Hipokrat ne stanuje ovde

Anica T. je dijabetičar, živi sa braćom na salašu koji su nasledili od roditelja, i to od njihove takođe nasleđene seljačke penzije, a hrane se u Narodnoj kuhinji.

Anica je završila specijalnu školu za decu sa posebnim potrebama, i čitav život - sada ima oko 40 godina - potrebna joj je pomoć drugih da bi mogla funkcionisati. Kada joj je nedavno pozlilo, brat je pozvao prvog komšiju T. B. koji ju je svojim kolima odvezao u gradsku bolnicu na hitan prijem. Tamo su se međutim, sreli sa problemom većim od činjenice da je Anica T. jedva sedela u bolničkim kolicima, pomodrela i bila u gotovo nesvesnom stanju. Dežurni lekar je, naime, ne izlazeći iz svoje ordinacije, preko sestre, poručio da bez uputa ni ne ulaze unutra.

- Sestra je doktora upozorila da je pacijentkinji sve gore. Doktor je uporno odbijao, i u jednom momentu samo pružio formular na kojem je trebalo da potpišem da ću ja platiti troškove lečenja. Kako smo saznali, reč je o naređenju zamenice direktora Bolnice da se nipošto ne primaju pacijenti bez uputa. Ja sam prosto smatrao da zbog teškog stanja u kojem se Anica nalazi nemamo vremena za pregled u ambulanti i čekanje na uput, te da je najbolje da je odmah odvedem u bolnicu jer je već bila njihov pacijent i izvesno vreme provela na psihijatriji - priča Aničin komšija.

Nakon razgovora sa bolničkim pravnikom, koji je zatim pozvao socijalnog radnika sa psihijatrije, i kraće diskusije pred vratima ambulante sa sestrama, T.B. je poslat u zgradu Hitne pomoći u gradu da zatraži uput od dežurnog lekara. Nakon toga bolesnica je primljena na pregled i ostavljena na lečenju u bolnici. Ona je na hitan prijem u Bolnicu dovedena nešto posle 13 sati, a sve je okončano oko 18.

Zbog čega dežurni lekar nije mogao (ili smeo) da preuzme pacijentkinju i da kasnije primi nedostajući uput - koji je očito na skali prioriteta u bolnicama iznad stanja pacijenata, na koje T.B. nema odgovora, a nije imao kome ni da ga postavi, jer ni zaštitnicu prava pacijenata nije mogao pronaći.

„Danas“ je takođe pitao i zaštitnicu prava pacijenata i nadležne za komunikaciju s medijima kako se ovo moglo desiti. Zaštitnica je odgovorila da o slučaju nije obaveštena, ali i da nema obavezu da medijima daje informacije o žalbama pacijenata, već ih „prosleđuje odgovarajućim nadležnim službama“.

Slučaj Anice T. nažalost, nije ni prvi ni poslednji u subotičkoj bolnici, iz koje smo dobili odgovor da „nije poštovana redovna procedura po kojoj pacijent najpre treba da se obrati lekaru opšte prakse u okviru službi Doma zdravlja ambulanti ili Službi hitne pomoći koji su dužni da nakon pregleda pacijenta utvrde da li je u pitanju urgentno stanje nakon čega izdaju uput i vrši se transport radi prijema u bolnicu tj. Odeljenje za prijem i zbrinjavanje urgentnih stanja“.

Ništa bez procedure

Inače, Hitna pomoć, i lekar opšte prakse, koje navodi zvanična procedura koju svaki građanin mora znati ako se razboli, bili su u slučaju Anice T. znatno udaljeniji, odnosno odgovarajuća ambulanta i nije radila, te je logično bilo da se bolesnik obrati na pravo mesto za sve bolesne, koje se zove bolnica. Zašto je ona postala nedostupna onima koji iz raznih razloga ne mogu ispoštovati „proceduru“, verovatno znaju nadležni koji su i propisali ovakve scenarije. Hipokrat tu nema šta da traži.