Književno veče: Matija Bečković "100 mojih portreta"

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ

Матија Бећковић

100 МОЈИХ ПОРТРЕТА

Матија Бећковић рођен је 29. новембра 1939. године у Сенти. Основну школу завршио у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву. Отац Матијин, Вук Бећковић је био официр војске Краљевине Југославије, 1944. године придружује се четницима и исте године гине у Словенији.

Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.

Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама.

У Савременом позоришту у Београду изведена је 1970/71. комедија "Београд некад и сад", са истоименим комедијама Стерије и Нушића.

Написао је две телевизијске драме и две једночинке за дјецу које је Телевизија Београд емитовала 1966. и 1967. године.

Адаптирао је (са Бориславом Михајловићем Михизом) „Горски вијенац“, представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду.

За своје песништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд.

За поему "Ћераћемо се још" добио је награде Типар, Златни бестселер, Јован Дучић и Лаза Костић.

За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године.
Члан је Српског ПЕН центра.

Његова супруга се звала Вера Павладољска (њој је посветио једну од његових најпознатијих песама, коју је касније изводио Арсен Дедић) и са њом има ћерке Људмилу и Ољу.

Од 2009. године је Председник Фонда Слободан Јовановић у Београду.
Почасни грађанин Суботице постао је 2016. године.
Бећковић тренутно активно подржава Покрет за обнову краљевине Србије.

100 МОЈИХ ПОРТРЕТА - Поетски бисери о Иви Андрићу, Меши Селимовићу, Васку Попи, Емиру Кустурици... Углавном су људи забележени на овим "портретима" моји пријатељи, људи с којима сам провео живот - каже песник о принципу "одабира" портретисаних личности, међу којима је и много великана из минулих доба. Од Карађорђа или неизбежног Његоша, коме је сасвим недавно посветио целу збирку а о коме, вели, никада неће моћи да испише довољно стихова, преко Тесле, Миланковића, до савременика Матијиних попут Раичковића, Андрића, Меше, Ћопића, Попе, Десанке, Бране Петровића или Новице Тадића "насликаног" у само две речи ("Црна варница!")...

СЛОБОДАН УЛАЗ