SUgrađani: Friđeš Kovač - "Nikada nisam kucao na vrata - Halo, halo!"

Nekada ni reč nije potrebna, a da shvatite da je pred vama nesvakidašnji sagovornik, umetnik par ekselans, čovek od krvi i mesa, a kao od oblaka satkan! Građa diva, treperave duše… I stil koji ga odaje – na glavi šešir, oko vrata marama, i nekoliko narukvica na desnoj ruci. Glumac u njemu izbija na površinu – u izgledu, u pogledu, u pokretu. A tek u reči… - bila ona na maternjem mađarskom, ili na srpskom koji mu zadaje glavobolje kada u trenutku ne može da nađe adekvatnu. Hogy mondják...? – pita. Kako se kaže…? Zajedničkim snagama pronalazimo onu pravu, i razgovor se nastavlja tamo gde je stao - kao mala predstava, kao improvizovani skeč u kom uživamo, ne razmišljajući o kraju. Čast je i zadovoljstvo pred sobom imati sagovornika koji je nagrađivani glumac, reditelj, donedavno profesor na akademiji, lice dobro poznato i van granica zemlje. Jer Friđeš Kovač je sve to, i više od toga. On je sto za kojim smo sedeli, kao prstohvatom soli, začinio umetnošću. I ostavio je da lebdi nad njim… 

-    Potičem iz seljačke, paorske porodice. Rođen sam u Tornjošu, živeli smo na salašu i posle prešli u selo Kavilo koje pripada opštini Bačka Topola, a nalazi se na četvoromeđi koju čine Subotica, Senta, Bačka Topola, Bečej. U mom detinjstvu, kada sam išao u četvrti razred i učili šta je to populacija, Kavilo je imalo 333 stanovnika, ali to je bilo davno. Sada ne znam da li ima stotinu. Jedan red kuća. U svojoj ranoj mladosti ja pozorišta nisam ni video! Naziv Tornjoš potiče od visokog tornja veoma lepe crkve u koju sam išao kao dete i to me je inspirisalo - kada je pop izašao i počeo da priča, ljudi su ga ozbiljno gledali i slušali. Kao dete nisam razumeo šta priča, ali sam naslutio da govori lepe stvari. I poželeo sam biti pop! I on, na neki način, govori pred publikom… (smeh)

Problem je nastao spoznajom pojma – celibat, i činjenicom da je rimokatoličkim sveštenicima zabranjeno da se žene. 

-    Sa trinaest, četrnaest godina počeo sam da se interesujem za suprotan pol i pomislio - kako će to biti?! (smeh) U međuvremenu smo se preselili u Kavilo gde nije bilo crkve, ali bile su - tri krčme! (smeh) U jednoj od njih nalazila se zajednička prostorija sa televizorom i celo selo je tamo išlo! Tako sam na televiziji prvi put video da neki ljudi nešto rade, nešto pričaju, nešto izigravaju… To je bilo pozorište, a ja tada nisam ni znao kako se to zove! Ali dopalo mi se, i onda sam, u svojoj trinaestoj godini, osnovao prvo pozorište u Kavilu - pozvao neke mlade ljude i tamo izigravao reditelja. Izvodili smo male skečeve, ljudima se svidelo i tako je krenulo… 

GLUMCI – HEROJI - “Ovi ljudi koji su pretrpeli 20 godina čekajući da se renovira zgrada Narodnog pozorišta, oni su heroji. Ne znam da li ste ikada bili u tim fabričkim salama, u tom ambijentu gde su ovi ljudi, jako osetljive duše, bili primorani da rade. To je ubitačno. Ubitačno za duše umetničke. Kako su to mogli dozvoliti tim lepim dušama koje su ukras grada, žive skultpure… Zato apsolutno pozdravljam trenutak kada bi konačno trebalo da se vrate u svoju zgradu”. 

I dok je otac sumnjivo i sa strane posmatrao sinovljevu opčinjenost pozorištem, majka se ponosila jer su ljudi hvalili njenog talentovanog sina. Te reči dodatno su ga motivisale. I u osnovnoj školi osniva pozorišnu trupu, vodeći neku vrstu dramske sekcije, paralelno izučavajući i pozorišnu literaturu, spajajući teoriju i praksu. Srednju školu upisuje u Bačkoj Topoli, ali (samo) sa pozorištem u mislima, teško je bilo posvetiti se - knjizi.

