Komentara: 2
Pregleda: 16344

SUgrađani: Melinda Tot Demek - "Sa druge strane kreveta sve drugačije zvuči"

25.06.2023. u 16:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Melinda Tot Demek - "Sa druge strane kreveta sve drugačije zvuči"
Upravo je proslavila šesti rođendan. Da, dobro ste pročitali. Ona je naša najmlađa sagovornica - sa ogromnim životnim iskustvom. I pričom koja inspiriše. Motiviše. I sagovornika tera na suze i smeh - u isti mah! Melinda Tot Demek, glavna sestra Doma zdravlja Subotica, kao lavica borila se protiv nevidljivog neprijatelja u sebi, i pre tačno šest godina izvojevala pobedu koju želi svima koji se susreću sa istim ili sličnim problemom – dijagnozom teško izlečive bolesti... A ipak ne i neizlečive – ukoliko imate saveznike. Njeni su bili (i ostali): brat, suprug i sinovi; ali i neverovatna psihološka snaga, unutarnji glas koji joj je, dok je zagnjurena u jastuk i ležala okrenuta bolničkom zidu, govorio - sutra će biti dan bolji od današnjeg... I bio je.

-    Ovi dani su posebno teški iz tog razloga što sam tačno pre šest godina u ovo vreme bila transplantirana, i svaki dan razmišljam o tome kako se sad osećam – prekjuče, juče, danas... Slavim šesti rođendan, a prošle godine taj famozni peti - kažu jako bitan za obolele od bilo kog malignog oboljenja. Dok sam ležala u bolnici, uvek sam govorila sebi – ako, daj bože, doživim pet godina, proslaviću kako treba i eto, hvala dragom bogu, doživela i proslavila - sve sa muzikom! I bila jako sretna.

SUgrađani: Melinda Tot Demek - "Sa druge strane kreveta sve drugačije zvuči"

SREĆA JE... - „Moj posao je buran, ali nema veze - sreća je ako čovek radi, to znači da je zdrav. Ne volim da gledam na neki zadatak kao da je to neki problem, nego hajde da rešimo! Treba se radovati svakom danu. I kada kiša pada jer smo doživeli...“.

Nevoljno, ali samo u priči, vraćamo se šest godina unazad, u 2016. godinu. Ona ima 42 godine, majka je i supruga. I dok razmišlja o tome šta će sutra kuvati za ručak i kakve je obaveze očekuju na poslu (svakodnevnica većine), dobija vest koja menja sve. U trenu.

-    Kada sam saznala, bio je bukvalno grom iz vedra neba! Simptome nisam imala – nekoliko puta mi se zavrtelo u glavi i imala sam glavobolje, ali ko ih nema?! Na nagovor kolege otišla sam na vađenje krvi. U jednom momentu, pred kraj radnog vremena, setim se i zamolim kurira da mi pokupi rezultate. Nikada neću zaboraviti - on ulazi na vrata, nosi moj nalaz i kaže - nešto nije u redu... Leukociti 25 (gornja granica je 10), trombociti niski, hemoglobin nizak... Tu je bila direktorica dr Mila Bogdanović Dujmić, dam joj nalaz, i ona mahinalno kaže – ovo liči na leukemiju.. Srušila sam se u fotelju, šta je sad ovo... Nadala sam se da je greška, da tako ne može da bude, otišla u još jednu laboratoriju - ne mogu da mi daju rezultat zato što su leukociti jako visoki i moraju da ga šalju u Novi Sad... Tu sam već znala da nešto nije kako treba. Otišla sam na onkologiju, sve je bilo u redu, ali rezultati su bili takvi kakvi jesu...  

SUgrađani: Melinda Tot Demek - "Sa druge strane kreveta sve drugačije zvuči"

KRAJ JE... - „Doživljavam sebe kao jaku ženu u psihičkom smislu. Psiha utiče na sve. Nažalost, videla sam jako puno ljudi kojima je, kada su odustali, došao i kraj...

Dan koji je usledio neće zaboraviti.

