Komentara: 4
Pregleda: 5256

SUgrađani: Dragan Stanojević - "Uvo mi svašta hvata!"

14.04.2024. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Dragan Stanojević - "Uvo mi svašta hvata!"
Privučeni neobičnim „izlogom“ (uredno poređane ploče na metalnom ramu sa obe strane ulaza), zakoračite u malu radnju u Štrosmajerovoj ulici. Prostor od dvadesetak kvadrata, a u njemu – svet! Onaj koji se okom ne vidi, ali se zato čuje, sluša i – oseća. Svet vinila, svet muzike (zvanično “Crossroads Vinyl Shop“) koji je oživeo pasionirani ljubitelj gramofonskih ploča, ali i znalac i poznavalac – Dragan Stanojević, spolja roker (duga kosa, karirana košulja i crni prsluk), a iznutra... E, tu je sfera ljubavi i interesovanja već (mnogo) šira...

-    Hiljade bih ploča pustio! Mnogo toga volim, postoji onaj izraz - od Silvane do Nirvane! (smeh). Nekad mi se desi da tri-četiri dana slušam samo džez i dođe mi sve ostalo da prodam, a onda pustim „Blek sabat“ (Black Sabbath) pa kažem – ma, daj! Uvo mi svašta hvata, sfera interesovanja je stvarno široka. U principu, najviše volim rok 70-tih, hard rok, neka progresiva...

SUgrađani: Dragan Stanojević - "Uvo mi svašta hvata!"

Kao i većina pravih i velikih ljubavi, tako i ova prema pločama, muzici uopšte, datira od malih nogu.

-    Moj brat po majci, četrnaest godina stariji od mene, imao je kolekciju ploča (tada su većinom bile singl). Kod nas u kući pravile su se žurke sa njegovim društvom i desilo se da sam ja već sa desetak godina postao neka vrsta di-džeja! (smeh) Naučio sam šta oni vole da slušaju... Naravno, sve je to bilo „primitivno“, sa jednim gramofonom – u to vreme ploče se nisu baš bog zna kako čuvale, gramofoni su bili loši... Sećam se, kada ploča preskače, selotepom smo lepili paru (metalni novac) na nju! Moja generacija zna zašto se to radilo... Inače, svi u toj staroj Jugi u to vreme (60-tih), imali su lošu opremu, ali zato smo imali dobre izdavačke kuće („Jugoton“, RTB, „Suzy“...).

KONCERT NIJE RAZGLEDNICA - „I dalje stalno idem na koncerte. Zaluđen sam koncertima! Poslednji je bio „Wishbone Ash“ u Beču, a baš sinoć sam kupio kartu za grupu „The Black Crowes“ – za oko dva meseca ići ću da ih gledam u Štutgart i u Berlin. Lepo je slušati muziku, ali mnogo je lepše otići na koncert i čuti sve to uživo! Nije isto gledati razglednice i(li) otići na sva ta mesta...“.

Rođeni Nišlija (po poreklu polu-Subotičanin!), završava školu za medicinskog tehničara i godinama radi u struci - na kardiologiji u koronarnoj jedinici, na hirurgiji u šok-sobi, na hitnom prijemu... Udobnost (ili neudobnost!) državnog posla ostavlja u specifičnom trenutku.

-    Sredinom '93. dao sam otkaz u bolnici. Totalno rasulo (u zemlji)... Sećam se, kada krenem na dežurstvo, prvo svratim u apoteku, kupim alkohol i vatu (jer toga nismo imali u bolnici), da bih mogao da dajem injekcije! Te godine sam sa dva drugara otišao na Krit s namerom da tamo budemo mesec dana - planirali smo jedno putešestvije Nilom preko Egipta do Sudana, međutim, saznajemo da je u Sudanu građanski rat, pa sam na Kritu ostao godinu dana! Radio sam sve i svašta - od klasičnog fizikalisanja do puštanja muzike...

SUgrađani: Dragan Stanojević - "Uvo mi svašta hvata!"

Konstataciju da je avanturistički tip, naš sagovornik potvrđuje.