-    Mislim da sam u istoriji bačkotopolske Gimnazije ja bio najgori učenik! Dva puta su me izbacili, dva puta primili nazad. U toj školi proveo sam pet godina, a nisam maturirao! Nije da nisam želeo da pohađam časove, jednostavno sam zaboravio jer imao sam svoj zadatak - pravio sam pozorište! Negde ‘73, ’74. igrali smo “Antigonu”, predstavu koju sam režirao i u kojoj sam imao glavnu ulogu (naravno ko će biti Kreont nego ja?!) - učestvovali smo na nekom festivalu gde je u ulozi selektora bio Mihalj Virag, reditelj iz Subotice, direktor drame na mađarskom. Kada je čuo da sam izbačen iz škole, potražio je direktora i zamolio ga da nekako “ovog momka dovede do mature jer ćemo ga primiti u pozorište kao glumca”. 

Ali Subotica će na njega morati još malo da (sa)čeka…

-    U međuvremenu je, na moju najveću sreću, izašao konkurs na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde se prvi put otvarala klasa na mađarskom jeziku. Da tog konkursa nije bilo, siguran sam, ja danas ne bih bio živ! Propao bih, izgubio bih se… Tamo je, između ostalog, pisalo, da ako kandidat nema završenu srednju školu, pre prijemnog treba da položi ispit iz pet predmeta (maternjeg, srpskog i stranog jezika, geografije i istorije). I tada sam prvi put u životu počeo da učim! I to dan i noć. Položio sam ispite, položio prijemni, i od tog momenta, ja sam leteo… 

Iako je na glumačkoj akademiji bio nov, imao je već dovoljno iskustva, a njegovo ime, kao glumca – amatera, već tada bilo poznato u Vojvodini. Na pitanje kako je došao u Suboticu, duhovito odgovara – kolima! Ali objašnjenje sledi.

-    Preda mnom je bio trostruki izbor. U to vreme, Radio Novi Sad imao je jednu glumačku ekipu (na mađarskom) - izuzetna, fantastična stvar! Radio sam sa njima kao student, akademac, i zvali su me tamo. Zvali su me i u tek osnovano Novosadsko pozorište (Újvidéki Színház), kao i u Narodno pozorište. Mogao sam da biram, i, naravno, došao u Suboticu zato što je ovde bilo najviše pozorišne publike na mađarskom jeziku. Rekao sam sebi – tu treba doći gde ima gledalaca. 

Zanimljivo je da se njegovo poznanstvo sa gradom koji će kasnije zvati svojim, do tada svodilo samo na povremene dolaske sa majkom na pijacu, gde su prodavali sir, mleko i jaja, a on kao dvanaestogodišnji dečak nosio torbe i na tečnom mađarskom i “nabadajućem” srpskom hvalio robu i pozivao kupce. Ali i tu je već budući glumac u njemu tražio svoj put… U Suboticu je zvanično, kao diplomirani glumac (prva generacija na mađarskom jeziku), došao 1978, iste godine kada je svom dragom selu (Kavilo) ostavio dragocen poklon koji u kontinuitetu “traje” i danas, kao jedno od najposećenijih pozorišta na mađarskoj pozorišnoj sceni u Vojvodini. 

