Komentara: 22
Pregleda: 5086

SUgrađani: Smiljan Njagul - "Dobronamerno prema gradu koji me je primio"

24.01.2021. u 14:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Smiljan Njagul - "Dobronamerno prema gradu koji me je primio"
Za novinare važi da su univerzalne neznalice, ali ne i za njega. Jeste univerzalna, ali – sveznalica, čovek koji na svaku temu može da priča; poznaje istoriju, a zna i legende; pamti datume, imena i događaje; spaja prošlost i sadašnjost; otima od zaborava i čuva za budućnost. Iako nije rođen u ovom gradu, Smiljan Njagul poznaje ga bolje od većine autohtonih Subotičana, a zahvaljujući pre svega njegovoj emisiji “Subotica moj grad”, bolje su ga upoznali i oni koji u njemu žive. I na tome mu – hvala. Zahvalio mu se i sam Grad priznanjima “Dr Ferenc Bodrogvari” i “Pro Urbe”, ali zaslužena “nagrada”, u vidu redovnog posla i stalnih primanja - izostala je. Turbulentna vremena, privatizacija medija, korona i miks nepredviđenih događaja, uticali su na to da jedan vrsni novinar ne radi već nekoliko meseci. Ipak, kod njega nema praznog hoda.

- Poslednje emisije “Subotica moj grad” i “Iznad crte” snimio sam krajem oktobra na televiziji “K23”, a potom jednostavno prekinuo, stao. Problem je finansijske prirode. Iako sam prestao da radim, sebi organizujem program u toku dana, koristim vreme za neke druge stvari za koje nisam imao vremena. Bio sam i u karantinu zato što mi je suprugu zahvatio lakši oblik korone, tako da je tih 14 dana bilo - imaš vremena koliko hoćeš, imaš knjiga koliko hoćeš (još uvek nepročitanih), a što se učenja tiče, jedna od mojih strasti i hobija su strani jezici – govorim engleski, francuski i španski, a mađarski sam počeo da učim kada sam došao ovde – danas čitam i, kada mi treba, mogu “tarzanski” da pričam. I sada, pošto sam imao sve vreme ovog sveta, izdvajao sam u notese nepoznate reči i njihova značenja (imam neku svoju metodologiju).

JEZIVO NEONSKO SVETLO - “Kada je voz iz Pešte ušao na subotičku željezničku stanicu, sećam se one jezive neonske svetlosti koja se nalazi na drugom spratu jer sam jedino to mogao da vidim, još je bio mrak… I fazon je u tome što sam ja u to jezivo svetlo posle godinama gledao kad sam radio na lokalnoj televiziji, kasnije na radiju. Čim počne veče da se spušta, pale se ta svetla u kojima sam imao utisak da nikad nikog nema. I to me je uvek podsećalo na taj dolazak…”.

Tokom godina, skupilo se dosta tih notesa sa stranim rečima. Noseći njihov sadržaj (kada je španski jezik u pitanju) na sigurnom mestu – u glavi, odlično pripremljen otputovao je na tri meseca u Madrid, zahvaljujući stipendiji koju je dobio. Komunikaciju uspostavlja već u avionu, sa Špancima i Portugalcima koji se vraćaju sa Jadrana, a usavršava je, sa knjigom u ruci, sedeći kraj fontane naspram Kraljevskog dvora i slušajući španske radio-stanice i muziku koju obožava preko malog tranzistora koji je mogao “samo na uho da se sluša”… I dok na španskom recituje Lorkine stihove, priča se iz oblasti književnosti pretače u istoriju i politiku pa vrlo brzo stižemo do Frankove diktature i događaja koji su usledili… Pitanjem ga vraćamo, ne u sadašnjost, ali u malo bližu prošlost. Onu sa epitetom – lična.

- Rođen sam u Jarkovcu, opština Sečanj. Otac je rođeni Beograđanin, metalostrugar po struci, radio u zemunskom „Zmaju”, i kada je čuo da se negde u centru Bosne gradi vojna industrija (pošto je “Zmaj” između ostalog bio i vojna fabrika), gde radnici imaju šanse da brzo dobiju stan, odlazi u Novi Travnik. Prethodno je stara pobegla za njega jer njen otac, a moj deda, nije dao da se ona uda za antlogera, za majstora. I otišla je na igranku u susedno selo, noseći samo ono što je imala na sebi… Prošlo je neko vreme, došla hladna zima, i ne želeći da staje na put njenoj sreći, deda joj po sestri poručuje “neka dođe i nosi svoje stvari kada me nije slušala…”. I stara sa stomakom do zuba krene iz Bosne vozom i stigne u Jarkovac. I tako se desilo da sam se ja tamo rodio! Posle 13 dana spakuje stvari i sa mnom nazad u Novi Travnik! Onda se putovalo parnjačom i trebalo je skoro 24 sata da se stigne! I stvarno su oni tamo brzo dobili stan. Stari je radio, tamo su pregurali i ovaj poslednji rat i tamo su i završili, tamo umrli.