-    Pazite, sada kada gledam kako se putuje i kako ja sada putujem, sa ove vremenske distance neverovatno je kako smo mi tamo 70-tih, 80-tih putovali. Obišao sam Evropu sa jednim rancem, nit' tačno znao gde idem, nit' znao ulice! Odem, recimo, u Nemačku ili Italiju (obično po gramofonske ploče), kupiš mapu pa se snalaziš, a sad - ma kakvi! Sve isplaniraš u roku od 15 minuta, imaš „Gugl“ (Google) mapu, navigaciju, sad je sve lako! Ali tada si mnogo više gledao ispred sebe, obraćao pažnju na okolinu... Sada pola ljudi gleda u mobilne telefone i ne zna ni gde prolazi ni šta ni kako ide. Priznajem da dugo nisam želeo da imam mobilni telefon, a sada znam da je to „sokoćalo“ vrlo korisna stvar!

SUgrađani: Dragan Stanojević - "Uvo mi svašta hvata!"

Iako godinama živi u Subotici, još uvek dominantan (i prepoznatljiv) naglasak otkriva Nišliju u njemu. Zato je teško poverovati u to da je, po poreklu zapravo – (polu)Mađar!

-    Majka mi je Subotičanka, Mađarica, a ja sam (polu)Mađar koji „nem tudok magyarul“ (smeh) Kao dete dolazio sam u Suboticu kod dede i rodbine, ostajao mesec dana, dešavalo se da dosta toga naučim, a onda se vratim u Niš i opet ono „gi, gu ga“! (smeh). U Suboticu sam dolazio još 60-tih, tu su mi brat od tetke, sestra od ujaka, ta neka moja generacija. Odluka o preseljenju pala je kao i većina onih koje sam donosio u životu - u nekoliko dana! U to vreme 90-tih, puno sam išao u Budimpeštu na koncerte pa je i to neki razlog. Drugo, ovde mi je bila i familija, ali sve se desilo stvarno neplanirano - drug koji je krenuo da se bavi nekretninama, došao je jednom kod mene i kreće - kako bismo dobro prodali ovaj tvoj stan! Prvi sprat kod Doma zdravlja, centar... Dobro sam unovčio stan u Nišu, kupio kuću u Subotici, i ostalo mi je dosta novca da jedno dve godine ništa ne radim, a trošim! (smeh)

SUgrađani: Dragan Stanojević - "Uvo mi svašta hvata!"

Još u Nišu imao je studio za snimanje, presnimavanje ploča na kasete. U saradnji sa kumom Aleksandrom Asanovićem Acom, osnovao i izdavačku kuću. Prvu prodavnicu gramofonskih ploča otvara '89. u Nišu, ali pamti vremena kada „smo svi poludeli za diskovima“.

-    Kada su se pojavili, rasprodavali smo ploče kao nenormalni, prodavali ih maltene u bescenje, kupovali diskove. Ko bi mogao da pretpostavi da će sve to da se okrene... Moja prva radnja u Subotici nalazila se iza zgrade pozorišta, u uličici pored „Lagune“ - tamo sam bio godinu dana, jedva „preživeo“ koronu, mislio da zatvorim, ali nekako je srećom „izleteo“ ovaj opštinski lokal koji je godinama stajao prazan. Tu sam već skoro tri godine, i interesantno je da se, recimo, ovaj lokal nalazi prekoputa, sigurno bi bilo pet puta manje ljudi! Samo da sam sa druge strane! To je ta neka subotička psihologija koju nikada neću moći da razumem! Retko ko pređe na drugu stranu i kada vidi nešto interesantno. Lokacija, lokacija i lokacija - od toga sve (najviše) zavisi!

BITI SVOJ, ALI I PRILAGODITI SE - „Posmatrao sam ljude koji dođu sa strane - ova sredina znala je da ih primiri, da se uklope. Ljudi koji su se doseljavali u Suboticu 70-tih i 80-tih prilagođavali su se ovoj sredini. Nažalost, od 90-tih naovamo ljudi koji dolaze gledaju da promene ovu sredinu, što je strašna greška. Ja sigurno spadam u prvu grupu. Treba pomiriti jedno i drugo. U principu - biti svoj, ali ipak se prilagoditi. Volim da odem i dole, u Niš, imam stvarno veliko društvo, sa mnogima sam u kontaktu...“.

