SUgrađani: Franjo Mačković - "Šta ovaj deran radi, ovo sam isti ja!"

Začarano dvorište u slepoj ulici zvanoj „Nova“, na Paliću, broj pedeset i neki... Neasfaltiran put, retki prolaznici u čudu gledaju još ređe automobile koji tuda prolaze; dva opasna psa (na sreću, u boksu) laju na ulazu, a domaćin nas dočekuje raširenih ruku, spreman za priču. Zakoračimo u njegov svet, gde nas, kao špalir uvažene goste, čekaju skulpture – neka lica odmah prepoznajemo, neka ostaju tajna... Domaćin Franjo Mačković, umetnik, skulptor, vajar, upoznaje nas sa svojim delom - tu je i David visok pet metara i pored njega Golijat (koji ga je namučio i kojem je dao svoj lik) – dva metra viši! Dok sa pogledom punim strahopoštovanja posmatramo gorostose izlivene u betonu, na um pada Anrićeva misao – kako je čovek prolazan, a njegova dela večna. I kako će veliki ljudi iza sebe ostaviti – trag. Naš sagovornik jedan je od njih.

-    Puno je kipova, ali ima još mesta! Tu je i moja žena u liku grčke boginje, pa moj otac, a ova mala skulptura sa druge strane sam ja - kao klinac. Rođen sam na Bikovu, u porodici - petnaestoro dece (otac sa prvom suprugom koja je umrla imao četvoro, mama već imala jedno, ostala su zajednička). Otac zemljoradnik, služio je kod gazda kao i njegov deda. Posle rata dobio je pola jutra na svako dete i onda je postao svoj gazda. Šta smo mi kao deca znali, ali kad okrenem film, sada znam da smo teško živeli, bili više gladni nego siti, zebli ujutru - izlazi sunce, ustaj, teraj svinje... Brat je čuvao krave, a ja svinje, imali smo i dva konja. Mesa smo jeli četvrtkom i nedeljom - mama zakolje kokošku i svakom po jedno parče – ocu jedan batak, mom starijem bratu koji je bio bolešljiv - drugi, sestrama nogice, moja je bila glava. Repete nije bilo - dobio si porciju, napolje! Više smo išli bosi nego obuveni. Sećam se, brat i ja otimali smo se za jedno odelo za školu – on je išao prepodne, ja poslepodne, a znao je malo pravit' krivine... Kažem mami - kako da krenem u školu, nema Pere, treba mi odelo. Iđi, nađite se usput pa se presvučite – kaže mama. I srećom smo se našli...

Nakon osnovne škole, upisuje Školu učenika u privredi i nakon dve godine stiče zvanje - ratar traktorista. Akademija – ostaje san, ali, na neki način – dosanjan.

-    Nisam prihvatio ponuđenu pomoć Stipana Šabića i Vinka Perčića pri upisu jer mi je Hunor Đurković (koji je završio grafiku) rekao - sigurno ćeš biti primljen jer ima ko završi akademiju, a ne zna tako da crta kao ti! Bilo mi je nelagodno da neko urgira, nisam volio ništa preko veze, mislio - ako uspem, uspem! Nisu me primili, a čuveni Ivan Jandrić rekao mi je – ne treba odmah odustati, probaj više puta... Ali nisam. Imao sam dobru platu u preduzeću „Dunav – Tisa – Dunav“ (gde sam bio vozač 40 godina), veću nego profesor u školi! Da li ostaje žal? Ne znam. Sad, pošto sam i bez akademije uspeo i stvorio ovo što sam stvorio, nije mi žao. Tu mogu da zahvalim i bivšoj direktorici palićke škole (OŠ „Miroslav Antić“) Eržebet K. Čakanj, po čijoj sam narudžbi pravio bistu Miroslava Antića. Ona me je preporučila pa sam pravio i tamburaše i tako je krenulo... Malo sam se progur'o i, eto, ja sam sobom zadovoljan - volim radit', to mi je valjda odmalena ostalo.

NIJE NAPRODAJ! - Duborez i slikanje – dve su grane likovne umetnosti kojima se naš sagovornik takođe bavi. U kući se, između ostalog, nalazi i divan labud izrađen u drvetu, a pogled posebno privlači „Mala sirena“, duborez koji je imao i potencijalog kupca, ali neki radovi jednostavno nisu na prodaju...

Talenat je nasledio od majke - volela je da crta, ali lepo je i pevala.

