SUgrađani: Erika Janović - "Ne postoji greška - sve može da se ispravi"

Zakoračite u bajkoviti svet njenih kreacija i poželite da zauvek tu ostanete! Od haljina koje su san svake devojčice i stvorenja iz začarane šume, do čudesno oslikane svile... Linije, boje, pokreti i potezi - četkicom, maštom, talentom i znanjem, vode (nas) u prostore u kojima je sve moguće – tamo se mora ulivaju u reke, zvezde rastu na livadi, a Mesec (po)milujete rukom... I ako nam neko zameri, podvući ćemo da ne može biti previše poetike u opisu radova Erike Janović, kostimografa, kreatora lutaka i maski, savremene primenjene umetnice, danas u statusu slobodnog umetnika. Baš one koja se, sticajem okolnosti, hrabro otisnula putevima svile, i evo je, uspešno brodi – morem i kopnom.  

-    Moja baka bila je krojačica. Živeli smo u Somboru gde je bila velika kasarna i ona je kod kuće, ručno i na mašini, šila padobrane za vojsku! Čuvala je te komadiće (svile), tako da sam ih ja, u nedostatku nekog drugog materijala oslikavala, i tako je to (već tada) počelo. Zanimljivo je da sam za jednu predstavu („Janoš vitez“), za koju je trebalo napraviti ogromnu krinolinu preko cele scenografije, izradila haljinu od - padobrana! Otišla sam u Čenej, na sportski aerodrom, i nabavila jedan od poslednjih padobrana  sašivenih od te prave padobran svile. Bio je iscepan i nisu nisu mogli više da ga koriste, pa smo ga mi iskoristili za predstavu – modifikovali, ali minimalno.

Nasledivši talenat i veštinu, od bake (mamine mame) pokupila je još jedan dar – bujnu maštu.

-    Sa bakom sam se često igrala putovanja. I deda i baka bili su esperantisti (dopisivali se sa esperantistima iz celog sveta - i danas čuvam te razglednice) pa sam ja, noseći u ruci jedan kaširani kofer (kao vrativši se sa putovanja), pričala sa bakom... U stvari, ona je meni pričala o tom gradu gde sam ja kao bila (smeh). Deda je bio stolar (imao i svoje učenike), i dan danas u Galeriji „Konjović“ u Somboru postoje ramovi za slike koje je on izradio. Mama je studirala arhitekturu, otac bio doktor tehnoloških nauka, radio na konzerviranju i preradi voća i povrća, hteo je da (i) ja budem hemičarka (smeh).

PRONAĐI UMETNIKA (U SEBI) - „Drago mi je što sada, preko tih radionica koje organizujem, znanje koje imam mogu da prenesem na druge, kao da je to moja misija - ali ne u smislu da svakom treba, nego da svako (može da) pronađe tog umetnika, kreativca, u sebi. Pogotovo u ovim stresnim vremenima u kojima živimo, to dođe kao neki ventil -  pronađeš sat vremena, isprobaš, vidiš kako svila diše, kako se razliva boja...“.  

Tako nesuđena hemičarka, slušajući sebe i svoje talente, upisuje tekstilni smer Škole za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu (gde se porodica u međuvremenu seli). Po završetku dobija nagradu za najbolji maturski rad, ali ovu informaciju nam skromna sagovornica neće otkriti – morali smo sami da je potražimo... Sledeći (logičan) korak bio je Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, gde je diplomirala sa temom starog ratničkog rimskog kostima (primenjenog u scenskim formama). Ratnički oklop kao inspiracija – pitamo je da li je i sama ratnica (u duši). „Tako sebe doživljavam“ – odgovoriće, uz osmeh.

-    U to vreme u novosadskom pozorištu radio se poznati mjuzikl „Star Makers“ - čula sam za to, otišla sa svojom mapom, reditelj se oduševio mojim radovima. Predstava je bila koprodukcija „Ben Akibe“ i Narodnog pozorišta u Subotici. Ogromna predstava, u Novom Sadu su bile probe, a kostimi su se šili ovde. Dolazila sam u Suboticu, obilazila radionicu, kontrolisala kako se radi... Rekli su mi da tu postoji i Dečije pozorište, otišla da pogledam neke predstave, pričala sa tadašnjom direktoricom (Valerija Agošton Pribila) i na njen predlog, ostala.

Stalni član Dečijeg pozorišta u Subotici bila je punih sedamnaest godina, a pre četiri godine iz razloga koji su je, slučajno ili namerno usmerili na drugi put, matičnoj kući morala je reći – zbogom. Ili možda – doviđenja? Ali neizbrisiv trag je ostao - i to sve sa potpisom umetnice koja je završila i postdiplomske studije na Likovnoj akademiji u Budimpešti (smer za scenografiju, kostim i lutkarstvo), koja je bila nezaobilazna karika Međunarodnog dečijeg festivala, iza koje su brojne izložbe...