-    Probudila sam se, sela, i na delić sekunde mislila da sve sanjam, da nije istina! I taj delić sekunde bila sam toliko sretna... Ali nije bio san. Krenulo je – prvo biopsija kostne srži u Kamenici – neuspešna, pa je postupak trebalo ponoviti. Klinički centar, drugi put, sada sam već znala šta me čeka – izuzetno bolna metoda... Zato žalim svu tu sirotu dečicu koja moraju kroz to da prođu! Mi smo odrasli i znamo šta nas čeka, a oni... Opet nije utvrđena dijagnoza, da bismo pločice odneli u Segedin. Dana 14. novembra dobila sam nalaz da nešto nije u redu, a do dijagnoze prošlo je tačno mesec dana. Sve vreme sam radila, nisam htela da sedim i oplakujem samu sebe nego se cenkala sa sudbinom – daj, bože, da je neka hronična leukemija, dobiću koju godinu da mogu decu da izvedem na put... Strašne su to misli. Ali tog petka, 15. decembra, iz Segedina je mejlom stigao nalaz. I dan danas znam svaku rečenicu - u prilogu šaljemo rezultate, molimo da hitno potražite svog hematologa i puno sreće... Nisam smela da pritisnem „enter“, samo sam buljila u monitor... Džabe, ne mogu doveka čekati, pritisla sam i uočila boldovano – akutna mijeloidna leukemija.

SUgrađani: Melinda Tot Demek - "Sa druge strane kreveta sve drugačije zvuči"

Već sutradan morala je da bude u Kliničkomcentru Novi Sad.

-    Tmuran dan, 16. decembar, sneg se topio, i vreme je plakalo... Leukociti su već bili na 71, u bolnici su me stavili sa jednom  bakicom koja je umirala. Glavu sam zabila u jastuk i samo plakala... Bez obzira na to što sam zdravstveni radnik, nisam znala šta me čeka jer kada si sa druge strane kreveta, sve drugačije zvuči. I izgleda. Ceo vikend sam preplakala. Kada je u ponedeljak došla doktorica i predložila da mi, ukoliko želim, pošalje psihologa, taj moment je bio prelomni! Rekla sam da ću sesti sama sa sobom – tako radim kada imam loše dane. Sešću sa Melindom i nas dve ćemo se dogovoriti! Tako je i bilo. Rekla sam sebi da znam protiv čega se borim, imam za koga da se borim i boriću se. Terapija je krenula tačno na Badnji dan – uvek sam postila pa i tada...  Prvi ciklus hemioterapije baš je gadan! Sedam dana, 24 časa non-stop curi citostatik... Dobila sam grip, pneumoniju, pleuralni izliv, herpes... Terapija se prekida kada je temperatura 38 – nisam priznala da je imam jer sam se bojala - šta ako mi prekinu terapiju?! Zbog svih pratećih problema bilo je jako teško, ali nisam odustala - u deset sati se okrenula prema zidu – spavanje; da bi što pre svanulo jer sutra će biti bolji dan... To sam praktikovala sve vreme. I danas mi je ostalo da već u deset sati moram ići da spavam...

ANĐELI PORED PUTA - „Moj stariji sin ima 27 godina, ima verenicu, zaposlen je, živi svoj život. Mlađi ima 18, završio je Medicinsku školu, sad će fakultet... Suprug - moja podrška sve vreme! Kažu da ljudi izgube prijatelje kada se neka loša stvar desi – ja kažem suprotno! Mogu da potvrdim da sam u ovoj bolesti dobila jako puno prijatelja, ljudi koji su se pojavili niotkuda – to su anđeli pored puta koji ti pomognu kada je najpotrebnije."

I tu se priča prekida – smehom. A dolazi i lepši nastavak.

-    Posle prve terapije urađeno je testiranje - već se znalo da mi brat odgovara kao donor, što je ogromna sreća! I svaki dan zahvaljujem bogu što je bilo tako. Usledila su još dva ciklusa terapije i bio određen dan kada će krenuti transplatacija. U tom periodu 60 dana provela sam u izolaciji, od toga 36 - bukvalno na krevetu, pod „šatrom“. Bilo je jako teških momenata, ali sve se dalo izgurati. Tog dana, 9. juna 2017, pripremili su me - brat je trebalo da uđe pet dana ranije - dobijao samo jednu injekciju u ruku, da bi se matične ćelije iz koštane srži „isterale“ na periferiju... Stavili su ga na centralni venski kateter i priključen je na aparat separator – gde mu se krv filtrirala – izvukli su samo matične ćelije, ostalo vraćali... To je trajalo nekoliko sati i nije kao pre što je bilo (bukvalno vađenje iz kostne srži), nego se sve odvija preko krvi. On je sutradan otišao kući. Ja sam dobila tu „kesu“ matičnih ćelija koja je još bila topla - kako su njemu izvadili, tako su meni dali! Jako emotivan momenat - setila sam se svega: kako smo se svađali i tukli kada smo bili deca, a sad je došao momenat da može da mi spasi život. Moj mlađi brat. Florijan...