-    Tada su obično decu slali kod gazda, a ona je služila u gradu kod neke gazdarice koja ju je jednom čula i pitala - ko to tako lipo piva... Uvek je volela da peva, i posle, kada su se braća zaposlila i kada smo kupili tranzistor, uvek je slušala muziku kada je radila, pitajući se - kako to da niko od nas nije muzičar?! Od nje je talenat nasledio i moj brat i sestra - znaju slikat', crtat', ali nisu toliko angažovani. Moj talenat se ispoljio već u osnovoj školi - sećam se, išao sam u drugi razred, posetili smo lutkarsko pozorište i posle dobili zadatak da svako nacrta neki detalj koji mu je ostao u sećanju. Nacrtam prostoriju proporcionalno, binu, prozore, dve-tri figure, a ostala deca – samo crtu i Čiča Glišu! Učitelj uzme moj crtež, kaže – e, ovako se crta! I to je išlo od stola do stola...

Potvrda o talentu i umeću stigla je i zvanično od samog Jandrića (likovni pedagog, slikar, keramičar) koji je vodio Klub slikara i vajara amatera na Radničkom univerzitetu. Franjo, ti si vajar! – rekao mu je Jandrić; dao glinu, objasnio kako se pravi figura, skida negativ...  

-    Pitam jednog komšiju - Šanji bači, hoćete da napravim kip od vas, poprsje? Ma kakvi - kaže on, neću da umrem! (smeh) Pitam jednog bać-Antuna koji je dolazio kod mog oca. Kaže – mož, Vranje, kako da ne! I jedne nedelje pripremim glinu, on dođe, i ja njega napravim (to mi je bio prvi rad, na tavanu mi je još uvek). Bać-Bela – kaže on mom ocu - šta ovaj deran radi, isti ja! Tako je krenulo.

Danas sa ponosom potpisuje skulpturu Matije Korvina u istoimenoj ulici u Subotici, koja je vremenom postala znamenitost grada, te se često mogu videti turisti, ali i sami Subotičani, kako poziraju kraj, u bronzi ovekovečenog ugarskog kralja...  

-    Jako sam zadovoljan ovim delom! Bilo mi je žao kada su ga nosili - teško je odvojiti se od rada kada ti se dopadne. Na njemu je puno detalja – neke sam uradio po nacrtu, a neke sam i sam dodao. Napravio sam i osam tamburaša i Zvonka Bogdana (ispred istoimene Vinarije, prim.aut). Zvonko je malo zahtevniji, tri puta je dolazio. Reko' - gotov je, zovem ga da dođe da pogleda, a on kaže - digni malo glavu... Kad sam to napravio, opet ga zovem – e, zakrivi malo glavu da ne gledam pravo kao... ne znam koga je kaz'o - Lenjin! (smeh). Naljutio sam se, hteo sam odustati. Znači, triput sam ga pravio i na kraju je Duranci doš'o i rek'o - dobar je, dobar! Ako je Duranci rekao, onda je sigurno dobar...  A tamburaši? Njih osmorica - oni su ispali iz prvog!

IMAM VRIMENA? NE! - „Kažu mi - ti si penzioner, imaš vrimena, a ja svašta radim. Zovu me ako triba štogod i pomoći, i ako imam mogućnosti, svakom pomognem! Jedino kada nabacujem materijal pa su mi ruke od gipsa ili gline, onda ni telefon ne mogu u ruke...“. 

Nekoliko njegovih radova danas se mogu videti i u Mini-Jugoslaviji Blaška Gabrića, sa kojim se, kako ističe, saradnja baš i nije najbolje završila, tako da će po narudžbi izrađena skulptura slovenačkog i jugoslovenskog gimnastičara, olimpijca Miroslava Cerara - ostati kod autora.   

-    Hteo sam ga preopravit' u Tarzana ili nešto, ali ostaće kod mene Cerar jer i ja sam nekad bio jako dobar u gimnastici, išao u „Spartak“, ali ne dugo jer matori kaže - ne mož', triba radit'! Nije me puštio, a strašno sam volio te sprave još iz škole, kada je od mene samo jedan bio bolji - taj je bio savitljiv k'o guma!‚

U dvorištu u kojem dominiraju skulpture, ne manje važno mesto zauzima i cveće koje, vidi se, neguje brižna ruka. Tu su i zreli plodovi limuna, leanderi, irisi, čak i lokvanji. Saznajemo da je „boginja cveća“ - supruga Aranka, sa kojom ima svoje dece.   

-    Supruga je još u radnom odnosu - u novembru ide u penziju, a moja penzija ode na cement, šljunak i pesak. Ćerka  Isidora je povukla na mene, po struci je grafički dizajner – završila u Novom Sadu, sin Ervin je programer. Ponosan sam na njih. A supruga? Bolju ženu ne bih našao! Pametna, vredna, možda su klinci na nju povukli, ja nisam toliko promućuran...