-    To je jedan od najlepših perioda zbog toga što sam preko tog Festivala upoznala dosta reditelja sa kojima sam i sarađivala; otišla do Mađarske, Slovenije... Imala tu slobodu gde možeš da ispituješ, istražuješ određene grane primenjene umetnosti - u zavisnosti od koncepta, predstave; negde domira tekstil, negde boje, negde... Taj istraživački rad zaista je prednost i ako mogu da kažem šta je to o čemu godinama sanjam (da uradim), šta još nisam ostvarila, a volela bih, jeste – opera! Mislim da sam za to apsolutno spremna - i po godinama života i po iskustvu.

U stvaralačkom procesu polazište joj je tekst – osnova za dramaturgiju kostima. Dok čita, već pravi male ilustracije – na papiru i u glavi.

-    Jako je lep taj istraživački deo, dok skupljaš informacije. U više od 150 predstava koje sam radila, imala sam prilike svašta da isprobam i stvarno sam zahvalna i životu i okolnostima na tim prilikama, na činjenici da si deo jednog lanca u stvaranju predstave. To je privilegija - raditi toliko lep i kreativan posao. A tu je i reakcija publike - kada se pojavi neki interesantan lik, neka maska ili slično, pa deca počnu da se smeju ili usledi aplauz...

SREĆNA ŽENA - „Strašno boli to što imamo te akademije, toliko smerova - tekstil, kostimografija..., toliko nas završi, a nema toliko prilika da se radi. Zato ja sebe u tom smislu stvarno smatram srećnom ženom - zato što sam imala prilike da radim toliko predstava i toliko izložbi, te ilustracije za knjige i sve ostalo“.

Kao mama dva dečaka, dobro zna šta je to što će deci privući pažnju, a neretko ih i konsultuje. Tako je pozorište sa posla, prenela u – pozorište u kući!

-    Moji sinovi (jedan osnovna škola, drugi prvi srednje) su kao mali dosta vremena provodili u pozorištu, na probama, pretpremijerama, bili verna publika. Mlađi sin mi i danas pomaže, baš nedavno sam imala jednu predstavu za koju je trebalo da uradim više od 30  maski i ukrasa za glavu – trebalo je nešto da se lepi i on je sve pedantno i po zadatku uradio. Oni su bili i ostali moji glavni kritičari – da li je nešto dobro ili ne. Pošto radim i ilustracije za knjige, i tu me savetuju - sugerišu šta bi trebalo, šta je njima najinteresantnije - doprinose aktuelnosti.

Izborivši se za „svoje mesto pod suncem“, ova samostalna umetnica, članica Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, Srbije (UPIDIV, ULUPUDS), i međunarodnih udruženja likovnih umetnika, sa više od 15 samostalnih i 30 grupnih izložbi, danas uspešno sarađuje sa Institutom za tekstil (odsek slikarstvo na svili) u Lionu (Francuska), gde od 2022. izlaže na Sajmu svile.

-    Drago mi je da je tu prepoznat moj rad, a sve je počelo tako kada otišla kao posetilac, i u početku na razgovorima prezentovala svoje radove, da bih stigla do samostalne izložbe. Reč je isključivo o radovima na svili, i iako sam ja prvenstveno kostimograf, sada je nekako svila došla u prvi plan... I u Francuskoj sam držala radionice (oslikavanja svile) - imala sam pomoć prevodioca pošto govorim engleski a ne francuski, i to je jedan od razloga zbog kog sam mislila da neću dobaciti dovde, ali uspela sam.

GRANICA – ŠTA JE TO? - Dobitnica desetina nagrada za kostimografiju i kreaciju lutaka, za ilustraciju knjiga i mnoge druge, priznanja ne želi da ističe. Umesto nje, to činimo mi, a ona će spomenuti samo jednog „Ardaliona“ za pozorišno stvaralaštvo (kostim), i dodati: „Čovek radi, pokušava, proširuje svoje granice i mogućnosti. Svi to volimo, to je cilj. I važno je da imaš podršku, baš kao što sam ja od rukovodstva sajma svile dobila sve komplimente i otvorene mogućnosti. To mi je trenutno vetar u leđa...“.

A osim Francuskinja, mogućnost i privilegiju da se upoznaju sa oslikanim svetom svile, imaju i – Subotičanke. Nedavno je da u Gradskom muzeju održana kamerna izložba „Slikarke na svili – Johana Pilasanović i Erika Janović“, u okviru koje je organizovana i radionica slikanja na svili. I to nije prva ni jedina.

-    Polaznice su žene različitih doba i profesija - od studentkinja do penzionerki. Naravno, dobrodošli su i muškarci (za ovu poslednju radionicu bio je prijavljen jedan), ali kada vide koliko je žena, odustanu (smeh). Drago mi je što sam uspela da animiram i srednjoškolke (uzrast od 15, 16 godina, kada si uglavnom nezainteresovan za bilo šta) – radionica je bila toliko uspešna da na kraju nisu htele da prestanu! I uvek polaznicama kažem – prosto, ne postoji greška, sve može da se ispravi, iz svake fleke možemo neku novu priču da napravimo! Taj dobar osećaj da ne možeš da pogrešiš – posebno prija u ovom svetu gde stvari stoje tako kako stoje...