-    Pošto imam troje dece, volim da kažem da je “Salašarsko pozorište” moje četvrto dete! Na ideju da ga osnujemo došli smo kolega Đerđ Hernjak i ja na četvrtoj godini studija. Reč je o putujućem pozorištu - premijera je uvek ovde u Kavilu, i onda se predstava seli. Hernjak i ja smo godinama to gradili i na tome radili. Išli smo zaprežnim kolima, magarećom vučom. Mi peške, a magarci vuku kola u kojima se nalazio dekor i kostimi. Spavali smo u šatoru. Stigli smo do jednog sela, obukli kostime, uzeli u ruke instrumente i vikali, pevali, išli preko sela, najavljujući da je stigla trupa “Salašarskog pozorišta” i da će uveče biti predstava. Dođite, ponesite šamlice  i ako imate sitno…Karte nismo mogli prodavati jer predstava se uvek izvodi na otvorenom i posle pokupimo dobrovoljni prilog. Danas na premijerama bude hiljadu ljudi, i smatram da je to najveća stvar koju sam uradio u životu. Odnosno Đerđ Hernjak i ja - bili smo kolege, cimeri, prijatelji, i ne sećam se ko je rekao prvu rečenicu vezanu za osnivanje pozorišta (meni se čini da sam ja - smeh), ali složili smo se da bi trebalo nešto dati tim ljudima u selima. I on je seosko dete (iz Čantavira), i baš kao i ja svestan toga da ljudi koji žive na selu nemaju te kulturne, vrednosti (prednosti) koje uživaju ljudi u gradovima. A zaslužili su. U selu je sasvim drugačija komunikacija. Tamo data reč važi. Ako ti neko kaže - sutra dolazim u osam kod tebe da radim, da ti pomognem, onda će sigurno doći. 

Ali on se na profesionalnom planu spremao da uđe u neki drugi, gradski svet od kog je istovremeno i strahovao jer, kako kaže, “do tada nisam sreo ljude koji govore jedno, a misle nešto sasvim treće…”. Grad ima svoje i mane i vrline, a Subotica je imala pozorište koje je postalo njegov drugi dom. Tu je bio i za vreme čuvenog Ljubiše Ristića, čijem se dolasku obradovao jer, kako kaže, “tada sam imao 30 godina, bio nezreo, zelen, a već direktor drame na mađarskom”, u vreme kada je umetnički nivo opadao, a pozorište se suočavalo sa problemima.

-    Ristić je objedinio dve drame (srpsku i mađarsku) i oformio izvođački ansambl koji govori na srpsko-hrvatskom, mađarskom i ostalim jezicima koje rediteljska koncepcija zahteva. Za mene je u tom trenutku to bilo dobro, jer propao bih kao direktor, sigurno. On je, sa jedne strane, privukao publiku, i godinama je to bilo interesatno. Odlučio sam da odem u Radio Novi Sad, gde postajem deo dramske ekipe na mađarskom, odakle su nas rasterali 1992, zajedno sa novinarima. Vraćam se u Suboticu, vidim - nema pozorišta. Ljubiša se povukao u Beograd, u Šećeranu, i tamo se ponekad igrala predstava na mađarskom jeziku, ali pravog pozorišta nije bilo. I onda sam predložio gradskim ocima da se napravi jedno pozorište…

VUKU ME DASKE – DA IH UZMEM U RUKE! - “Ja sam hobi stolar. Volim da čeprkam u svojoj garaži… Imao sam 50 godina kada sam se kad sam ustao sa osećajem da me vuku daske, ne samo da stanem na njih, nego da ih uzmem u ruke! I počeo sam bez ikakvog predznanja da otkrivam kako idu neki potezi, i sam sebe naučio”.

Reč je o danas poznatom i uspešnom teatru “Deže Kostolanji” čiji je idejni tvorac upravo naš sagovornik; izumitelj - kako kaže. Ali kako nijedan početak nije lak, tako je i put do osnivanja ovog pozorišta bio trnovit, počev od “skrivanja” njegovog rada do neslaganja sa tadašnjim političkim rukovodstvom. U međuvremenu trebalo je od nečega – živeti. 

-    Malo sam se posvađao sa tadašnjim gradonačelnikom Jožefom Kasom i rekao mu – ako vi znate bolje od mene da pravite pozorište, onda pravite! Bilo je problema i u vezi sa tim ko će biti direktor, a ja sam želelo da budem umetnički rukovodilac, što na kraju nisam postao, pa sam sve ostavio i dao sebi času reč da više nikada u pozorište neću! I šta sam radio – proizvodio sam pečurke! Šampinjone – u veeeeeelikim količinama. Jedno vreme svi su u Vojvodini jeli moje pečurke! (smeh)