Iako su se, kako kaže, profesori krstili kada je rekao da želi da upiše novinarstvo, savetujući mu “nešto ozbiljnije” poput mašinstva, brodogradnje, elektrotehnike, upisuje studije žurnalistike na Fakultetu političkih nauka “Veljko Vlahović” u Sarajevu.

- To nikakav fakultet nije – govorili su mi. Možda nije, ali ja sam jednostavno samo to želeo! Tokom studija pisao sam za studentski list, a potom počeo da radim za gradski program Radio Sarajeva 202. Sedam dana je trajala audicija, toliko je bilo kandidata! Tempo rada bio je stravičan, prepodne si morao da doneseš prilog i da smontiraš, a onda budeš redovan na predavanjima i uveče da učiš! Ali ja sam radio sa tako jakom motivacijom i ta praksa mi je strašno dobro došla za kasnije. Prošavši na konkursu, 1. decembra 1980. počeo sam da radim na Televiziji Sarajevo, i tamo bio do 3. februara 1993.

Ratno doba. Supruga Ljilja, rođena Sarajka, u osmom mesecu trudnoće, poslednjim avionom odlazi iz Sarajeva. Porodila se sledećeg meseca u Novom Sadu, gde su je primili ujak i ujna. (Danas je sin Igor student Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Ima još dva ispita i diplomski. Studira informatiku).

- Ja sam ostao u Sarajevu i svako jutro odlazio na pres konferenciju u UNPROFOR, gde su svi novinari dobijali poslednje izveštaje o stanju na terenu. To nije bio daleko od linije razdvajanja, tako da je nekada bilo i pucnjave pa smo bežali! Bilo je svega i svačega. Sa sobom sam uvek nosio dokumente, a pošto je Ljiljana rekla da neće da se vraća u Sarajevo, kud ćeš nego za ženom! Prošlo je deset meseci, a ja još nisam video sina! Moj malac nesuđeni je Sarajlija… Jedna žena, Sarajka, koja je radila u UNPROFOR-u, vidi da sam pukao, uspeva da mi sredi potpis glavnog i kaže – ideš! I doda - tu ćeš sačekati oklopno vozilo koje voze Francuzi iz Legije stranaca (išli su na aerodrom putem koji je bio linija razdvajanja i kojim si bezbedno mogao da ideš jedino transporterom...). Znajući da ću, ako idem u inostranstvo, lakše preći sa nekom stranom novinarskom legitimacijom, Duško Doder, Sarajlija, veliko ime u svetu novinarstva, nabavio mi je legitimaciju “Sunday Times”-a, iako za njih nikada ni jedan red nisam napisao! Kasnije, kada sam se našao u vozu za Budimpeštu i carinici mi uzeli pasoš zato što nisam imao potvrdu za devize, potegao sam tu legitimaciju gde je velikim plavim slovima pisalo PRESS. Kada su videli, vratili su mi pasoš za pet minuta!

ŠUPLJE, GLUPO I KONSTRUKTIVNO - “To sam naučio od jednog od najvećih novinara Televizije Sarajevo - kada sam ga pitao kako nešto da napišem, on je rekao - neka bude šuplje, glupo i konstruktivno!”.

Bio je to onaj, mnogima još uvek drag, crveni, jugoslovenski pasoš koji ga je prethodno bez problema odveo avionom za Zagreb. U trenutku kada je napuštao aerodrom, na brisanom prostoru, u njemu se javlja strah čoveka koji je navikao da se puca sa svih strana! Kaže, u Sarajevu nisi smeo da ideš na velike, otvorene prosotre, nego uz zgrade jer nikada nisi znao gde možeš da budeš meta! U trenutku kada shvata da je strah neosnovan, odlazi do željezničke stanice u Zagrebu, i željan svega, naručuje dve pljeskavice, dva piva i - brdo novina!

- Do stanice sam se prebacio taksijem, i sećam se da me je taksista pitao – gospodine, jeste li vi sveštenik? Bio sam toliko mršav…

Stigavši do Pešte, na “Keleti” stanici u rano jutro 4. februara 1994, čuje kako neko viče na srpskom, a psuje na mađarskom! Živahna žena od 70 godina, koja mu je pomogla da kupi kartu za Beograd, i bila njegova saputnica, ispostaviće se i bivša dopisnica “Politike” iz Budimpešte, upućuje mu ohrabrujuće reči – Sine, ne sekiraj se, ako treba, do Miloševića imam prolaz! Da li zbog nje ili spletom srećnih okolnosti, konačno stiže do Novog Sada i ujedinjuje se sa porodicom. U Suboticu je došao nešto kasnije, trbuhom za kruhom, nakon razgovora sa Ljubišom Stepanovićem, a u želji da se zaposli na Televiziji Subotica. Radio je po ceo dan, noćivao u odmaralištu “Subotičanke” na Paliću, hraneći se u restoranu kod Živanka, a vikendom odlazio u Novi Sad. Posle dve godine pridružila mu se i porodica, i stvari su, činilo se, krenule nabolje. Zaposleni na televiziji počeli su da dobijaju pristojne plate, radilo se u normalnom okruženju…