SUgrađani: Melinda Tot Demek - "Sa druge strane kreveta sve drugačije zvuči"

I tu glas zadrhti... Naša sagovornica danas je zdrava žena (dok to izgovaramo, obe kucamo u drvo i u glavu), udelimo joj kompliment da lepo izgleda, a plave oči se zacakle. Detaljan opis terapije kroz koju je prošla dugujemo i njenim nastojanjima da ličnim primerom pokrene potencijalne donore matičnih ćelija, koji nekom mogu spasiti život. Kao predsednica subotičkog Udruženja „Leuka“, već od 2018. godine, čim je stala na noge, počela je sa promocijom kako bi i drugima pomogla.

-    Meni je  dragi Bog podario brata koji mi je mogao spasiti život i mislim da sam ja dužna to da vratim i pričam o tome. Ljudi sakrivaju svoju bolest, zavuku se, a mene nije bilo sramota da podelim sliku gde mi je ćelava glava... Subotica je 2019. imala 40 donora matičnih ćelija, sada ih je skoro 200. Donori mogu da budu ljudi od 18 do 45 godina (do 50 se još tolerišu), koji u bazi ostaju do napunjenih 60 godina. Zato je cilj da animiramo što više mladih jer oni su naša budućnost i ja sam jako sretna što mladi shvataju i ne boje se, i drago mi je zbog akcije Rotari kluba Subotica i Rotarakta, koji su shvatili da je ovo jako dobra stvar i podržali nas. Održavala sam predavanja u srednjim školama i na fakultetima - i ako se jedan prijavi, ja sam sretna!

ŽUTA SUPA I CVETANJE TISE - „Ono što sam požela, doživela sam opet – videla Tisu kako cveta, jela riblju čorbu, svake nedelje kuvam žutu supu (nedelja je praznik, ona je samo moja i sem kuvanja ništa neću da radim!). Što se začina tiče, još puno imam da probam, ali nadam se da će mi Bog dati još puno puno godina – radim na tome“.

Iako su joj roditelji Bajmočani, naša sagovornica rođena je u Beču (gde su joj radili roditelji), a u osnovnu školu krenula je već u Bajmoku. Za taj period vežu je lepe uspomene.

-    Nisam volela da živim u Beču, više sam volela kod bake i dede u Bajmoku - tamo je bila cela ulica dece i meni je to bilo detinjstvo! I sad, kada se krenulo sa masovnim odlasima u inostranstvo, ja nisam htela da idem, iako pričam nemački - nudili su mi posao tamo, ali ne!

SUgrađani: Melinda Tot Demek - "Sa druge strane kreveta sve drugačije zvuči"

Nakon Srednje medicinske škole, upisuje i završava Višu medicinsku u Beogradu. Od 2014. glavna je sestra Doma zdravlja, a prvo radno mesto čekalo ju je na neuorologiji, u bolnici. Nakon toga radila je u skoro svim ambulantama opšte medicine.

-     Mislim da svaka sestra treba da obiđe sve ambulante, da upozna kolektiv, upozna različitosti posla jer nije isto raditi u gradskoj ili u vangradskoj ambulanti... Za 30 godina, koliko se bavim ovim poslom, najtamniji trenuci su oni kada izgubimo nekog pacijenta, to je uvek teško, a najsvetliji oni - kada nekog spasimo. Ima jedna rečenica - ako je jedan život lakše disao jer si pomogao, onda je već vredelo. To je moja filozofija – stvarno gledam da svakom kome mogu na bilo koji način pomognem i uvek govorim koleginicama da stave sebe u ulogu pacijenta – pacijenti ne dolaze u ambulantu da bi gledali nas, nego zato što imaju neki problem. Možda sam ja previše sentimentalna, ali sam dugo bila sa druge strane kreveta i znam kako je kad sestra dođe i nasmeši se, uhvati te za ruku i kaže - ne sekiraj se, biće sve u redu, iako ni sama ne zna... To pokušavam da prenesem mladim koleginicama - ako je sa druge strane šaltera baka koja ne zna ni šta joj treba, treba je sačekati - zamislite da je to možda vaša baka! I budimo ljudi koliko god možemo...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 11 meseci i 2 dana
Komentara: 2
Pregleda: 16344
Povezane teme

dom zdravlja subotica

sugrađani

melinda tot demek

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.