U međuvremenu Narodno pozorište nastavlja da radi po starom sistemu – drama na srpskom i mađarskom – čiji direktor postaje po drugi put (pogazivši svoju reč), sada mnogo zreliji i iskusniji. I na rukovodećem mestu (1998 – 2006) ne napušta scenu, prihvatajući male uloge, paralelno radeći na izgradnji i očuvanju Pozorišta “Deže Kostolanji”, sarađujući sa glumcem Peterom Ferencom koji je istovremeno vodio i “Kostolanji” (kao i Tibor Sloboda), pozorište koje su čuvali i sačuvali sve do dolaska, sada već čuvenog Andraša Urbana. Ostalo je legenda. Nakon što je na mesto direktora drame na mađarskom došao njegov bivši učenik Zoltan Mezei (generacija danas poznatih glumaca Bele Kaloa i Hermine Erdelji kojima je kao osnovcima držao dramsku sekciju), i “zamolio” ga ode iz pozorišta i Subotice (nemila epizoda), zasniva stalni radni odnos na novosadskoj Akademiji, sve više se okrećući profesionalnim angažmanima u susednoj Mađarskoj (Šopron i Bekeščaba), gde i danas radi kao glumac i reditelj. U Novom Sadu predavao je dikciju – tehniku govora i umetnost govora, umetnički govor – “deo glumačke veštine, jako kreativna stvar”. Od 2020. zvanično je u penziji.

-    Nisam još živeo kao pravi penzioner jer uvek sam radio i radim, čak snimao i neke filmove u Mađarskoj. Možda bi za mene bilo najbolje i najjednostavnije, ali nikada nisam kucao na vrata, vikao - halo, halo! Na primer, na vrata direktora u Segedinu i rekao mu - zdravo, ja sam tu u susedstvu, ako ima nešto… Ne, bilo me je sramota da se tako javim. Nisam tako “socijalizovan”, u moje vreme to nije bilo u modi.  Ja se nikad nikome nisam javio – koliko me znaju, znaju. Ali današnja omladina ne treba tako - govorio sam i mojim studentima da se pojave svuda gde mogu, da se upoznaju sa rediteljima, direktorima, da odlaze na kastinge; da ih imaju u arhivi, da im kažu – ja postojim! 

A njegovo postojanje biće upisano velikim slovima u pozorišnoj istoriji Srbije i Mađarske. Dvostruki je dobitnik prestižne glumačke nagrade “Patakijev prsten” (koja nosi ime njegovog profesora, doajena mađarskog glumišta u Vojvodini), prošlogodišnji dobitnik priznanja “Pro Urbe”, odlikovan od strane Vlade Mađarske za svoja glumačka dostignuća…

-    Neću da se dičim, ali činjenica je da me u Mađarskoj svugde prepoznaju - na ulicama, u svakom gradu – to je zbog toga što sam igrao i u serijama, filmovima; znači, znaju me uglavnom sa televizije, a u samom Šopronu - sa scene. Tamo imam puno “poznanika” (O, gledali smo vas… - priđu i kažu) i to je jako, jako lepa stvar. 

NACIONALNA PENZIJA - “Veoma sam zahvalan svim onim ljudima koji se me preporučili, koji se glasali za to da dobijem nacionalnu penziju. Ne znam kako izgleda taj proces i kako dolazi do izbora, ali mene, koji sam više puta uzeo u ruke priznanja i odlikovanja, uvek grize savest zbog onih koji su to možda više zaslužili od mene. I za ovu penziju mogu da nabrojim stotinu imena koji su je barem isto toliko zaslužili. A ja sam taj izabran i jako sam srećan zbog toga, puno mi znači”.  

U braku sa poznatom subotičkom novinarkom Erikom Kabok (“Ne nosi moje prezime jer je ona pre braka već imala izgrađeno ime”), članicom izvršnog odbora Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, ima troje dece: ćerku Noru koja je vaspitačica i živi u Subotici, i dva sina (Akoš i Tamaš) koji su krenuli i uspešno koračaju očevim stopama – kao filmski operater i režiser, odnosno glumac. A tu su i njihovi naslednici: “Apsolutno sam deda, vreme je za to...”.