SUgrađani: Geza Šetet - "Ako Bog da... a - daće!"

Da dan traje 48 sati, ne bi mu bilo dovoljno. Da je života dva, iskoristio bi oba. Da treba da uspori, upozorilo ga je telo – sedi, odmori... Poslušao ga je delimično, i danas, sa ugrađena dva stenta, više ne slika po dvanaest (čak i šesnaest!) sati dnevno, ali i dalje intenzivno. Hoda polako, ali priča brzo. Tako i crta. Paralelno radi dva-tri projekta, kako (na)dolazi ideja. Na razgovor je došao spreman - poneo knjige koje je ilustrovao, fotografije svojih slika. Pokazuje nam, objašnjava, otkriva ko ga je inspirisao, ko mu je bio uzor... A Geza Šetet, slikar, illustrator, strip crtač, koji je, kako kaže, “iz Velike KEkende došao u Donji Tavankut”, i sam bi mogao biti uzor i učitelj nekim generacijama (umetnika) koje dolaze. I poručiti im da se umetnost ne meri diplomom, već – talentom. A on ga ima. U izobilju.

- Počeo sam da slikam u trećoj godini i od tada nisam stao. Danas imam 71. Moji su bili razvedeni, odrastao sam u porodici kod maminih roditelja, svi su bili talentovani za muziku, a ja sam počeo da crtam - zbog traktora! Ispred kuće u Bočaru (malo mesto između Miloševa i Padeja), gde sam odrastao, bila je pruga i tu se obavljao utovar i istovar robe - ja sam to gledao, i traktori su bili prvo što sam nacrtao na poleđini jednog papirčeta. Moja pokojna baba kada je videla crtež, kaže - kćeri moja, ovo dete će biti veliki čovek, umetnik. Tada su u modi bile one hemijske olovke: pola plavo, pola crveno. Našao sam načine da crtam i posle u školi, puno tih crteža je nestalo, ali mama je taj moj prvi crtež čuvala i kada sam ga našao, bio sam srećan.

Prvi (pravi) susret sa stripom, formom koja će ga oduševiti, desio se kada se na raspustu, nakon završenog drugog razreda osnovne škole, iz Novog Sada vraćao u Kikindu. U trafici na stanici mama mu kupuje časopis “Kekec”. Oduševljen mnoštvom detalja, zaljubljuje se u strip i tako je počela ljubav koja traje i danas. Kada je nakon završene osnovne škole na očev poziv došao u Suboticu (gde su veće šanse za posao), zapošljava se i paralelno kreće u večernju školu na tadašnjem Radničkom univerzitetu, u želji da sa diplomom srednje škole upiše ono o čemu je maštao – likovnu akademiju.  

- Kada sam u Srednju umetničku školu u Novom Sadu odneo radove da vidim da li ima(m) šanse, rekli su mi da tu nemam šta da tražim jer sam već formiran crtač, i predložili mi da završim tu srednju večernju da bih mogao da upišem akademiju. Napisali su mi i preporuku. Tako ja upišem večernju i stanem kod – matematike! Sećam se, bio je jedan profesor Medan, jako strog, već sa vrata je bacao torbu, pisao formule... A u Kikindi sam imao nastavnicu matematike koja me je na kraju pitala da li hoću da odgovaram da mi zaključi peticu. I tako, zbog matematike, nisam završio srednju. I danas čuvam indeks sa tri položena ispita...

CRNCI I KOLO - “Dok sam u ateljeu, slušam muziku i duhovna predavanja - jedna kaseta: biblijska predavanja pa druga: stari rok, ali klasični. Modernu muziku ne slušam. Možete zamisliti mene i repovanje! Kao kada bi sad crnci počeli da igraju kolo! (smeh) Svako ima svoj ukus, a ja najlepše radim uz “Šedovse” (The Shadows), pa Mocarta i klasiku, instrumentalnu muziku”.  

Ubrzo se upoznaje i sa budućom suprugom Matilkom i ženi se, odnosno, kako kaže – “ud’o sam se Tavankut!”.

- Ostaje žal za akademijom zbog toga što sam za četiri godine mogao naučiti to što se mučim već četrdeset godina! Ali sa druge strane, ovo je moja diploma (govori, pokazujući fotografiju na kojoj je slika njegove žene obučene kao princeza prim. aut). Te slike ja njoj za Osmi mart ili rođendan poklanjam... Ona voli te haljine, kao u filmu “Prohujalo sa vihorom”. Za suprugu kažem da je moj najbolji učenik! I priznajem, ona je mnogo bolji slikar nego ja. Ona je baš slikar, ja sam grafičar. I u školi je dobro slikala, a pored mene nastavila - svaki dan po pola sata, sat, zajedno. Sedne za štafelaj, ja joj počnem pričati, ustani i gledaj - jedna slika u hiljadu reči.

I sam je imao “učitelje”, umetnike čija je dela kopirao i tako brusio zanat, a najveći uticaj na njega ostvario je ruski slikar pejzaža i portreta Ivan Ivanovič Šiškin.