- Uvek sam radio strašno puno – ali ja sam izabrao posao koji volim! Ne znam da li sam sveznalica, ali znam da se uvek spremam za razgovor, pokušavam da nađem izvore informacija o osobi sa kojom razgovaram. Ne moraš znati sve o čoveku sa kojim pričaš, dovoljno je nešto da ga otvoriš, da počne on da priča!

VIDI I - STVORI TEMU! - “Za vreme Olimpijskih igara u Sarajevu emitovan je dnevnik koji je trebalo da zabeleži i zbivanja, pripreme, i naravno atmosferu u gradu. Dolaze uspaničeni urednici, šta ćemo, nemamo za danas ništa! Šta se brineš, kažem, daj meni kameru, otići ću na Baščaršiju i doneti koliko treba minuta! Znao sam strane jezike, a stranaca je bilo koliko voliš. Karnevalska atmosfera.Dovoljno je da vidiš nekoga sa velikim šeširom. Navijači iz raznih zemalja. I ja sam donosio priloge po sistemu da stvoriš temu od onoga što vidiš! To mi je i ovde često dešavalo – ne znamo šta ćemo, nema ništa najavljeno od dnevnih događaja, i ja samo najavim put kojim ćemo da krenemo. Iz vozila sam uspevao da identifikujem šta je tema. Jednom smo krenuli paralelno sa prugom, putem koji nije ni asfaltiran, i tamo negde, u božijoj materi, na pola puta do granice, vidimo neki autobus. I shvatimo da je to pretvoreno u mehanu! Bilo je leto i kažem – čoveče, autobus kafana, sad ćemo da sednemo i čekamo, još ćemo da popijemo pivo o mom trošku!”.

Radeći u početku dnevnu informativu (oblast koju je “pregazio” još na radiju u Sarajevu), počinje da snima serijal “Subotica moj grad”, emisiju koja je bila njegov, kako kaže, ventil za izduvavanje, dokumentarna emisija drugačija od svega što je radio ranije! Danas je iza njega više od četiri stotine epizoda “Subotica moj grad” i “Iznad crte”, emisija koje je snimao za nekoliko televizija (između ostalog i “Red 9” i “K23”), a tu su i istoimeni tonski zapisi snimljeni za Radio Suboticu, na kojoj je radio sve dok se i ova stanica nije ugasila. Dragocenu građu i zaostavštinu za neke nove generacije predstavlja i serijal “Dvorci i sudbine”, za koji je, kako kaže, imao dobre sagovornike i sjajne izvore literature.

- Posebno kroz emisiju “Subotica moj grad” pokušao sam da pristupim dobronamerno prema jednom gradu koji me je primio. Oduševili su me detalji koje su ljudi odavde učinili zbog mojih emisija. Jednom prilikom, u želji da napravim priču o nekom od ovdašnjih dvoraca, pomogao mi je veterinar Grgo Tikvicki, kod kojeg je bila oprema koja mi je trebala za snimanje i čiji sin je, glumeći ratnika, u toj uniformi jahao konja samo za potrebe emisije! Ta činjenica da su ljudi spremni da pomognu… Ili Stipan Jaramazović koji mi je otkrio čitavu zbirku starih instrumenata, pravo nacionalno blago, i zahvaljujući kojem sam napravio priču i o starim muzičarima i starim majstorima…

Iako je mnogo toga zapamtio i pamti, godinu koja je prošla rado bi zaboravio. Posebno ga je pogodilo to što su tokom prošle godine otišli neki sjajni ljudi.

- Knjižar Mirko Kovač bio je jedan neverovatan čovek, tih, duhovit beskrajno, koji me je pozvao da svraćam tamo u kružok… Pa istoričar Mirko Grlica - imao sam tu privilegiju da ga zovem i u kasne sate, i kažem – stari, spasavaj, nemam ništa na umu... A on je imao fantastičnu dokumentaciju - i u glavi i ovako. Kira Vojnić, publicist, sećam se da mi je u poslednjem razgovoru rekao - pogledaj samo koliko smo lepih emisija napravili… To je bilo poslednje čega se sećam iz tog telefonskog razgovora.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 3 dana
Komentara: 22
Pregleda: 5086
Povezane teme
sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.