađani: Radovan Markov - "Operacionu salu nikada nisam ostavio"

U njegovoj biografiji velikim slovima ostaće upisano da je reč o čoveku čije se ime vezuje za prve laparaskopske operacije u zemlji…

- Ako se dobro sećam, početkom 1993, baš marta meseca, odradio sam prvu laparaskopsku operaciju ovde u Subotici. U celoj toj državi, koja se tada zvala Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) to je bila treća takva operacija, tako da sam na neki način bio pionir u toj oblasti. Kada sam došao ovamo, bilo je dosta problema vezanih za povrede mozga, takozvanu neurotraumu - bio sam jedini u Subotici koji je “otvarao” lobanje i zbrinjavao povrede mozga. To je bilo sve do dolaska dr Bićanina… Boravio sam u inostranstvu, dva meseca bio na usavršavanju u Finskoj, u Nemačkoj dobio posao, kao član Jugoslovenskog udruženja za laparoskopsku hirurgiju kao instruktor išao po raznim bolnicama i operisao…

HIRURG U SNEGU - “Bilo je naporno, često sam radio i van Subotice, putovao… Vikendom sam išao u Užice - jednom krenem, sneg grozan! Stignem, prespavam, vraćam se i prelazim preko neke planine i pukne mi guma! Napolju katastrofa. Hladno. Sneg. Nekako promenim točak i taman se spustim, kad ode i rezervni! Jedva nađem nekog vulkanizera, on dođe sam mnom, skinemo točak… Bilo je to nastrašnije maltretiranje, ne znam kako sam izdržao posle onakvog dana!”.

I sam izraz “otvoriti lobanju” laiku strašno zvuči, a kako se sa tim nosi doktor…

- Godinama se dešavalo - dođete kući, legnete da spavate, a oni vas zovu! U to vreme nije bio CT-a, radila se samo angiografija. To je bilo strašno! Trebalo je da se odlučite da li ćete “otvoriti” lobanju ili nećete; šta ćete raditi, a nemate puno vremena! To je za mene bio vrhunac, neverovatan spoj klasične i savremene i urgentne medicine… Ima slučajeva gde sam radio samo na osnovu kliničke slike – vi ne znate da li je problem sa leve ili sa desne strane lobanje, nije to kao kad stomak otvorite pa vidite! Sad kada se setim, bilo je hrabro… (pauza) Nikada neću zaboraviti, kada sam bio student u Novom Sadu, u Institutu u Kamenici bio je neki docent, dr Ivan Fajgelj. Neverovatan čovek, izuzetan hirurg, osnivač grudne hirugije u Novom Sadu. I to je doprinelo da se opredelim za hirurgiju… Kada je on radio operaciju na otvorenom srcu, to je bilo vreme kada nije bilo vantelesnog krvotoka – anesteziolozi su uspavali pacijenta, potopili u kadu sa ledom, da mu spuste telesnu temperaturu, da bi se usporio metabolizam, da bi mozak mogao duže da ostane bez kiseonika jer je praktično cirkulacija obustavljena - i onda ima sedam minuta da operiše. To nikada neću zaboraviti, to je dramatično! Anesteziolog odbrojava – još toliko, još toliko, još toliko; on se preznojio… Operisao je defekt između srčanih komora kod jednog mladog čoveka. Rasekao je srce i imao sedam minuta da završi i uspostavi cirkulaciju! Onda se na srce sipa topla voda da se oživi čovek koji je, u stvari, u kliničkoj smrti. Kada sam posle toga bio u Finskoj, isto na kardiohirurgiji, kažem – u Kamenici profesor operiše srce u hipotermiji. Nisu mogli da veruju! Kažu - to mora da je strašno hrabar čovek… I jeste hrabar.

SUgrađani: Radovan Markov - "Operacionu salu nikada nisam ostavio"

MUZIKA – BOLNA TAČKA - “Išao sam u muzičku školu i na časove harmonike (koju nisam baš voleo). Imam veliku kolekciju ploča i pojačala nekoliko vrsta - to mi je bolna tačka (smeh). Slušam rok, pretežno strani, ali i domaći. Tri puta sam bio na koncertu “Rolingstonsa” – u Pešti, Beogradu i u Nemačkoj. I dan danas volim da ih slušam, nedavno je izašao novi album - kupio sam ga”.

Situacije kod ovakvih povreda su uvek dramatične i pacijent je često na klackalici – hoće li imati oštećenje mozga, umreti ili preživeti...

- Borite se dokle možete. Maksimalno se skoncentrišete na to da čovek preživi, a najstrašnije je kada pacijent umre na stolu! Najstrašniji osećaj. Jako teško pada. Kad umre posle toga, i to jako teško pada, ali kad umre na stolu, to je nešto najjezivije što može da se desi. Sećam se, bio je jedan čovek, Štiga su ga zvali, on je kod podvožnjaka naleteo na stub, udario grudnim košem u volan i puklo mu je srce! Doneli su ga u bolnicu. Sećam se, dr Pušin je bio dežuran i zove me - treba otvoriti grudni koš, otvorim, vidim srčana kesa puna krvi, tek što je živ… Nađem mesto gde je bila rupa, uzmem da šijem, međutim, već je bilo kasno, on je umro. To neću zaboraviti nikada. Teško je. Budite se noću sa time. Nije baš lagan posao; zato je životni vek jednog hiruga kraći u odnosu na druge...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 2 nedelje
Komentara: 12
Pregleda: 6888
Povezane teme

sugrađani

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.