Osim stalnih mušterija, u poslednje vreme po ploče dolaze Rusi koji su, ističe naš sagovornik - odlične mušterije.

-    Znaju muziku, vole vinile. Dolaze ljudi... Pored Novog Sada ovo je praktično jedina ovakva prodavnica u Vojvodini. Zato ljudi dolaze i iz manjih mesta, ima dobrih kolekcionara, puno stranaca. U principu se borim cenama, niskim cenama. Moje cene i one u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, ne mogu da se uporede. Mala sredina...

SUgrađani: Dragan Stanojević - "Uvo mi svašta hvata!"

Osvrnemo se oko sebe – vidimo, cena ploča od 200 pa do 5.000 dinara.

-    Zavisi od toga u kakvom je stanju ploča, omot, da li je traženo ili ne. Ima svega i svačega. Ubedljivo najprodavaniji bend što se ove radnje tiče je „Abba“, a od domaćih – Balašević. Đoletovi albumi se teško nabavljaju, više ne možeš naći te polovne ploče ili ih je teško naći u stvarno dobrom stanju - neke idu i do 300 evra! Neverovatno kako se povećalo interesovanje za gramofonske ploče. Neki i danas imaju opremu iz 70-tih, 80-tih, a imate ljude koji imaju gramofon u vrednosti od 10.000 evra! Ja u radnji imam dva za rad, za preslušavanje. Klasični di-džej gramofon, zgodan je kada se ploča preslušava - eventualno ako preskače da vidim mesto gde je... Oko ploče uvek ima puno posla. Pogotovo oko ovih polovnih. Obavezno ih doterujem, „perem“ - ovo je ta ručna kada, ali imam i ultrazvučnu.

SUgrađani: Dragan Stanojević - "Uvo mi svašta hvata!"

IZGUBLJENA I NAĐENA „DUŠA“ - „Kada sam se doselio u Suboticu i krenuo da izlazim, išao sam u kafić „Klodovik“, sadašnji „Grunf“, puštao muziku, to mi je bila druga kuća! (smeh). Subotica je imala jedan od najlepših centara - glavna ulica prepuna kafića, ljudi... Nažalost, danas samo apoteke, kladionice i banke! Izgubila se ta duša, šta ćete... Ipak, oaza je „Dvorište“ kod Zdenka - tamo sam čest gost“.

I dok pogled kruži po zidovima načičkanim pločama svih vrsta - stare, nove, manje, veće, a dva gramofona „za ukras“ pričvršćena stoje u uspravnom položaju, među plakatima i natpisima, otkrivamo sagovornika kao čoveka koji je, ne samo zaljubljenik u muziku, nego, kao što smo već rekli, i veliki znalac. Tome je doprinelo i angažovanje na radio-stanicama i televiziji u Nišu, gde je imao i svoju emisiju, godinama radio i kao di-džej, a najduže u „rokoteci“ na Pravnom fakultetu u Nišu, mestu koje je, kako ističe, obrazovalo čitavu armiju rokera, pandan subotičkom „Largu“. Ipak, ovaj, u duši muzičar (a pomalo i slikar – imao desetak izložbi) formalno muzičko obrazovanje stekao je u – muzičkoj školi.

-    Paralelno sa osnovnom završio sam Nižu muzičku školu u Nišu. Muzička škola mi je pomogla da zavolim i klasičnu muziku. U školi je moj instrument bila harmonika, posle sam prešao na gitaru, ne sviram više – aktivirao sam se na jednom albumu grupe „Dingo Express“ iz Subotice, ali nisam nastavio. Ljudi su ovde malo statični, treba ih naterati na nešto, da negde otputuju..., a ja kad krenem da radim nešto, radim to do kraja, skroz, posvetim se tome, nikako ne volim da mi je to nešto usputno...

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 1 nedelju
Komentara: 4
Pregleda: 5256
Povezane teme

sugrađani

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.