-    Oduševljen sam načinom na koji on slika prirodu - podseća na našu ravnicu, banatsku... On me je inspirisao, prvo sam njega naštancov’o, kopirao i tako (na)učio.

Dok je za platu radio u “Standard konfekciji”, “Severu”, “Sinalku”, paralelno radi i ilustracije za “Het Nap”, održavajući stalnu “vezu” sa grafikom.

-    Jednom sam tako ilustracijom ubo’ predsednika opštine pa su mi ukinuli rubriku. Kritikovao sam sve - od odžačara do predsednika! I u “Sinalku” je moj posao bio vezan za crtanje jer sam radio  ilustracije za reklame, a nakon zatišja počeo da izrađujem i reklame za prodavnice i butike na Buvljaku. Odlazio sam ujutru u šest, nekada ih je i sedamnaest čekalo na red! Od svega što sam naslikao, ostao je, na primer, onaj “Bata mesar” sa bikom...

Na Buvljaku je na neki način i ostao do penzije, gde je, uz podršku Geze Bašića, pune četiri godine svake nedelje, kod ulaza na parking - prodavao slike.

-    I kupovali su ljudi. Ali i kada ništa nisam prodao, upoznao sam ljude i saznalo se za mene, i to mi je dovoljno. Počeo sam da slikam portrete po narudžbi, ali danas sve ređe - imam strašno lošu osobinu - ne uzimam kaparu i loše sam prošao sa poslednjim naručenim portretom, tako da više neću. I ne moram - imam svoju penziju.

DAJ, DEDA, DA CRTAMO! - “Imam dva sina – supruga ima sina iz prvog braka i imamo zajedničkog Borisa – njegova ćerka, moja unuka, dođe i kaže mi – daj, deda, da crtamo! Nacrtam joj i ona boji. Učim je da crta, sada kopira crteže životinja... Pa je sednem ispred kompjutera - vidiš ovako markerima, tamo ti je narandžasto... Sad ide u prvi razred, a starija unuka je četvrti razred, svira violinu... Od starijeg sina sin igra fudbal, trenira u “Spartaku”, putuje, dobar je u tome”. 

Njegovo ime danas se vezuje za knjige “Isus reč božja” i “Knjiga o Jovu” - biblijske teme koje je obradio u stripovima, a posebno za “Gorski vijenac” u stripu (omaž Njegošu), poduhvat koji se mnogima činio nemoguć!

-    Veliki sam vernik, sve što radim, radim iz duše i da sam najbolji od svih crtača, nikako ne bih mogao sam. Ovo je Božja volja. I zahvalan sam mu, mnogo mi je dao, još samo malo zdravlja, dve-tri godine da mi produži život, a ako me pitate, voleo bih još da uradim “Otkrovenje” (Apokalipsu) i počeo sam, a paralelno radim i na mađarskom izdanju “Knjige o Jovu”. I imam još započetih slika... Završiću ih ako Bog da, a - daće. Znate šta mi se desilo – ja sam u jednom danu šest infarkta imao! I preživeo. To potvrđuje misao da Bog još ima planove za mene... Volim da kažem da sam sa Bogom “na ti” jer ovo što sam uradio, sam nikada ne bih mogao.

Nakon što je uspešno ilustrovao najteže štivo Starog zaveta, na poziv izdavača (”Forma B”) hrabro se upustio u avanturu ilustrovanja “Gorskog vijenca” i iz nje izašao kao pobednik.

-    Fakat je da pre mene to niko nije uradio, svi su odbijali, rekli - nemoguće! Reko’ -nema nemogućeg. Prihvatio sam i prvo se malo bolje upoznao sa delom o kom sam tek ponešto znao. Uzeo sam knjigu iz biblioteke, a u istoj - i “Luča mikrokozma”. Skicirao sam “Gorski vijenac i noću uzmem da čitam “Luču mikrokozmu”. Reko’ - to je za mene! Ono biblijsko - sukob dobra i zla. I to sam uradio. Na jednoj tribini u Srpskom kulturnom centru u Beogradu, objašnjavao sam da su Francuzi i Belgijanci najpoznatiji po stripu, ali kod njih strip crtač već dobije gotov scenario, i šest meseci radi na tome. A ja sam dva Njegoša za dvanaest meseci uradio, to je 280 strana!  Jedini problem kod “Gorskog vijenca” bio je taj što pre toga nikada nisam bio u Crnoj Gori! U međuvremenu sam otišao, i sada se u “Šćepanu Malom” (koji radim) vidi malo više tih planina i Cetinje i manastiri koje sam obišao.

Zahvaljujući stripovima koje je uradio i koji se trenutno svrstavaju u deset najprodavanijih, glas o njemu čuo se daleko pa nedavno o njemu piše i “Politikin zabavnik”, pominjući ga kao “Velikog Gezu iz Malog Tavankuta”...